foto: Wikimedia Commons/NIS

Dok se geopolitički obruč oko ruskog energetskog sektora dodatno steže, Naftna industrija Srbije (NIS), nekadašnji ponos domaće privrede, a danas strateška ispostava ruskog Gaspromnjefta, nalazi se u ozbiljnom problemu. Pod pritiskom sankcija i potrebom za diversifikacijom, državni vrh Srbije sve otvorenije govori o promeni vlasničke strukture ove kompanije. Najnovije izjave predsednika Aleksandra Vučića o pregovorima sa Mađarskom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) sugerišu da se iza zatvorenih vrata već kroji nova energetska mapa Balkana.

U igri su milijarde evra, od raspleta zavisi sudbina rafinerije u Pančevu, ali i radna mesta hiljade zaposlenih. Analizirajući dostupne informacije i tržišne signale, izdvajaju se tri moguća scenarija za budućnost NIS-a, a svaki od njih nosi specifične rizike po ekonomski i energetski suverenitet naše zemlje, kao i njen evropski put.

MOL i neizvesna sudbina rafinerije u Pančevu

Najkonkretnija opcija, koja se pominje u javnosti za rešavanje ovog problema, jeste ulazak mađarskog energetskog giganta MOL-a u vlasničku strukturu NIS-a. Politička bliskost Viktora Orbana i vlasti u Beogradu čini ovaj posao logičnim nastavkom saradnje, ali stručnjaci upozoravaju da bi ovo moglo dovesti do takozvanog „hrvatskog scenarija“. Naime, iskustvo Hrvatske sa kompanijom INA, koju je MOL preuzeo, služi kao ozbiljna opomena. Nakon ulaska mađarskog partnera, INA je postepeno gubila svoje prerađivačke kapacitete - rafinerija u Sisku je ugašena, a modernizacija rafinerije u Rijeci je kasnila godinama.

Analitičari upozoravaju da bi MOL, koji već poseduje rafinerije u Mađarskoj (Sazhalombata) i Slovačkoj (Bratislava), mogao da ugasi ili drastično smanji kapacitete rafinerije Pančevo kako bi eliminisao konkurenciju u regionu. U tom scenariju, NIS bi se iz proizvodne kompanije transformisao u distributivni lanac - veliku mrežu pumpi koja bi služila samo za plasman goriva koje je prerađeno u susednim zemljama. Za Srbiju bi to značilo gubitak industrijske baze, smanjenje broja radnih mesta i potpunu zavisnost od uvoza derivata, čime bi energetska bezbednost zemlje bila prepuštana odlukama koje se donose u Budimpešti. Iako bi ovaj potez rešio problem sankcija, cena bi mogla biti deindustrijalizacija domaćeg naftnog sektora.

Uloga Emirata i pitanje transparentnosti ugovora

Druga opcija, koju je državni vrh takođe uzeo u razmatranje, je partnerstvo sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ovaj scenario se uklapa u dosadašnju praksu vlasti da strateške resurse i projekte poverava partnerima iz Abu Dabija. Ulazak arapskog kapitala u NIS mogao bi da bude elegantno rešenje za izbegavanje sankcija, s obzirom na to da UAE nisu pod direktnim udarom zapadnih restriktivnih mera u vezi sa ruskom naftom, dok istovremeno održavaju dobre odnose i sa Moskvom i sa Vašingtonom.

Prednost ovog modela bila bi finansijska injekcija, bez nužnog gašenja rafinerije u neposrednom okruženju, kao u slučaju MOL-a. Međutim, ovaj scenario nosi rizik velike netransparentnosti. Dosadašnji međudržavni sporazumi sa Emiratima često su zaobilazili domaće zakone o javnim nabavkama - praksa koju Evropska komisija redovno kritikuje u svojim izveštajima o napretku Srbije.

