foto: Steven Lek 

Izbori se neretko predstavljaju kao sportski događaji. Izborna arena je stadion na kome se odvija takmičenje, sa navijačima u vidu simpatizera, komentatorima u vidu medija i naravno, timova u vidu političkih partija. Pod pretpostavkom da nam sport ne ide od ruke, zapitajmo se: u kom takmičenju imamo 27 timova i preko 1000 pojedinačnih kandidata, koji se svi takmiče istovremeno? Dodatno zanimljivo jeste da nasuprot ovako takmičarskom sportu stoji vrlo mirna publika. Ako uzmemo fudbal kao nekakav referentni sport, očekivali bismo ključalu krv navijača i neretko huligana koji bi palili baklje na tribinama i skandirali unisono. Realnost holandske publike jesu ljudi sa fotografije: entuzijasti biciklizma, ekologije i jednakosti. Dodajte na to specifičnu varijantu političkog sistema o kojoj će kasnije biće reči i biće vam jasno da su ovi izbori od velikog značaja za zainteresovane posmatrače (sportske entuzijaste), kako domaće, tako i inostrane.

Predizborni kontekst je kratak, ali ilustrativan. Poslednje tri godine su sa sobom donele veliki porast desnih partija širom Evrope. Partije poput nemačke AfD, italijanske vladajuće FdI i Lege ili belgijske N-VA osvajali su dvocifrene postotke na raznim izbornim ciklusima. Kruna svega toga bili su izbori za Evropski parlament kada partije vezane za desno osvajaju četvrtinu mandata. Takav izborni pejzaž doživljava svoj najsnažniji zemljotres na holandskim izborima iz 2023. godine, gde Partija za slobodu (PVV) osvaja 37 mandata, čime njen vođa Gert Vilders zaokupira svetla holandske političke pozornice.

Za EuroTrampa i njegovu toksičnu vezu u vidu koalicije PVV-VVD-NSC-BBB, kap koja je prelila čašu bila je i ona koja je tu čašu prepunila na početku; pitanje imigranata, konkretno, pitanje azila. Vilders i njegova partija je tog juna odlučila, verovatno i nesvesno, osnovnu tematiku buduće izborne kampanje - jedinstvo. Jedinstvo se odmah i javilo. Dve partije levice, Zeleno-levi (GL) i Laburisti (PvdA) sklopili su dogovor o zajedničkom nastupu na izborima. Teren za izbore je tako polako pripremljen i osvežen, timovi su krenuli u intenzivne pripreme i rasprave o formacijama, a navijači i zainteresovana javnost skandirali svoje favorite.

Kao što je već pomenuto, holandski izborni superkup imao je 27 timova, dok je rezultat na semaforu nakon svih utakmica bio 15 partija u parlamentu. Razlog za ovako fragmentisan partijski sistem leži u holandskom izbornom pragu, koji iznosi 0.67%. Zajedno sa proporcionalnim izbornim sistemom, preferencijalnim glasom (opcijom da se na listi dodeli glas posebnom kandidatu) i modelom demokratije poznatim kao konsocijacija (uprkos velikim internim podelama, akteri zadržavaju određeni konsenzus koji omogućava saradnju), holandsko društvo od svojih izbora zahteva maksimalnu zastupljenost svojih interesa. Tako komplikovan politički sistem naterao je jednog od velikana svetske politikologije Roberta Dala da, prilikom rasprave o takvoj pluralističkoj koncepciji, izrekne: teoretski, vaša zemlja (Holandija) ne može postojati. Koliko je ovaj ultra-inkluzivni sistem zapravo takav predstavlja otvoreno pitanje već duži niz godina. Jedan od posrednih faktora koji otvara to pitanje jeste proces koji je poznat kao depilarizacija; brisanje pomenutih internih podela, predstavljenih kao stubova. Dugotrajni rezultat jesu drastične izmene demokratskog reljefa.

Holandski birači su, ukoliko se svi rezultati uzmu u obzir, nosili dresove i šalove partija centra. Prva tumačenja uspeha centrista pominju gorepomenuto jedinstvo i ideju da su birači zahtevali pre svega sliku stabilnosti, kooperacije i postepene reforme. Teme koje su dominirale su tako i išle u korist partijama centra, jer se pokazalo da je koalicija predvođena PVV neuspešno odgovorila na njihove zahteve u oblasti rastućih troškova života, inflacije i stanovanja. Jedino je VVD taj koji zastupa snažne tržišne stavove, koji će potencijalno biti tačka razdora u budućim koalicionim dogovorima.

