foto: @Zerga / Wikimedia Commons

Bugarska se prethodnih nedelja suočila sa najdubljom političkom krizom u poslednjoj deceniji, koja je kulminirala masovnim protestima širom zemlje i ostavkom premijera Rosena Željazkova. Desetine hiljada građana izašle su na ulice Sofije, Plovdiva, Varne, Burgasa i drugih gradova, izražavajući nezadovoljstvo ekonomskom politikom vlade, sveprisutnom korupcijom i načinom na koji se donose odluke od društvenog značaja. Iako je povod bio sporni predlog budžeta za 2026. godinu, protesti su vrlo brzo prerasli u širi izraz duboko ukorenjenog nepoverenja u političke institucije.

Najmasovniji protest održan je početkom decembra u Sofiji, gde se, prema procenama medija i Bugarske novinske agencije, okupilo između 50.000 i 100.000 ljudi. Ubrzo nakon toga, premijer Željazkov podneo je ostavku neposredno pre glasanja o nepoverenju u parlamentu, čime je pala i čitava vladajuća koalicija desnog centra. Ovi događaji ponovo su otvorili pitanja političke stabilnosti Bugarske, ali i kvaliteta demokratije u jednoj od najsiromašnijih, ali i najnestabilnijih članica Evropske unije.

Hronologija eskalacije

Neposredni okidač protesta bio je nacrt državnog budžeta za 2026. godinu, koji je vlada predstavila krajem novembra. Predlog je predviđao povećanje poreza i doprinosa za privatni sektor, uključujući doprinose za socijalno osiguranje i porez na dividende, dok su istovremeno planirana dodatna izdvajanja za javni sektor, uključujući automatsko povećanje plata državnih službenika. Takav pristup izazvao je snažan revolt, posebno među mlađom populacijom i zaposlenima u privatnom sektoru, koji su ocenili da teret fiskalne konsolidacije pada upravo na njih. Prigovori na nacrt budžeta su brojni: povećanje poreza uz istovremeno širenje već prevelikog javnog sektora, nedostatak transparentnosti u trošenju i strah da će sredstva biti korišćena za političko pogodovanje akterima bliskim vladajućoj većini.

Iako je vlada pod pritiskom protesta 2. decembra najavila povlačenje nacrta budžeta i otvaranje šire javne rasprave, nezadovoljstvo se nije smirilo. Protesti su se nastavili i proširili, a zahtevi su se sve više fokusirali na ostavku vlade i političku odgovornost. Situaciju su dodatno zaoštrili sukobi između policije i demonstranata, kao i napadi na prostorije pojedinih političkih stranaka, što je dovelo do hapšenja više desetina ljudi.

Budžet kao simptom, a ne uzrok

Iako su demonstracije formalno započele zbog ekonomskih pitanja, većina analitičara se slaže da je budžet bio samo okidač za dugogodišnje nezadovoljstvo građana. Bugarska se godinama suočava sa sistemskim problemima: visokom percepcijom korupcije, slabim institucijama i snažnim uticajem pojedinaca iz senke na političke procese. Prema indeksu Transparency International-a, Bugarska se nalazi pri samom dnu Evropske unije kada je reč o borbi protiv korupcije, dok se istovremeno suočava sa niskim životnim standardom i izraženim socijalnim nejednakostima. Međutim, ovo nije samo odlika Bugarske, već i ostalih zemalja koje su nakon 90tih godina ušle u tranziciju, i u političkom i u ekonomskom smislu.

Posebno su na meti demonstranata bili Bojko Borisov, dugogodišnji lider stranke GERB i bivši premijer, kao i Deljan Peevski, oligrah i političar koji se često navodi kao simbol „zarobljene države“. Pevski je 2021. godine sankcionisan od strane Sjedinjenih Država prema Globalnom Magnicki zakonu zbog korupcije. Američko Ministarstvo finansija tada je navelo da je „redovno učestvovao u koruptivnim radnjama, koristeći trgovinu uticajem i mito kako bi se zaštitio od javne kontrole i ostvario kontrolu nad ključnim institucijama i sektorima bugarskog društva“. Slične sankcije uvela mu je i Velika Britanija u februaru 2023. godine.

