foto: European Commission (Dati Bendo)

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp, obelodanio je 28 tačaka za postizanje primirja u Ukrajini. Još uvek nema naznaka u kojoj formi će te tačke biti prihvaćene jer su već nekoliko puta revidirane. Ipak, utisak je da su te promene više kozmetičke, a ne suštinske. Jedna od tačaka se odnosi na ubrzani ulazak Ukrajine u Evropsku uniju do 2027. godine. Takva formulacija i zahtev Donalda Trampa otvara dosta pitanja i razmišljanja u vezi sa veoma izvesnim ubrzanim članstvom Ukrajine u Evropskoj uniji. Ono, što je najznačajnije iz perspektive Srbije i drugih država Zapadnog Balkana, jeste da li to znači da će se kriterijumi spustiti za sve države koje su u procesu pregovora i ukoliko se ne budu spustili da li to predstavlja privelegovan status Ukrajine, koja je pregovore sa Evropskom unijom otpočela u decembru 2023. godine. Poređenja radi, Srbija je u pregovorima sa Evropskom unijom od 2014. godine i još uvek se ne nazire datum završetka.

Ukrajina punopravna članica do 2027. godine?

Nepoznanica ostaje da li će Ukrajina postati punopravna članica ili će ponovo zaživeti stari Makronov predlog da se državama Zapadnog Balkana sa Ukrajinom, Moldavijom i eventualno Gruzijom i Jermenijom, omogući integracija u Evropsku uniju, a da se punopravno članstvo stiče tokom godinama u skladu sa tim kako Brisel proceni da su se razvile reforme i da je pravni okvir iz različitih društvenih oblasti usaglašen sa normama Evropske unije. Taj drugi scenario bi bio realniji u trenutnoj situaciji, jer bi se u slučaju punopravnog članstva Ukrajine, Evropska unija odrekla pristupanja na osnovu zasluga u usklađivanju zajedničkih političkih okvira. Ipak, bilo kakva integracija navedenih država predstavljao bi značajan korak Evropske unije da jasno stavi do znanja drugim međunarodnim akterima da njena interesna sfera jesu Zapadni Balkan i druge države postsovjetskog prostora, jer postoji opravdana sumnja da bi Rusija u budućnosti na sličan način mogla da interveniše u Pridnjestrovlju (deo Moldavije) koje ima preferencije da se pripoji Rusiji. Takođe, Evropskoj uniji neophodno je proširenje jer od 2013. nisu primane nove članice što predstavlja najduži period u istoriji Unije i postoje jasne naznake da do 2029. godine treba očekivati nove članice što bi se pozitivno odrazilo na druge države koje su dugotrajno u pregovaračkom procesu, da to nije uzaludan posao kao se što se često može čuti u javnom diskursu u Srbiji. S druge strane, izvesno je da se Donald Tramp neće mešati u način na koji će Ukrajina biti deo Evropske unije, već je njegov interes da se to realizuje iz nekoliko drugih razloga.

Koji su Trampovi razlozi?

Prvi razlog treba tražiti u tome što Tramp na taj način nastavlja zapovednički da se ophodi prema Evropskoj uniji što jeste njegov manir od kada je po drugi put preuzeo predsedničku funkiciju, a istovremeno, ostavlja utisak u međunarodnoj i ukrajinskoj javnosti da je i Ukrajini omogućio određen ustupak. Drugi razlog je želja da razvije dodatne podele unutar Evropske unije. Sigurno je da pojedine države članice Evropske unije neće blagonaklono gledati na ovu mirovnu tačku, poput Mađarske, koja već pokušava da uspori evropske integracije Ukrajine zbog želje da zaštiti svoju nacionalnu manjinu koja živi u toj državi. Smatra se da dobre relacije Trampa i Orbana mogu da reše taj problem.

