foto: Vasilije Filipović

Rat u Ukrajini postavio je proširenje Evropske unije na vrh političke agende, ali i neraskidivo ga povezao sa pitanjem evropske bezbednosti. Sa nedavno održanog Foruma o proširenju EU u Briselu, najviši evropski zvaničnici poslalu su pozitivne siglane - da je Unija po prvi put posle više od decenije zaista spreman da primi nove zemlje u klub. Predsednica Evropske komisije (EK) Ursula fon der Lajen poručila je na otvaranu konferencije da je u vreme geopolitičke neizvesnosti proširenje ulaganje u zajedničku bezbednost i slobodu. Visoka predstavnica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Kaja Kalas ocenila je da je proširenje geopolitički imperativ, a evropski komesar za odbranu Andrijus Kubilijus da je to vitalan interes za sigurnost Starog kontineta.

Iako su istraživanja koja je sproveo Evropski savet za spoljne poslove (ECFR), za vreme mandata Džozefa Bajdena, ukazivala na to da u Poljskoj i baltičkim državama političari smatraju proširenje NATO-a, a ne EU, geopolitičkim prioritetom, rat u Ukrajini, uz povratak Donalda Trampa u Belu kuću, pokazao je da je veća saradnja Evropljana neophodna, ili čak neizbežna. O tome svedoče i nedavne inicijative EK, od simboličog „kompleta za preživljavanje“, preko strateški važne „Mape puta za odbrambenu spremnost 2030”, do „vojnog Šengena“. Imajući to u vidu, čini se da EU sada teži da se nametne kao glavni igrač u svom dvorištu i da više ne bude „ekonomski džin, a politički patuljak“, kako ju je svojevremeno opisao nekadašnji belgijski ministar spoljnih poslova Mark Ejskens. Jasan je i strah da bi nedostatak integracije sa Evropskom unijom mogao da gurne zemlje kandidate, posebno one na Zapadnom Balkanu,  u rusku, kinesku ili tursku sferu uticaja. 

Pored entuzijazma u evropskim institucijama, dobra stvar je i što podrška proširenju među građanima zemalja članica iznosi 56 odsto, prema anketi „Eurobarometra“ od ove godine. Iako procenat možda ne deluje preterano visoko, odobravanje je veće nego što je to bio slučaj pre „velikog praska“ 2004. kada je primljeno 10 novih država, pošto se za proširenje godinu dana izjasnilo svega oko 46 odsto građana EU.

Međutim, da bi Unija mogla da apsorbuje nove članice, možda će prethodno morati da renovira sopstvenu kuću. Još pre dve godine, grupa od 12 eksperata, iz Francuske i Nemačke, izradila je studiju pod naslovom „Plovidba na otvorenom moru - reformisanje i proširenje EU za 21. vek“, kao ambiciozan plan reforme koja bi trebalo da pripremi EU za prijem „tri ili više zemalja“.  Studija predlaže prelazak sa jednoglasnosti na glasanje kvalifikovanom većinom, od kojih bi prednost imale najmnogoljudnije zemlje. Sa jedne strane, tako bi se sprečilo da či­tav blok po­stane ta­lac sa­mo­vo­lje jed­ne države, poput Mađarske koja je više puta iskoristila pravo veta da blokira određene sankcije protiv Rusije i finansiranje Ukrajine. Sa druge strane, ostale države, pak, ne žele da odluke koje se donesu u Parizu i Berlinu mogu da budu nametnute svima ostalima. A me­đu pred­lo­zi­ma ko­ji u poslednje vreme sve če­šće kru­že po medi­ji­ma je i to da no­ve članice ne bi ima­le pra­vo ve­ta, ba­rem u po­čet­ku. Evropska komesarka za proširenje, Marta Kos, predložila je mehanizam koji bi novim članicama mogao privremeno suspendovati pravo glasa ili im uskraćivati pristup EU fondovima u slučaju kršenja principa vladavine prava.

Uzevši sve u obzir, čini se da je najrealniji način proširenja onaj koji sa sobom nosi i određena ograničenja. Ali to ne bi trebalo da obeshrabri zemlje kandidate: tranzicioni periodi istorijski deo evropskog alata za ublažavanje integracionih šokova. Na primer, nakon proširenja 2004. godine, građani osam država iz Centralne i Istočne Evrope nisu odmah dobili pristup tržištima rada na Zapadu. Poljska je sa svojim ogronim poljoprivrednim sektorom, tek postepeno ulazila u puno okrilje jedinstvenog tržišta, dok su Rumunija i Bugarska pristupile Evropskoj uniji 2007, a tek ove godine postale deo Šengenskog prostora.

Autor: Vasilije Filipović