foto: Bela kuća / Khamenei.ir

Geografija se u spoljnu politiku vraća polako i sigurno, ako je uopšte ikada i napuštala scenu svetske politike. Nakon burne 2025. godine, 2026. započela je intenzivno intervencijom Sjedinjenih Američkih Država (SAD) u Venecueli i kidnapovanjem nelegitimnog predsednika Nikolasa Madura. Pored ove intervencije, Donald Tramp je ponovo najavio potencijalno osvajanje Grenlanda, mirnim putem ili silom. Na drugom kraju sveta, u Iranu su se dešavali veliki protesti protiv vlasti ajatolaha Hamenija i Iranske revolucionarne garde, dok Tramp je najavljuje potencijalnu intervenciju u Iranu.

 Iza dela ovih potresa, između ostalog stoji geografija. Venecuela se nalazi u dvorištu SAD-a i bogata je naftnim rezervama. Tokom svake krize u Iranu svet strepi od potencijalnog blokiranja Ormuskog moreuza, koji je najvažniji moreuz za protok nafte na svetu. Grenland je geografski veoma važan zbog kontrole Arktika i energetskih resursa koji se nalaze ispod leda.

 Zemlja snega i leda

 Donald Tramp Grenland želi zbog dve stvari – ega i geografije. Svestan je da nakon 2029. više neće biti predsednik Amerike i zato se sad u drugom mandatu svim silama trudi da ostane zapamćen. Pripajanjem Grenlanda, on sebe vidi rame uz rame s Tomasom Džefersonom i Endruom Džeksonom, koji su SAD-u pripojili Luizijanu odnosno Aljasku i tako proširili američku teritoriju. Geografija je strateški važniji razlog zašto Tramp želi Grenland, a deluje da SAD u budućnosti neće odstupiti od prisvajanja ove teritorije. 

 S klimatskim promenama i ubrzanim topljenjem leda na Severnom polu, menja se svetska geografija. Od 1979. površina leda konstantno opada, a u 2025. zabeležena je najmanja površina pod ledom u istoriji, prema podacima Nacionalnog centra za podatke o snegu i ledu.

Klimatske promene stvaraju mogućnosti koje su ključne za geopolitiku. Naime, topljenjem leda na Arktiku biće omogućena plovidba i tim delom sveta, što će omogućiti da 2040. Severni morski put bude plovan i dva meseca godišnje. Pored transportnog puta, ispod leda na Arktiku nalaze se rude.

Arktik je bogat rudama nafte i prirodnog gasa. Po procenama iz SAD-a smatra se da se na Arktiku nalazi oko 20 odsto svetskih zaliha nafte, što je više od 110 odsto ruskih zaliha i 340 odsto američkih, navodi Nova Ekonomija. Zalihe prirodnog gasa iznose više od 100 odsto ruskih i 500 odsto američkih. Pored fosilnih goriva Arktik je bogat zlatom i srebrom, bakrom, gvožđem, niklom, titanijumom, uranijumom i retkim metalima, koji su ključni za razvoj savremenih tehnologija, navodi se u priči Nove ekonomije. Zbog kritičnih minerala SAD vidi posebnu važnost Arktika jer trenutno nad tim resursima Kina drži monopol.

Zbog kontrolisanja Arktika postoji Arktički savet u kojem je prisutno osam država – SAD, Kanada, Danska (preko Grenlanda), Island, Norveška, Švedska, Finska i Rusija. Kina se 2018. proglasila za bliskoarktičku zemlju i time pokazala pretenzije za Arktik.

Po izbijanju rata u Ukrajini, Rusija je isprovocirala ono što je želela da spreči u Ukrajini. Švedska i Finska su ušle u NATO. Za Arktik je posebno važno što je sada sedam od osam država Arktičkog saveta u NATO savezu.

Led se topi, ali države žele da zauzmu položaj, dok ga još ima kako bi zauzele što veći broj resursa. Rusija u tom kontekstu ima tri komparativne prednosti. Rusija je iz vremena Hladog rata zadržala veliki broj baza u Sibiru, koje se nalaze u Arktičkom krugu, u januaru 2025. bilo ih je 23 aktivne. SAD ima osam aktivnih na Aljasci, jednu u Kanadi, jednu na Islandu i dve na Grenlandu (jedna od njih je svemirska). Norveška ima deset, a Kanada četiri. Na teritoriji Norveške nalazi se i jedna britanska vojna baza, prema podacima sajta vojne baze.

Grenland je strateški izuzetno važna pozicija za zauzimanje severnog pola jer se preko Grenlanda može kopnenim putem stići do Arktika. Ono što dodatno ojačava značaj kopnenog pristupa Arktiku je broj ledolomaca – Rusija poseduje 57, dok sve ostale članice Arktičkog saveta zajedno imaju 47, Kanada (18), Finska (10), Danska (7), SAD (5), Švedska (5), Norveška (2), podaci su Internacionalnog instituta za strateške studije (IISS) iz 2022. koje je preneo Rojters.

Iran

Iran je trusno područje već decenijama od svrgavanja demokratski izabranog premijera Mohameda Mosadeka, preko Iranske revolucije, do savremenih protesta, koji su postali učestali prethodnih godina.

