foto: ForzaJuve2019

Odbrana je postala oblast najvišeg prioriteta u Evropi nakon otpočinjanja rata u Ukrajini 2022. godine. Dok rat i dalje traje, a druga Trampova administracija ponavlja poruku da Evropljani moraju preuzeti veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, Evropska unija je pokrenula niz inicijativa usmerenih na revitalizaciju evropske odbrambene industrije i razvijanje vojnih sposobnosti, koje bi joj, makar u teoriji, omogućile ostvarivanje strateške autonomije.

Ambicija je dodatno pojačana novim ciljem koji su lideri NATO-a usvojili tokom leta. Naime, do 2035. godine, zemlje članice moraju da povećaju svoje učešće i izdvajaju 5% svog BDP-a na odbranu, više nego dvostruko u odnosu na nekadašnjih 2% izdvajanja. Pored toga što ovaj skok predstavlja značajan fiskalan izazov, države članice Evropske unije pokušavaju da pronađu održiv put između kolektivnih obaveza i očekivanja domaće javnosti. Upravo tu počinje i južnoevropska dilema.

Za države južne Evrope, poput Italije i Španije, koje već nose teret visokog javnog duga, manevrišu u tesnom fiskalnom prostoru i suočavaju se sa biračima skeptičnim prema militarizaciji, a dok se pretnja “ruskog imperijalizma” ne oseća neposredno, najavljeno povećanje odbrambenih izdvajanja predstavlja neugodno pitanje prioriteta; da li ulagati u tenkove ili socijalne usluge?

Italija: prećutna militarizacija

Odnos Italije prema odbrambenoj potrošnji decenijama funkcioniše kao neprestano balansiranje između obaveza prema saveznicima i ukorenjene političke nelagode građana prema vojsci. Javno mnjenje u Italiji u prošlosti se brzo mobilisalo protiv svakog osećaja “militarizacije države”, pa su, shodno tome, budžetski manevri često bili jedini način da se balansira. Upravo odatle potiče tradicija umanjivanja, preklasifikovanja, maskiranja ili jednostavno prikrivanja vojnih troškova kroz civilne budžetske linije - navika koja je opstala i nakon dolaska Đorđe Meloni, uprkos njenoj želji da Italiju prikaže kao pouzdanog i ažurnog proatlantskog partnera. Primera radi, vlada Meloni je razmatrala mogućnost da nepopularni projekat izgradnje mosta između Italije i Sicilije u vrednosti od 13 milijardi evra, klasifikuje kao NATO-kompatibilnu investiciju u okviru 1,5% predviđenih za “odbrambenu potrošnju”, ali je od toga odustala nakon međunarodnih kritika.

Italija se nalazi među najzaduženijim državama Evropske unije, sa dugom od skoro 140% BDP-a, što joj znatno ograničava manevar u fiskalnom prostoru. Svaki dodatni evro za odbranu, nužno je evro manje za penzije, zdravstvo, obrazovanje ili poreska rasterećenja. U tom kontekstu, Meloni je pred saveznicima ponavljala politički delikatnu mantru da će se troškovi za vojsku povećavati, ali bez žrtvovanja prioritetnih politika. Ipak, oslanjanje na “kreativno računovodstvo”, kao dosadašnje utočište Rima, postaje sve rizičnije kako međunarodni nadzor jača.

Italija je usvojila 2025-2027 Multi-Year Defence policy Document kao dokument koji je ambiciozan u nameri da modernizuje italijansku odbranu, najavljujući geopolitičku i stratešku tranziciju za Italiju i Evropu. Dokument naglašava potrebu da se održi kredibilan i autonoman položaj unutar evropskog okvira, istovremeno potvrđujući centralnu ulogu NATO-a. Njegov dvostruki cilj jeste unapređenje italijanskog učešća u programima odbrane Evropske unije, poput EDF-a i PESCO-a, uz osiguranje usklađenosti sa operativnim zahtevima NATO-a.