Ukoliko taj problem i bude rešen, javlja se problem korišćenja fondova Evropske unije na koje bi Ukrajina imala prava. To bi dovelo do dodatne kritike u kojima prednjačile Mađarska i Slovačka, a u hipotetičkoj situaciji sigurno da Tramp ne bi želeo da rešava taj problem, čak, bi ga verovatno i pospešio jer bi se na taj način razvila nova podela unutar Evropske unije koja bi u potpunosti išla njemu i Sjedinjenim Državama na ruku. Tako će se dodatno razviti ideja suverenizma koja bi otrgla Evropsku uniju od daljeg usaglašavanja zajedničkog političkog i bezbednosnog delovanja. To sve može da ima posledice po neefikasno delovanje Evropske unije na međunarodnom planu koje je neophodno kako bi Unija pokušala da se zadrži na nivou jednog od najznačajnijih globalnih aktera.

Treći razlog se nadovezuje na drugi, a u vezi je upravo sa finansijama koje su potrebne Ukrajini. Sjedinjene Američke Države skidaju sa sebe odgovornost da pomognu rekonstrukciji Ukrajine i to prebacuju na Evropsku uniju i njene članice za koje će to biti novi finansijski udarac, posle odluke Donalda Trampa da zatraži od svih NATO članica da svoj finansijski udeo u tom savezu povećaju na 5% svog BDP-a. Jasno je da će tu najviše finansijskih izdataka pretrpeti ekonomski najrazvijenije države unutar Evropske unije koje se već nalaze u određenim finansijskim problemama zbog različitih društvenih kriza od 2020. godine. Sve to za posledicu ima nestabilnu političku situaciju u mnogim država, a pre svega u liderskim državama Evropske unije – u Francuskoj i Nemačkoj. Populistički politički akteri to koriste i razvijaju jednostavan i prijemčiv način komunikacije sa biračima i na taj način uvećavaju svoje biračko tele.

Unutrašnji preduslovi

Još jedan od preduslova koji Ukrajinu čeka do te 2027. godine jesu potencijalne korupcionaške afere koje bi trebalo da budu istražene i procesuirane. Kao najizvesniji prvi korak u toj strategiji čini se da će biti promena vlasti u Ukrajini. Tačnije, posle sprovedenih predsedničkih i parlamentarnih izbora po završetku rata, Zelenski se najverovatnije više neće nalaziti na mestu predsednika, a u zavisnosti od nivoa saradnje na koju je spreman može se očekivati da će da dobije politički azil van Ukrajine. Kao najprihvatljivija opcija nameće se, trenutni ambasador Ukrajine u Londonu, Zalužni koji je bio načelnik ukrajinske vojske kada je otpočet sukob sa Rusijom. Zalužni predstavlja jasnu distinkciju od Zelenskog, a opet pojedinca koji se ne može smatrati „ruskim čovekom“ i koji bi mogao kroz kampanju da se predstavi kao žrtva režima Vlodimira Zelenskog i aktuelne vlasti u Ukrajini i neko ko je mogao da spreči poraz Ukrajine u ratu, da je ostao da komanduje vojskom.

Ipak, ključno pitanje za Evropsku uniju je na koji način će doćekati prijem Ukrajine u svoju „porodicu“. Potrebno je da se razvije Strategija prijema novih država i pre svega da se odredi koliko će novih članica biti primljeno i koji će nivo njihovog članstva biti. Na taj način trajno mogu da se pridobiju prostori Zapadnog Balkana i Istočne Evrope, jer zbog svoje strateške pozicije i prirodnih bogatstva koje imaju postaju atraktivni svim globalnim silama, a najviše Sjedinjenim Američkim Država i Rusiji. Zbog toga, Evropska unija treba da nauči lekciju, da je trenutno u kompetitivnom odnosu i sa Sjedinjenim Američkim Državama i Rusijom, te da sa tim akterima treba da se bori za povratak dominacije, pre svega na evropskom kontinentu.

Autor: Nikola Perišić