Poslednji talas protesta počeo je krajem decembra 2025. godine, a do eskalacije je došlo u januaru. U sukobima represivnog aparata i demonstranata poginulo je više hiljada ljudi. Broj poginulih važan je jer je američki predsednik Donald Tramp najavio da će Sjedinjenje Američke Države intervenisati ukoliko se nastavi teror. Ipak, on je u tim izjavama reterirao i poručio da je veliki broj poginulih stradao u stampedima, a ne od represije iranskog režima.

Iran ima mogućnost da preti geografijom. Iako su i Amerika i Izrael i prethodne godine u dvanaestodnevnom ratu bombardovali Iran i gađali nuklearna postrojenja, nisu se usudili da krenu u kopnenu invaziju. Oružje Irana jeste ogromno prostranstvo, površina veća od ukupne veličine Portugala, Španije, Francuske i Nemačke. Niko nije spreman da napadne ovu površinu koja je prekrivena planinama, pustinjama i močvarama na kojoj živi 92 miliona stanovnika.

Druga i važnija geografska prednost jeste mogućnost da Iran blokira Ormuski moreuz, koji je plovan u svega tri kilometra širine, nalazi se između Irana i Omana, a spaja Persijski zaliv s Arabijskim morem. To je ključna tačka svetske trgovine naftom, što ga čini jednim od najvažnijih prolaza na svetu. Kroz moreuz se putem mora transportuje dobar deo naftnih derivata iz zemalja OPEK–a (Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Kuvajta, Iraka i Irana) koji se distribuiraju širom sveta. Tokom 2024. kroz Ormuski moreuz dnevno je prolazilo 20.3 miliona barela nafte dnevno, što je gotovo petina svetskog transporta na globalnom nivou, prema podacima EIA (U.S. Energy Information Administration).

Činjenica da se Donald Tramp barem za sad povukao i napola odustao od intervencije koristi Kini. Razlog kineskog zadovoljstva može biti u dve stvari. Borbena grupa američkog nosača aviona Abraham Linkoln premeštena iz Južno kineskog mora u Arabijsko more, a druga je jer Kina najviše nafte uvozi iz Irana, prema podacima Fondacije za odbranu i demokratizaciju.

More 21. veka

More je oduvek bilo predmet interesa svih država. Rusija je rat u Ukrajini započela 2014. kako bi osvojila Krim zbog Sevastopolja odnosno luke na Crnom moru, koju do tada nije imala. Amerika s druge strane nema potrebu da se bori da izađe na more, jer njoj je geografija išla na ruku. Zapljuskuju je dva okeana, ali opet je opsednuta morem. Opsednuta je time da mora da ima kontrolu u morima koja su od vitalnog značaja za njene interese.

Tokom Hladnog rata to je bilo Karipsko more oko koga se sukobljavala sa Sovjetskim savezom, koji je pokušavao da napravi marionetu u mekom trbuhu SAD–a. Prilikom Raketne krize kod Kube, svet je bio najbliži nuklearnom ratu. Sada postoji drugi svetski igrač – Kina. Pa će se opet voditi borba za kontrolu nad Južnokineskim morem. U samoj Nacionalnoj strategiji odbrane SAD 2022. navodi se da će Indopacifik biti epicentar geopolitike u 21. veku.

Južno kinesko more je more koje se nalazi između Kine na severozapadu, Tajvana na severoistoku, Filipina na istoku, Indonezije na jugu i Vijetnama na zapadu, a predstavlja jedno od ključnih pomorskih čvorišta kroz koje prolazi značajan deo svetske trgovine i energetskih tokova.

Američko vojno prisustvo u Indopacifiku oslanja se na mrežu saveznika pre svega Japana, Južne Koreje, Filipina, Singapura, Australije i Tajlanda, kao i na sporazume s državama Pacifika poput Maršalskih Ostrva, Mikronezije i Palaua. SAD u regionu ima 66 baza, u kojoj ulaze i baze na Aljasci i Kaliforniji, podaci su američkog Kongresa.

Tramp je tokom misije da dobije Nobelovu nagradu za mir 2025. leteo po svetu kako bi završio ratove. Jedan od retkih koji je uspeo da završi je rat između Indije i Pakistana, ključnih država u Indopacifiku. Ovo je znak kakav uticaj Amerika ima u ovom regionu.

Ni Kina nije mirna, taktika Kineza je da s velikom količinom peska koju nanose na korale stvaraju lažna ostrva u Južno kineskom moru, koja će zauzeti kao važne strateške tačke. Glavni trn u oku u ovom regionu Kini je svakako Tajvan, koji Kinezi smatraju realnim ciljem, kako bi objedinili sve kineske teritorije.

Geografija is back

Geografija se vratila u svetsku politiku. Od Ormuskog moreuza, preko Arktika, do Južnokineskog mora, prostor, resursi i prolazi ponovo određuju granice moći velikih sila. Klimatske promene, energetska tranzicija i rast rivalstva između SAD, Kine i Rusije učinili su da geografija prestane da bude pozadina međunarodnih odnosa i postane njihov centralni okvir. U savremenoj geopolitici presudno pitanje više nije ko poseduje prostor, već ko kontroliše pristup njemu.

Autor: Aleksa Petrovski