Koaliciona jednačina izgleda ovako; kako sa 15 partija, koje dele ukupan rezultat od 150 mandata, sklopiti većinu od 76 poslanika? U ovoj jednačini postoji dosta nepoznatih i različitih kombinacija ali i jedna sigurnost. Ona je jasno prezentovana u stavu da PVV neće biti igrač u sledećim vladinim timovima, jer se pokazao kao sebičan igrač koji ne želi da doda loptu (ultimatum koji je doveo do raspada vladajuće koalicije). Poslednja napomena je i ta da neće svaka od narednih izlistanih opcija imati podjednake šanse za post-izborni gol. Ipak, u situaciji u kojoj dva velika tima (PVV i D66) imaju podjednak broj mandata, nemoguće ih je isključiti.

Opcija 1 - Direktno u centar (D66-VVD-CDA). Uvek je dobro kada koalicija u sebi ima partiju koja je osvojila najveći broj glasova. Frontalni napad, predvođen D66 na papiru ima velike šanse za uspeh upravo zbog izborne kampanje zasnovane na idejama postepenog progresa, stabilnost i saradnje između različitih članova Predstavničkog doma. Osnovni problem je taj što ova opcija nema dovoljan rezultat za dalji plasman (66 mandata). Premda je D66 doživeo najveći izborni uspeh u ovom ciklusu, skočivši sa 6.3% na 16.9%, rezultat u mandatima ide rame uz rame sa PVV. Obe partije su osvojile 26 mandata za svoj tim, ali svakako ostaje upitno na koji način će D66 uspeti da pozicionira sebe kao vodećeg aktera.

Opcija 2 - Napad s desna (PVV-VVD + ostale desne partije). Ova mogućnost ima najmanju verovatnoću za pogotkom iz više razloga. Prvi je već pomenut u reputaciji PVV kao sebičnog igrača, što će VVD definitivno pamtiti. Dalje, premda smo u naslovu rekli da svako dobija, neki timovi će svoje kopačke definitivno okačiti o klin. Tako je Novi društveni ugovor (NSC), partija koja je prošloj koaliciji donela 20 mandata, doživeo totalni izborni wipeout. Reč je o situaciji u kojoj partija praktično izgubi sve svoje birače između dva izborna ciklusa, a ovde je primer takav da ne može biti ilustrativniji: sa 20 na 0, odnosno, sa 12.9% na 0.37%. Na kraju, poslednji razlog zašto ofanziva započeta na desnom boku neće biti uspešna jeste isti razlog koji kopka napad direktno u centar. U idealnom svetu, ako bi PVV okupio VDD i preostale partije desnice (FvD i JA21), imao bi tek 64 mandata.

Opcija 3 - Formacija „devedesetog minuta“ (centristi + GL-PvdA). Ovakva opcija se javlja kao poslednja mogućnost da se dostigne pogodak za formiranje vlade. Zajedno sa levim blokom, partije centra sada imaju većinu od 86 mandata, što je za 10 poslanika više od neophodnog praga. To sa jedne strane stvara dosta komotniju i lagodniju atmosferu, jer donošenje odluka neće zavisiti od tesnih i napetih glasanja, ali sa druge strane, postoji inherentna nestabilnost u vidu širokog ideološkog neslaganja između samih partija. Zbog toga je jasno da će ova opcija ostati jedino kao poslednji pokušaj da se postigne gol, odnosno, isključi PVV iz budućih vlada i stvori kakav, takav stabilan politički rezultat.

Zaključno, fudbalska utakmica rezultirala je na prvi pogled pobedom za timove okupljene pod bojama centra, dok je desnica doživela čitav spektar rezultata (PVV je izgubio 11 mandata, NSC je nestao ali su JA21 (+8) i FvD (+4) ostvarili dobitke ). Jedinstvo između dve leve partije nije rezultiralo pozitivnim rezultatom (-5 mandata), ali je svakako omogućilo da tim pod bojama levih bude deo grupe koja će osvojiti takmičenje, makar i u devedesetom minutu.

Autor: David Tadić, FPN/CERS