foto: Zuhrul Islam/Unsplash

Iako, usled geografskih okolnosti, Bajagin voz nažalost ne može stići do Rejkjavika, ipak deluje da će islandski ledolomci uskoro uspostaviti sve učestalije i prisnije veze sa Briselom.

Početak 2026. godine je doneo veće interesovanje tri severnoevropske države (Island, Norveška i Ujedinjeno Kraljevstvo) za nastavak tj. „odmrzavanje“ svoje evrointegracija, kao i dublju vojno političku saradnju sa ostalim članicama Evropske unije. Dapače, ne može se tvrditi da je išta od toga samo prolazna slučajnost. Efekti zaoštrenih odnosa Brisela i Vašingtona snažno su uticali i na države van Evropske unije.

Grenlandska kriza jasno je pokazala da bezbednosni izazovi za Evropsku uniju više ne dolaze isključivo sa istoka ili juga, već mogu doći i sa severa. Treba dodatno podsetiti da, iako Grenland nije članica EU, on je deo sistema njenih prekomorskih teritorija, a njegovi stanovnici, kao državljani Danske, ujedno su i građani EU. Nakon izjava Trampove administracije o mogućem preuzimanju Grenlanda, uključujući i razmatranje vojne opcije, evropske države su reagovale neočekivano jedinstveno, ističući da je teritorijalni integritet Danske neupitan. Međutim, sama činjenica da je jedna NATO sila razmatrala pritisak, pa čak i otvorenu upotrebu sile, protiv druge članice otvorila je pitanje strateške ranjivosti severnog krila Evropske unije. Kriza je dodatno eskalirala do nivoa konkretnih vojnih priprema, uključujući raspoređivanje evropskih snaga i planove Danske za odbranu ključne infrastrukture na Grenlandu. Time je severni Atlantik, tradicionalno smatran stabilnim prostorom, postao potencijalna tačka pritiska na EU. Upravo ta promena percepcije bezbednosti doprinosi novom interesovanju Islanda i Norveške za dublju saradnju sa EU,jer se pokazalo da geografska udaljenost, a ni tradicionalno dobri odnosi sa SAD, više ne garantuju stratešku sigurnost.

Saga o Rejkjaviku i Briselu

Bakalar – stvarni problem koji balkanskom stanovištu može delovati vrlo neshvatljivo, pa čak i komično. Ipak, ova vrsta ribe, za koju nas uglavnom vezuju radosna sećanja zabavne pesme iz detinjstva, bila je najveća prepreka islandskoj vladi tokom pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Budući da je sam Island resorno ograničen, razlog za to leži u činjenici da ribarstvo predstavlja jedan od ključnih stubova islandske privrede, zbog čega je pitanje kontrole nad ribolovnim zonama i kvotama izuzetno osetljivo. Upravo su neslaganja oko zajedničke ribarske politike EU i raspodele ulova dovela do zastoja u pregovorima i na kraju doprinela njihovom zamrzavanju 2013. godine.

Međutim, nakon eskaliranja ovogodišnje grenlandske krize, uzevši u obzir da Rejkjavik ne poseduje svoje oružane snage i da se u velikoj meri oslanja na NATO saveznike i bilateralne bezbednosne aranžmane za sopstvenu odbranu, jasno je da se bezbednosna politika Islanda menja. Kao jedina članica NATO-a bez stalne vojske, Island svoju zaštitu zasniva pre svega na kolektivnoj odbrani i prisustvu savezničkih snaga. U takvim okolnostima, svaka nestabilnost u severnom Atlantiku, posebno ona koja uključuje Grenland kao ključnu geostratešku tačku, direktno utiče i na bezbednost Islanda. Upravo zbog toga, približavanje Evropskoj uniji sve se češće posmatra ne samo kroz ekonomsku, već i kroz bezbednosnu prizmu, kao dodatni mehanizam stabilnosti u sve neizvesnijem međunarodnom okruženju.

Ovakav zaokret dodatno je podstaknut promenama u islandskom javnom mnjenju nakon početka rata u Ukrajini, koji je povećao interesovanje za članstvo u EU. Istovremeno, Island već poseduje visok stepen integracije sa Unijom, deo je Evropskog ekonomskog prostora i Šengenskog režima, što znači da već učestvuje u jedinstvenom tržištu i slobodnom kretanju ljudi i kapitala. Uz to, sa svega približno 400.000 stanovnika i relativno malom, ali razvijenom ekonomijom sa visokim standardom, integracija ove zemlja predstavljala bi gotovo neprimetan ekonomski i institucionalni teret za Evropsku uniju, posebno imajući u vidu da je islandska privreda već deo jedinstvenog tržišta. Time se značajno olakšava nastavak pregovora, naročito imajući u vidu da je pre njihovog zamrzavanja 2013. godine otvorena većina pregovaračkih poglavlja, od kojih je 11 privremeno zatvoreno. Ovakve geopolitičkih okolnosti, bezbednosni pritisci i institucionalne pripremljenosti čine Island jednim od najozbiljnijih kandidata za brzo „odmrzavanje“ evropske integracije.

