foto: Freepik

Prošlog meseca je u Srbiji najavljena rasprava o izmenama pojedinih odredaba Krivičnog zakonika. Najveću pažnju javnosti izazvalo je uvođenje novog člana 178a „obljuba bez pristanka“ koji uvodi krivično delo za koje bi bile predviđene kazne zatvora od 3 do 12 godina. Izmene idu i u pravcu oštrijih kazni za silovanje, kao i regulisanja drugih dela poput osvetničke pornografije. Ministarstvo pravde, uvođenje člana 178a, pravda razlozima usklađivanja srpskog zakonodavstva sa odredbama Istanbulske konvencije Saveta Evrope. Navedena konvencija stavom 1 člana 36. uspostavlja standard po kome nedostatak pristanka mora biti u središtu svake pravne definicije silovanja i drugih oblika seksualnog nasilja kao krivičnih dela. Ovo znači da ni postojeća definicija silovanja u Srbiji, a koja je ponuđena u članu 178. Krivičnog zakonika i koja stavlja akcenat na upotrebu sile, pretnje ili nemoć žrtve, nije usklađena sa članom 36. Istanbulske konvencije. Samim tim, uvođenje člana 178a čini se kao nepotrebno u srpskom zakonodavstvu jer se time, upravo kako i upozoravaju mnoge nevladine organizacije, uvodi „blaži“ oblik silovanja sa manjim kaznama za počinioce.

Umesto predloženih zakonskih modifikacija kojima se uvodi novo krivično delo, zakonodavac treba da ide u pravcu modifikacije same definicije silovanja. Trenutna definicija koja je ponuđena u Krivičnom zakoniku, u najmanju ruku je zastarela. U skladu sa njom, da bi postojalo silovanje neophodno je da postoji otpor, ali – može li se na adekvatan način dokazati i utvrditi pružanje otpora od strane žrtve, i šta otpor po sebi podražumeva? Sistem je već dovoljno nepovoljan po žrtve, koje često bivaju obeshrabrene da prijave slučajeve seksualnog nasilja. Postojeće procedure su loše i žrtve se neretko izlažu riziku sekundarne viktimizacije i retraumatizacije kroz dugotrajne i neadekvatno sprovedene postupke. Činjenica da živimo u patrijarhalnom društvu, u kome je neretko čuti onu rečenicu „nosila je kratku suknju, sama je kriva“, dovoljna je sama po sebi da obeshrabri žrtve od podnošenja prijave. I trenutne zakonske odredbe stvaraju dovoljno problema u praksi, posebno u sredini gde se žrtvama ne veruje, da bi se sada uvodile nove i potencijalno problematične norme koje mogu dodatno otežati položaj žrtava umesto da ga unaprede.

„Obljuba bez pristanka“ predstavlja zapravo lakši oblik krivičnog dela silovanja, za koje su predviđene blaže sankcije. U slučaju da se usvoje ovakvi predlozi o dualnom modelu silovanja, počinioci bi mogli biti privilegovani time što bi njihova dela mogla bila kvalifikovana kao blaži oblik seksualnog nasilja, što bi im omogućilo da izbegnu strože kazne koje su predviđene za silovanje. U prilog tome, govori i iskustvo Hrvatske, koja je 2013. godine uvela „obljubu bez pristanka“ u svoj zakonodavni okvir. Ipak, praksa je pokazala da se značajan broj slučajeva, koji su po svojoj prirodi mogli da budu tretirani kao silovanje, prekvalifikovan u ovaj blaži oblik čime su počinioci dobijali niže kazne, a žrtvama je ostala uskraćena pravda. Ovakvo rešenje šalje pogrešnu društvenu poruku da određeni oblici seksualnog nasilja zaslužuju manju osudu i blaže sankcije. Umesto da rizikuje scenario iz susedne Hrvatske, Srbija treba da redefiniše samo krivično delo silovanja na taj način da se u njegovom središtu nađe izostanak pristanka, dok bi različiti oblici bili razvrstani unutar istog krivičnog dela sa odgovarajućim rasponima kazni.

Značaj Istanbulske konvencije se ogleda u činjenici da se njome napušta tradicionalno shvatanje silovanja koje je zasnovano na sili i otporu, te se kao centralni element definije postavlja odsustvo pristanka. Poslednjih godina, Evropska unija i njene države članice sve intenzivnije reformišu zakonodavstvo o seksualnom nasilju, uvodeći definicije silovanja koje su zasnovane na pristanku (consent-based) i istovremeno pooštravajući svoje kaznene politike: Švedska je uvela consent-based model i delo „nehatnog silovanja“, što je dovelo do porasta prijava i većeg poverenja žrtava u sistem; Holandija je takođe ukinula uslov prinude, uvela veće kazne i nezastarevanje silovanja; Španija je 2022. godine Zakonom „Samo da znači da“ („Solo sí es sí“) uvela definiciju silovanja koja je u središtu imala izostanak pristanka. Na nivou Unije je tokom 2024. godine usvojena nova Direktiva o borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici koja dodatno podstiče harmonizaciju zakonodavstva i jačanje zaštite žrtava širom Evropske unije. Ove promene odražavaju težnju da se seksualni integritet i autonomija pojedinca zaštite na najvišem nivou u skladu sa savremenim standardima ljudskih prava.

 autorka: Sanela Veljković