Generacija Z kao pokretačka snaga današnjice

Jedna od najupečatljivijih karakteristika ovih protesta jeste snažno učešće mladih, pripadnika generacije Z. Transparenti sa porukama „Generacija Z neće da ćuti“ jasno su ukazivali na to da je reč o generaciji koja odbija da prihvati postojeći poredak kao nepromenljiv. Za razliku od ranijih protesta, koji su često bili povezani sa konkretnim političkim strankama ili liderima, ovaj talas demonstracija imao je izrazito građanski karakter.

Mladi demonstranti isticali su da ne žele da napuštaju zemlju u potrazi za boljim životom, već da traže promene unutar Bugarske: funkcionalne institucije, transparentno trošenje javnog novca i realne šanse za profesionalni i lični razvoj. U tom smislu, protesti u Bugarskoj nose snažnu poruku i za druge zemlje regiona, uključujući Srbiju, gde mladi ljudi takođe sve češće izražavaju nezadovoljstvo zbog korupcije, nejednakih šansi i osećaja političke isključenosti.

Pad vlade

Pod sve jačim pritiskom ulice i opozicije, premijer Rosen Željazkov podneo je ostavku 11. decembra, svega nekoliko minuta pre nego što je parlament trebalo da glasa o nepoverenju vladi. Time je okončan mandat još jedne kratkotrajne vlade u zemlji koja je od 2021. godine čak sedam puta izlazila na parlamentarne izbore. Predsednik Bugarske Rumen Radev, koji prema ustavu ima ograničena ovlašćenja, najavio je da će započeti konsultacije sa parlamentarnim strankama o formiranju nove vlade, ali je već sada jasno da su šanse za stabilnu većinu male.

Ukoliko se ne postigne dogovor, Bugarsku najverovatnije očekuje još jedna privremena vlada i novi izbori, što dodatno produbljuje ciklus političke nestabilnosti. Posebno zabrinjava činjenica da se sve ovo dešava u trenutku kada je Bugarska na pragu ulaska u evrozonu, planiranog za 1. januar.

Evro, EU i pitanje poverenja

Uvođenje evra predstavlja jedan od poslednjih koraka pune integracije Bugarske u Evropsku uniju. Ipak, javno mnjenje o ovom pitanju ostaje duboko podeljeno. Dok vlasti i deo stručne javnosti ističu ekonomske i političke benefite, značajan deo građana strahuje od rasta cena i dodatnog pada životnog standarda. Ove bojazni dodatno su podgrejane dezinformacijama i narativima koji dolaze spolja, pre svega iz Rusije, sa ciljem da se oslabi podrška evropskim integracijama.

Za Evropsku uniju, dešavanja u Bugarskoj predstavljaju ozbiljan izazov. Iako je reč o državi članici, problemi sa korupcijom, vladavinom prava i političkom stabilnošću podsećaju na dileme koje EU ima i sa zemljama kandidatima, uključujući i Srbiju. Bugarski slučaj pokazuje da formalno članstvo ne garantuje automatsko rešavanje strukturnih problema.

Šta dalje: scenariji i posledice

U kratkoročnom smislu, Bugarsku očekuje period političke neizvesnosti. Mogućnost formiranja stabilne vlade deluje ograničeno, dok novi izbori ne garantuju suštinsku promenu odnosa snaga. U srednjem roku, međutim, protesti generacije Z mogli bi da imaju dugoročan efekat na političku kulturu zemlje, pod uslovom da se ta energija pretoči u institucionalno delovanje.

Za region i Srbiju, dešavanja u Bugarskoj nose važnu pouku: socijalno nezadovoljstvo, ukoliko se ignoriše, lako može prerasti u duboku političku krizu. Istovremeno, slučaj Bugarske pokazuje da građanski pritisak i dalje predstavlja jedan od najvažnijih mehanizama političke promene, čak i unutar Evropske unije.

Bugarska je još jednom podsetila da demokratija nije završen proces, već trajna borba između institucija, političkih elita i građana. Ishod ove krize zavisiće od toga da li će politički akteri uspeti da odgovore na zahteve društva ili će se ciklus nestabilnosti nastaviti.

 Autorka: Vanja Paraušić