foto: Massimiliano Mariani

Interopol je globalna organizacija koja povezuje policijske snage različitih država u cilju sprečavanja kriminala koji ima prekogranični karakter. Ciljevi organizacije su: da se obezbedi što šira moguća međusobna pomoć između svih kriminalističkih policijskih organa, u okvirima zakona koji postoje u različitim državama i u duhu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima; kao i da se razvijaju sve institucije koje mogu efikasno doprineti sprečavanju i suzbijanju krivičnih dela iz oblasti opšteg prava. Takođe, najstrože je zabranjena svaka delatnost u slučajevima koji imaju politički, vojni, verski ili rasni karakter.

Bitan segment rada Interpola jesu crvene poternice (Red Notices) koje predstavljaju zvanične zahteve Interpola za lociranjem i privođenjem pojedinaca koji su osumnjičeni, optuženi ili osuđeni za određena krivična dela. Iako nisu obavezujuće i ne predstavljaju međunarodni nalog za hapšenje, za većinu država ovaj mehanizam ima određenu težinu. Crvene poternice podležu sistemu provere u okviru Interpola koji se ogleda u tome što je za njihovo izdavanje potrebno odobrenje Generalnog sekretarijata. Ipak, poslednjih godina kritike su sve glasnije, a povod je taj što crvene poternice lako mogu biti zloupotrebljene od strane autokratskih režima. Štaviše, neretko su odluke o izvršenju ekstradicije motivisane geopolitičkim ili ekonomskim interesima. Rezultat toga jeste sve veća saradnja nedemokratskih režima u suzbijanju političkih protivnika van svojih granica. Ovakva praksa ne samo da ugrožava ljudska prava pojedinca koji beže od političkog progona, već narušava i kredibilitet Interpola kao neutralne međunarodne organizacije.

Na meti Interpolovih poternica našla se novinarka Patricia Poleo (Patricia Poleo) koja je kritikovala vladajući režim u Venecueli. Zbog svog rada, posebno u vezi sa otkrivanjem skandala u vezi sa korupcijom, često je bila izložena pretnjama, nasilju i političkom progonu. Nakon što je napustila Venecuelu i zatražila azil u Sjedinjenim Američkim Državama, venecuelanske vlasti su izdale crvenu poternicu. Posledice zloupotrebe ovog mehanizma osetili su i: indonežanska aktivistkinja i izbeglica (Benny Wenda); estonski političar koji nije bio blagonaklon prema ruskom uplitanju u istočnu Evropu (Eerik-Niiles Kross); izgnani aktivista koji je govorio protiv kineske vlade (Yidiresi Aishan); turski aktivista za ljudska prava (Doğan Akhanlı); kao i mnogi drugi. Iako Interpol formalno ne donosi odluke o odgovornosti pojedinaca, već samo objavljuje poternice na zahtev država članica, postoji rizik da se sama činjenica postojanja crvene poternice tretira kao dokaz krivice. U praksi, to znači da osumnjičeni može biti izložen ekstradicionom pritvoru, ograničenju slobode kretanja i drugim posledicama.

Ipak, mnogi disidenti koji su pobegli u Evropu ili Severnu Ameriku, a koji su nakon toga našli na Interpolovim crvenim poternicama, uspeli su da izbegnu izručenje. Oni su uglavnom tvrdili da su optužbe protiv njih politički motivisane i da bi njihovo izručenje predstavljalo kršenje principa neizručenja (non-refoulement), koji zabranjuje prisilno vraćanje pojedinaca nazad u države u kojima postoji mogućnost da će biti izloženi mučenju, nečovečnom postupanju ili progonu.

Mnogi slučajevi iz prakse, a koji su se odnosili na zloupotrebu Interpolovih crvenih poternica, našli su pred Evropskim sudom za ljudska prava. Jedan od njih jeste Ozdil and Others v. the Republic of Moldova u kome je Sud razmatrao slučaj petorice turskih državljana koji su nezakonito uhapšeni i deportovani iz Moldavije u Tursku. Zaključeno je da je povređeno više odredaba Evropske konvencije, te da je deportacija sprovedena mimo standardnih procedura ekstradicije i u saradnji sa turskim vlastima. Slučaj Liu v. the Republic of Poland odnosio se na ekstradiciju tajvanskog državljanina koji je uhapšen u Poljskoj, na osnovu Interpolove crvene poternice koju je izdala Kina. Poljska je odobrila ekstradiciju tvrdeći da je dobila garancije o poštovanju ljudskih prava od kineskih vlasti. Ipak, Sud nije delio mišljenje poljskih vlasti. Navedeni slučajevi su bitni jer je, prilikom odlučivanja, Sud naglasio primat zaštite ljudskih prava nad obavezom međunarodne policijske saradnje. Takođe, primetna je tendencija da države članice Evropske unije, sve češće, odbijaju da postupaju po Interpolovim poternicama.

U tom kontekstu, one odbijaju da izvrše ekstradiciju pozivajući se na Evropsku konvenciju i princip non-refoulement. Ovo je još jedna potvrda činjenice da su crvene poternice, od sredstva za borbu protiv transnacionalnog kriminala, postale instrument za politički progon neistomišljenika u rukama autoritarnih režima. Sve to ukazuje na potrebu za daljim unapređenjem mehanizama kontrole i nadzora nad izdavanjem Interpolovih crvenih poternica.

 Autor: Sanela Veljković