foto: ISAC fond

ISAC fond je nedavno objavio godišnji izveštaj o usaglašavanju Srbije sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije (ZSBP EU). Analiza sadrži pregled svih deklaracija koje je Evropska unija objavila tokom 2025. godine, kao i uporedne podatke o procentu usaglašenosti država kandidata za članstvo u EU, država Evropskog ekonomskog prostora koje nisu članice Unije i država učesnica programa Istočno partnerstvo EU.

Tokom 2025. godine, kao i prethodnih godina, stepen usaglašenosti Srbije sa spoljnopolitičkim deklaracijama EU ostao je među najnižima u poređenju sa drugim državama kandidatima za članstvo. Ipak, u odnosu na 2024. godinu, kada je procenat usaglašenosti iznosio 59%, zabeležen je izvestan napredak, budući da je Srbija u 2025. godini dostigla nivo usaglašenosti od 67%. Povećanje procenta usaglašenosti u velikoj meri rezultat je intenzivne prakse retroaktivnog usaglašavanja, naročito u nedeljama koje su prethodile objavljivanju Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije, što ukazuje na to da je usaglašavanje u tom periodu bilo snažno uslovljeno pregovaračkom dinamikom u okviru Klastera 3.

U obrascu spoljnopolitičkog ponašanja Srbije tokom 2025. godine uočava se izražena selektivnost, posebno u odnosu na mere EU povezane sa Rusijom i ratom u Ukrajini. Srbija je uglavnom izbegavala pridruživanje restriktivnim merama koje su od ključnog značaja za bezbednosnu politiku EU. Izuzetak su sankcije protiv pojedinaca odgovornih za okupaciju pojedinih ukrajinskih regiona, što je u skladu sa zvaničnom podrškom teritorijalnom integritetu Ukrajine. Međutim, istovremeno nije došlo do usaglašavanja sa drugim, usko povezanim merama, što dodatno naglašava nekonzistentnost takvog pristupa.

S druge strane, zanimljiv primer predstavlja usaglašavanje Srbije sa deklaracijom kojom se obeležava godišnjica obaranja leta MH17, što je prvi put od 2014. godine da se Srbija pridružila ovoj politički simboličnoj izjavi. Takođe, Srbija se usaglasila sa tri deklaracije koje se odnose na Moldaviju i destabilizujuće aktivnosti usmerene protiv ove države, uključujući sankcije protiv rukovodstva Pridnjestrovlja. Ovi primeri ukazuju na izvesno proširenje obima usaglašavanja, ali bez promene osnovnog obrasca kada je reč o ključnim restriktivnim merama protiv Ruske Federacije.

Iako brojke pokazuju rast usaglašenosti u odnosu na prethodnu godinu, to je i dalje zanemarljivo jer Srbija nije promenila svoj spoljnopolitički kurs. Srbija se usaglasila sa brojnim deklaracijama kojima se obeležavaju međunarodni dani ili se izražava stav o pojedinim regionalnim krizama koje nose znatno manju stratešku težinu u poređenju sa odlukama koje se odnose na sankcije protiv Rusije ili na režime sankcija u oblasti ljudskih prava.

Primer Venecuele dodatno ilustruje ograničenja isključivo numeričkog pristupa. Iako se Srbija formalno usaglasila sa političkom deklaracijom kojom se osuđuju nepravilnosti na predsedničkim izborima i represija nad opozicijom, kao i sa dve deklaracije o restriktivnim merama, istovremeno je visoki državni zvaničnik prisustvovao inauguraciji predsednika Nikolasa Madura. Ova protivurečnost između formalnog usaglašavanja i političke prakse pokazuje da usaglašenost sa deklaracijama ne mora nužno značiti i potpunu političku identifikaciju sa stavovima EU.

Slično tome, slučaj Moldavije, u kome su aktivisti povezani sa proruskim strukturama organizovali aktivnosti na teritoriji Srbije, a reakcija domaćih institucija usledila tek nakon medijskih objava, ukazuje na postojanje jaza između formalnog spoljnopolitičkog opredeljenja i unutrašnjih institucionalnih praksi. Iako se Srbija usaglasila sa svim relevantnim deklaracijama EU u vezi sa Moldavijom, ovaj primer otvara pitanje doslednosti u sprovođenju i implementaciji deklarativno prihvaćenih principa.

Konačno, intenziviranje retroaktivnog usaglašavanja uoči objavljivanja Izveštaja Evropske komisije dodatno umanjuje značaj samog procenta usaglašenosti. Povećanje sa 59 na 67 procenata, čak i uz naknadno usaglašavanje, ostaje ograničenog dometa i ne menja suštinu problema. Stiče se utisak da Srbija retroaktivnim usaglašavanjem nastoji da kompenzuje izostanak pravovremenog i potpunog pridruživanja merama EU, računajući da će time poslati signal napretka. Međutim, takav pristup više ne proizvodi stvarni politički efekat, jer ne odražava promenu spoljnopolitičkog pravca.

Ako se uporedi sa ostalim državama kandidatima, Srbija i u 2025. godini značajno zaostaje, dok su ostale zemlje Zapadnog Balkana zadržale potpunu usklađenost sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama Evropske unije. Posmatrano u širem političkom smislu, Srbija je po stepenu približavanja spoljnopolitičkom kursu EU bliža državama koje pokazuju ograničenu spremnost za takvo opredeljenje, poput Gruzije, nego svojim susedima koji su nedvosmisleno prihvatili spoljnopolitički okvir EU.

Analiza za 2025. godinu potvrđuje da Srbija i dalje vodi multivektorsku spoljnu politiku, izbegavajući usaglašavanje sa merama koje EU smatra ključnim za zaštitu svojih bezbednosnih i geopolitičkih interesa. U kontekstu Poglavlja 31, koje se odnosi na Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, ovo pitanje prevazilazi tehnički nivo i postaje pokazatelj političke volje za članstvo. Iako se često potiskuje u drugi plan, upravo ovo poglavlje zahteva suštinsko usklađivanje spoljnopolitičkog pravca, a ne upravljanje procentima. Srbija, sudeći prema obrascu usaglašavanja, i dalje ne pokazuje jasnu spremnost da svoju spoljnu politiku u potpunosti uskladi sa pravcem Evropske unije, što otvara pitanje stvarnog intenziteta i doslednosti njenog opredeljenja za članstvo.

 Autorka: Nataša Stanojević,

ISAC fond