Crno zlato, siva zona – Put Osla do Brisela

Naftna polja često prizivaju slike geopolitičkih sukoba velikih sila na Bliskom istoku. Međutim, u slučaju Norveške ona predstavljaju temelj prosperiteta, ali i izvor jedne od najdugotrajnijih dilema u evropskim međunarodnim odnosima. Zahvaljujući svojim ogromnim energetskim resursima i razvijenoj privredi, Oslo je decenijama mogao da sebi priušti luksuz političke distance od Brisela, istovremeno ostajući duboko integrisan u evropski ekonomski sistem.

Za razliku od Islanda, gde je samo hrana bila glavna prepreka evrointegraciji, norveško „crno zlato“ omogućilo je Oslu da balansira između koristi i suvereniteta. Norveška je kroz Evropski ekonomski prostor takođe deo jedinstvenog tržišta EU i Šengena, sa punim pristupom slobodnom kretanju robe, kapitala, usluga i ljudi. Evropska unija je ujedno njen najvažniji trgovinski partner, a veliki deo norveške privrede funkcioniše po pravilima koja se oblikuju u Briselu. Ipak, ključni sektor energetike ostaje van zajedničkih politika EU, što predstavlja glavnu liniju razdvajanja između Osla i Brisela.

Upravo je pitanje kontrole nad prirodnim resursima, kao i u slučaju Islanda, posebno ribolovnim zonama i energetskim bogatstvima, istorijski igralo ključnu ulogu u odbijanju članstva, pri čemu je Norveška na referendumima dva puta rekla „NE“ članstvu u EU. Time je formiran specifičan model odnosa – zemlja koja je „unutra“ u ekonomskom smislu, ali „spolja“ u političkom.

Ipak, ovaj model sa sobom nosi i izvesne protivrečnosti. Norveška danas usvaja veliki deo evropskog zakonodavstva bez formalnog prava glasa u njegovom stvaranju, što se često ističe kao demokratski deficit. Istovremeno, kao jedan od ključnih snabdevača Evrope energijom i morskim resursima, Oslo ima realan uticaj koji prevazilazi njegov institucionalni status. Njena uloga dodatno je ojačana početkom rata u Ukrajini i uvođenja sankcija na ruske energente, kada je Norveška postala najveći snabdevač naftom i prirodnim gasom Evropske unije, pokrivajući čak trećinu njenih potreba. S tim u vezi, Oslo nije ostao po strani kada je reč o podršci Kijevu. Norveška pruža kako finansijsku, tako i vojnu pomoć Ukrajini, uključujući višemilionske pakete za energetsku infrastrukturu i snabdevanje gasom, kao i kontinuiranu političku i bezbednosnu podršku. Time se produbljuje paradoks norveške pozicije, država koja zvanično nije član EU postaje jedan od ključnih stubova njene energetske i bezbednosne stabilnosti.

Međutim, deluje da je skorašnja najava islandskog referenduma o članstvu u EU, za avgust ove godine, probudila izvesne ideje među norveškom opozicijom. Naime, pojedini politički akteri u Oslu već otvoreno pozivaju na ponovno pokretanje javne rasprave. Liderka konzervativne opozicije, bivša ministarka odbrane i spoljnih poslova, poručila je da bi Norveška trebalo ponovo da razmotri članstvo u Evropskoj uniji, pre svega u svetlu zajedničkih bezbednosnih izazova i potrebe za većim uticajem u evropskom odlučivanju. Međutim, uprkos ovakvim inicijativama, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da norveško društvo i dalje ostaje podeljeno po ovom pitanju, a politički konsenzus za raspisivanje novog referenduma još uvek ne postoji. Ipak, kao i u slučaju Islanda, jasno je da promenjene geopolitičke okolnosti, od rata u Ukrajini do sve neizvesnijih transatlantskih odnosa, postepeno vraćaju pitanje evropskog članstva na političku agendu Osla. Budući da je Oslo već dva puta pregovarao i praktično ispunio sve potrebne uslove za ulazak, najpre u Evropsku ekonomsku zajednicu 1972. godine, a potom i u Evropsku uniju 1994. godine, ali je članstvo u oba navrata odbijeno na referendumima, nesumnjivo je da bi eventualni pregovori danas trajali znatno kraće u odnosu na ostale kandidate.

Breturn ili Brenter nakon Brexita

Početkom 2025. godine, britanski portal The Independent u svojoj analizi povodom petogodišnjice izlaska iz Evropske unije iznosi podatke koji pružaju detaljan uvid u stvarnu cenu Brexita. Prema procenama, finansijsko „razdvajanje“ sa EU, u periodu od tih pet godina, koštalo je Ujedinjeno Kraljevstvo oko 30 milijardi funti, dok se širi ekonomski efekti mere znatno većim gubicima, uključujući i procene od oko 100 milijardi funti izgubljenog profita godišnje, kao i dugoročni pad trgovine od približno 15 procenata.