Ipak, dokument sadrži pojedine nejasnoće; fiskalna ograničenja ograničavaju prostor za rast budžeta, dok smanjena transparentnost i manja detaljnost planova otežavaju demokratski nadzor nad izdvajanjima. Meloni je stoga promovisala ideju “šire definicije odbrane” koja uključuje kritičnu infrastrukturu, migracije, tehnološke inovacije i veštačku inteligenciju, ali koja ima jasnu unutrašnjopolitičku logiku, stvarajući tako prostor za tiho povećanje potrošnje uz minimalan otpor građana.

Španija: guns or butter dilema?

Španija, i pored određenog napretka, ostaje relativno stagnirajuća u regionu po pitanju odbrambene potrošnje. Neposredno nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, većina građana je strahovala da bi rat mogao direktno ugroziti zemlju, dok tri godine kasnije tek trećina građana podržava NATO-ov cilj povećanja izdvajanja, a pažnja i briga javnosti ponovo su usmerene ka stambenim pitanjima, korupciji i migraciji. U tom kontekstu, premijer Pedro Sančez uspeo je da obezbedi povoljan dogovor za Španiju na NATO samitu u Hagu, insistirajući da zemlja može ispuniti svoje obaveze povećanjem izdvajanja sa 1,28% na 2,1% BDP-a, dok je NATO pristao da Španija bude izuzeta iz ambicioznijeg cilja od 5%, verovatno zbog njene značajne uloge u obuzdavanju ruskog uticaja u Africi.

Međutim, ograničenja za veća izdvajanja proizlaze iz kombinacije političkih, ekonomskih i društvenih prepreka. Sa jedne strane, politička osetljivost i javno mnjenje igraju ključnu ulogu, budući da tek trećina građana podržava povećanje vojnog budžeta, dok su prioriteti birača usmereni ka socijalnim pitanjima. Sa druge strane, ekonomske okolnosti i dalje nameću svoje, budući da Španija balansira između fiskalne discipline i potreba za socijalnim ulaganjima, dok visok nivo javnog duga dodatno ograničava raspoložive resurse.

Strateški, izuzetak koji je Španija dobila od NATO cilja od 5% BDP-a smanjuje neposredni pritisak za drastično povećanje budžeta, omogućavajući da fokus ostane na modernizaciji i tehnološkim kapacitetima umesto kvantitativnom rastu vojske. Dodatno, fragmentacija odbrambene industrije i slaba integracija civilnog i vojnog sektora otežavaju efikasno i brzo korišćenje sredstava, dok prioritetna ulaganja u sajber-bezbednost, telekomunikacije i upravljanje prirodnim katastrofama, iako strateški važna, mogu biti percipirana kao ograničenja u kontekstu klasične odbrambene snage. Sve ovo zajedno oblikuje situaciju u kojoj Španija balansira između potreba za jačanjem odbrambenih kapaciteta i unutrašnjih političko-ekonomskih ograničenja, dok istovremeno nastoji da ostane relevantna u evropskim i transatlantskim okvirima.

Južna Evropa kao kočnica evropske odbrane

Zajedno, Rim i Madrid ilustruju dinamiku Južne Evrope pod pritiskom fiskalnih i društvenih ograničenja. Visoki javni dugovi i snažni socijalni zahtevi ograničavaju prostor za naglo povećanje vojne potrošnje, dok niska percepcija pretnje među građanima otežava političku podršku za veće izdvajanje. Za razliku od severnih, centralnih ili istočnih članica EU, Italija i Španija fokus svojih odbrambenih prioriteta u znatno većoj meri usmeravaju na Mediteran, gde nastoje da zadrže vodeću ulogu.

Kada je Hedley Bull početkom osamdesetih godina u svom radu “Civilian Power Europe: A Contradiction in Terms?” pokušao da zamisli kako bi Evropa jednog dana mogla postati vojna sila, uopšte nije pomenuo ni Italiju ni Španiju. U njegovoj mapi evropske moći postojale su samo Francuska, Velika Britanija i (Zapadna) Nemačka, dok Južna Evropa nije bila faktor. Četrdeset godina kasnije, upravo se na jugu nalazi snažna kočnica evropskoj remilitarizaciji. Ono što Bul nije smatrao značajnim – politička osetljivost i nevoljna militarizacija na jugu Evrope – danas određuje tempo evropske bezbednosti.

Autorka: Maša Mihajilović