Pitanje je i kakva bi bila stvarna uloga arapskog partnera - da li bi oni bili samo „tihi partner“ koji obezbeđuje kapital dok država ili neko treći upravlja, ili bi tražili aktivnu upravljačku ulogu. Netransparentnost ovakvog aranžmana mogla bi dodatno da udalji Srbiju od standarda vladavine prava, što predstavlja neophodan uslov za napredak u pregovorima sa EU.

Nacionalizacija - visoka cena povratka u državno vlasništvo

Treći i možda najmanje realan scenario, jeste povratak NIS-a pod okrilje države. Iako se o ovome manje govori kao o primarnoj opciji, pravni mehanizmi za to ipak postoje. Država bi mogla da iskoristi pravo preče kupovine ili da kroz model prinudnog otkupa akcija od malih akcionara konsoliduje vlasništvo, a zatim pokuša da otkupi udeo od Gaspromnjefta.

Ovaj scenario bi garantovao da će rafinerija Pančevo nastaviti sa radom i da će energetska bezbednost ostati u rukama Beograda. Međutim, on nosi dva velika problema. Prvi je cena - otkup većinskog paketa zahtevao bi ogromna sredstva, koja bi dodatno opteretila javni dug Srbije. Drugi je hronično loše upravljanje državnim preduzećima u Srbiji.

Slučaj EPS-a, koji je doveden do ivice kolapsa lošim upravljanjem, služi kao upozorenje šta se može desiti kada dnevna politika i nestručni kadrovi preuzmu direktno upravljanje složenim energetskim sistemima. Postoji opravdana bojazan da bi renacionalizovani NIS postao novi plen za partijsko zapošljavanje i izvlačenje novca, čime bi kompanija koja je trenutno profitabilna brzo postala teret poreskim obveznicima.

Najnoviji obrt: Potvrda dogovora i povratak države na mala vrata

Upravo ovaj scenario dobio je svoju zvaničnu potvrdu, ali uz važan dodatak koji menja poziciju Srbije. Prema najnovijim informacijama koje je potvrdila ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović, mađarski MOL i ruski Garspromnjeft postigli su dogovor o osnovnim elementima ugovora o preuzimanju većinskog paketa akcija. Međutim, ključna novina u ovom aranžmanu je namera države Srbije da u istom paketu otkupi dodatnih pet odsto akcija od ruskog partnera.

Ovim potezom Srbija bi povećala svoj vlasnički udeo, ali je ključno pitanje da li će tih dodatnih pet odsto biti dovoljno da se osigura pravo veta na strateške odluke, poput mogućeg gašenja rafinerije. Ministarka uverava da su pregovori o učešću države u toku i da je cilj zaštita energetske stabilnosti, ali detalji o ceni i upravljačkim pravima još uvek nisu poznati javnosti. Ovaj hibridni model - ulazak MOL-a uz blago jačanje pozicije države - sugeriše da je vlast svesna rizika i pokušava da ga predupredi, barem formalno.

Zaključak: Između sankcija i interesa

Vreme nagađanja je prošlo. Najava da MOL ulazi u igru, a da Srbija kupuje dodatni paket akcija, znači da smo na korak od nove ere za NIS. Međutim, umesto tačke, ova vest stavlja zarez i otvara ključna pitanja.

Da li će kupovina pet odsto akcija biti samo simboličan gest za umirivanje javnosti ili realan mehanizam zaštite? Ključna bitka se seli na teren sitnih slova ugovora. Ako Srbija ne obezbedi jasne garancije i pravo veta na odluke o proizvodnim kapacitetima, rizikuje da rafinerija Pančevo postane kolateralna šteta regionalnih ambicija MOL-a, pretvarajući Srbiju u puko tržište za mađarske derivate.

U kontekstu evropskih integracija, način na koji će ovaj dogovor biti finalizovan biće test transparentnosti. Javnost mora znati cenu ovog aranžmana i uslove pod kojima se menja vlasnik strateškog resursa. Energetska bezbednost ne sme biti predmet tajnih dogovora, jer ceh loših procena uvek na kraju plaćaju građani.

Autorka: Iva Kojić