foto: wirestock / Magnific

Prošlo je nešto više od tri meseca od kad je započeo rat Sjedinjenih Američkih Država i Izraela protiv Irana. Iako je situacija zadržala visok stepen potencijala za eskalaciju još od američko-izraelskih napada na iranski nuklearni program sredinom prošle godine, odluka da se započne operacija sadašnjih razmera predstavljala je rizičan potez sa brojnim manje ili više predvidivim posledicama. U skladu sa tim, odgovor na pitanje ko pobeđuje, a ko gubi zavisi od vremenskog okvira. Ono što danas izgleda kao pobeda, za nekoliko godina može se pokazati kao privremeni uspeh. Istovremeno, države koje trenutno trpe najveće gubitke mogu dugoročno izvući određene političke ili geopolitičke koristi.

Kratkoročni dobitnik: Izrael

Posmatrano kroz prizmu neposrednih rezultata, Izrael se nameće kao strana koja može biti najzadovoljnija. Tokom sukoba pokazao je značajnu vojnu i obaveštajnu nadmoć, sposobnost da deluje duboko na teritoriji protivnika i visok nivo taktičko-operativne koordinacije sa Sjedinjenim Državama. Još važnije, jasno je da je Izrael u stanju da uspešno zagovara svoje bezbednosne i nacionalne interese u Vašingtonu, nametne svoju interpretaciju pretnji i odgovarajućih odgovora i izdejstvuje da Donald Tramp i njegova administracija deluje u skladu sa tim.

Rat je istovremeno doveo do privremenog političkog grupisanja unutar zemlje oko pitanja nacionalne bezbednosti kroz efekat „okupljanja oko zastave“. Uz to, zadovoljstvo prouzrokovano vojnim uspesima dodatno doprinosi skretanju pažnje sa istraga i optužbi usmerenih protiv premijera Benjamina Netanjahua, kao i sa kontroverznih izraelskih dejstava u pojasu Gaze, koja su pala u drugi plan.

Kratkoročni gubitnik: Iran

Ako je Izrael najveći kratkoročni dobitnik, onda je Iran najveći kratkoročni gubitnik. Oštećeni su vojni kapaciteti i infrastruktura, uključujući i one vitalne za nuklearni program, stanovništvo je pretrpelo značajne žrtve i traume, a sukob je razotkrio brojne slabosti iranskog bezbednosnog sistema. Iranske vlasti su dodatno bile uzdrmane zbog straha i potrebe da spreče novu seriju snažnih antirežimskih protesta, što je dodatno otežano smrću lidera ajatolaha Alija Hamneja, kao i drugih važnih vojnih i političkih ličnosti, u američko-izraelskim raketnim napadima.

Iran se pokazao nesposobnim da efikasno odvrati svoje protivnike od direktne vojne akcije, a njihova mreža savezničkih organizacija i frakcija u regionu je prilično razbijena i oslabljena. Ujedno, reakcija ključnih saveznika, Rusije i Kine, bila je vrlo umerena, bleda i ograničena, pa su se vlasti u Teheranu našle prepuštene same sebi.

Ipak, istorija pokazuje da trenutni gubici ne moraju nužno da odrede i konačan ishod.

Srednjoročni dobitnici: Iran i Rusija

Iran je i ranije pokazivao sposobnost da apsorbuje ozbiljne udarce i postepeno obnavlja svoj regionalni uticaj. Međutim, nikad nije bio suočen sa izazovom ovih razmera. Budući da režim za sada uspešno odoleva bez ozbiljnijih unutrašnjih potresa, sam opstanak mogao bi da bude predstavljen kao pobeda nad daleko moćnijim protivnicima. Brojne civilne i vojne žrtve i destrukcija infrastrukture ojačavaju unutrašnju koheziju i smanjuju očekivanja da će spoljašnji pritisci dovesti do političkih promena.

Sistem decentralizacije, pripreme i ukopavanje, kao i regionalno raspoređivanje različitih komponenti nuklearnog programa omogućavaju Iranu da zadrži brojne karte u svojim rukama. Unutar vladajućih struktura, radikalnija Iranska revolucionarna garda preuzima primat, a konsolidacija i efikasno delovanje su brzo ponovo uspostavljeni uprkos suštinskom obezglavljivanju režima ubistvom ajatolaha Hamneja.  Strategija izazivanja posrednih posledica po neprijatelje, podsticanjem regionalne nestabilnosti i skoka cena nafte, primarno kroz sprečavanje izvoza kroz Ormuski moreuz, kombinovano sa veštom diplomatijom u direktnim pregovorima kojom se kupuje vreme, demonstriraju da je Iran u stanju da prvobitne gubitke vremenom pretvoreni u politički kapital.

Drugi srednjoročni dobitnik jeste i Rusija. Produžena nestabilnost na Bliskom istoku skreće pažnju Zapada sa rata u Ukrajini i stvara dodatne pritiske na političke i vojne resurse evropskih država i Sjedinjenih Država. Istovremeno, rast cena energenata tradicionalno pogoduje ruskoj ekonomiji. Ovim ona dobija veći manevarski prostor za delovanje u Ukrajini kao i potvrdu svoje nezamenljive uloge u globalnim tokovima energetskog snabdevanja.

Srednjoročni gubitnici: Evropska unija i zalivske monarhije

Za Evropsku uniju rat donosi uglavnom negativne posledice. Rast cena energije, ekonomska neizvesnost i potencijalni migracioni pritisci najviše pogađaju upravo evropske države. Uticaj na životni standard i opšti kvalitet života građana će podsticati dalje nezadovoljstvo koje može imati važnu ulogu na budućim izborima u državama članicama. Istovremeno, EU ostaje relativno marginalan akter kada je reč o donošenju ključnih odluka vezanih za sam sukob. Time ovaj rat još jednom pokazuje  problem sa kojim se EU suočava već godinama: često snosi značajan deo posledica međunarodnih kriza, ali nema dovoljno političke i vojne težine da odlučujuće utiče na njihov ishod.

U sličnoj poziciji nalaze se i zalivske monarhije. Iako su više cene nafte kratkoročno povećale njihove prihode, njihovi ključni državni projekti zavise od regionalne stabilnosti. Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i druge zemlje Zaliva ulažu ogromna sredstva u razvoj turizma, tehnologije, finansijskih usluga i status regionalnog i međunarodnog transportnog čvorišta. Produžena nestabilnost u regionu ugrožava upravo te planove, a što neizvesnost duže traje, to je teže održati percepciju o sigurnosti i pouzdanosti poslovanja sa njima.

Dugoročni dobitnik: Kina

Ako se posmatra šira geopolitička slika, najveći dugoročni dobitnik mogla bi da bude Kina. Peking pažljivo prati kako se SAD istovremeno angažuju u više kriznih područja širom sveta. Svaki dodatni sukob koji zahteva američku pažnju i resurse ostavlja manje prostora za fokus na Indo-Pacifik, koji predstavlja ključni region nadmetanja između dve sile.

Iako trpi posledice zbog energetsku zavisnost od Bliskog istoka, Kina je zadnjih decenija radila i na diverzifikacija kroz jačanje veza sa Rusijom i državama Centralne Azije. Sa druge stane, nameće se kao racionalni, status quo akter u kojeg sve više zainteresovanih strana gleda kao na potencijalnog posrednika u smirivanju tenzija i pronalasku trajnog mirovnog rešenja.

Dugoročni gubitnik: Sjedinjene Američke Države

Amerika se već godinama suočava sa izazovom raspodele svojih resursa između Evrope, Bliskog istoka i Indo-Pacifika. Svako novo angažovanje na Bliskom istoku povećava rizik strateškog rasipanja pažnje i sredstava u trenutku kada je glavni dugoročni izazov uspon Kine. Upravo zato bi najveća opasnost za Vašington mogla biti ne to što nije pobedio Iran, već to što ga je rat dodatno vezao za region iz kojeg već dugo pokušava da se postepeno povuče.

Troškovi rata koji se konstantno enormno umnožavaju, rastuće nezadovoljstvo kod kuće uz sve bliže izbore za Kongres, nemogućnost promene režima bez kopnene invazije (koja ne dolazi u obzir), opšti utisak odsustva jasnih ratnih ciljeva i konfuzije u administraciji i zanemarivanje stavova saveznika dalje uzdrmavaju percepciju SAD kao stabilnog i pouzdanog partnera i garanta bezbednosti na međunarodnoj sceni. Ovo naročito može imati efekta u ključnom regionu Indo-Pacifika, gde države zabrinute zbog uspona Kine vrlo pažljivo prate razvoj situacije.

Autor: Pavle Nedić