Danas, punih šest godina kasnije, jasno je da Brexit ne predstavlja prethodno obećani prosperitet i suverenitet, već udaljava britansku privredu od ostatka evropskog jedinstvenog tržišta, dok istovremeno smanjuje njen uticaj na političke odluke donete u Briselu. Drugim rečima, umesto uspešne ekonomske i političke nezavisnosti, Ujedinjeno Kraljevstvo suočilo se sa novim trgovinskim barijerama, višim stepenom migracije, smanjenjem investicija i otežanim pristupom evropskom tržištu.

U takvom međuprostoru nejasnih pesprektiva, nastaju novi pojmovi, Breturn i Brenter, kao pokušaj da se opiše budući pravac britansko-evropskih odnosa, čime se upućuje na povratak Ujedinjenog Kraljevstva u okrilje Evropske unije.

Dolaskom vlade Keira Starmera, 2024. godine započet je proces tzv. resetovanja odnosa sa Briselom. Za razliku od prethodnog perioda, obeleženog konfrontacijom, nova britanska politika zasniva se na pragmatičnom smanjenju ekonomskih i političkih barijera. Već tokom 2025. godine, London i Brisel su postigli niz konkretnih sporazuma koji ukazuju na postepeno približavanje dve strane.

Središte tog novog odnosa predstavlja bezbednosno-odbrambeno partnerstvo, koje omogućava bližu saradnju u vojnoj industriji, zajedničkim nabavkama i kriznom upravljanju, kao i moguće učešće Ujedinjenog Kraljevstva u evropskim odbrambenim fondovima. Paralelno sa tim, postignut je i sanitarno-fitosanitarni (SPS) sporazum, kojim se značajno smanjuju trgovinske barijere u prometu hrane i poljoprivrednih proizvoda, čime se ublažavaju neki od najvidljivijih negativnih posledica Brexita.

Pored toga, dve strane su usaglasile širi okvir saradnje koji uključuje:

• olakšavanje trgovine i regulatorno usklađivanje u poljoprivredno-prehrambenim sektorima,
• saradnju u energetici i smanjenje emisija ugljenika,
• povećanu mobilnost mladih i budući povratak u programe razmene poput Erasmus+,
• bezbednosnu saradnju u oblasti kriminala i migracija.

Uvedene su i praktične mere poput šireg pristupa e-gate sistemima na aerodromima i smanjenja administrativnih prepreka za putnike i kompanije.

Međutim, uprkos očiglednom približavanju, ključne političke nesuglasice ostaju nepromenjene. Starmerova vlada zasad jasno odbacuje povratak u jedinstveno tržište, carinsku uniju ili slobodu kretanja, nastojeći da balansira između ekonomskih koristi i političkog nasleđa Brexita. Ipak, London će u novim geopolitičkim okolnostima neminovno morati da redefiniše svoje prioritete, pre svega kroz prizmu bezbednosti nakon završetka rata u Ukrajini. U tom kontekstu, u javnom prostoru sve češće se govori o mogućem angažovanju britanskih snaga kao mirovnih trupa nakon potpisivanja mirovnog sporazuma, što potvrđuju političke inicijative i planovi razvijani u saradnji sa ostalim evropskim partnerima, naročito sa Francuskom. Istovremeno, britanski građani pomno prate ovaj zaokret, pri čemu stalna istraživanja javnog mnjenja, još od 2022. godine, ukazuju na kontinuiranu većinsku podršku javnosti za bliže odnose sa Evropskom unijom, pa čak i za potpuni povratak u njeno članstvo. Promena stavova je takođe vidljiva i među političkim akterima. Gradonačelnik Londona, Sadik Kan, nedavno je izjavio da je povratak Ujedinjenog Kraljevstva u EU „neizbežan“, pozivajući vladajuću Laburističku partiju da već na narednim izborima izađe sa jasnim programom ponovnog pristupanja.

Ukoliko bi, paralelno sa tim, došlo do punopravnog članstva Islanda i Norveške u okviru EU, nije nezamislivo da bi se i zvanična regionalna politika Londona revidirala. Trajni izostanak britanskog glasa u okviru evropskih ustanova bio bi iracionalan u slučaju potpune integracije severne Evrope u Evropsku uniju, posebno imajući u vidu duboku ekonomsku, energetsku i bezbednosnu povezanost Ujedinjenog Kraljevstva sa tim prostorom. U takvim okolnostima, nastavak politike institucionalne distance sve teže bi se mogao opravdati dugoročnim nacionalnim interesima.

Severni kandidati – novi favoriti?

U svetlu svega navedenog, postaje sve izvesnije da se Island, Norveška i Ujedinjeno Kraljevstvo nalaze u bitno drugačijoj poziciji u odnosu na ostale države kandidate za članstvo u EU. Njihovi tradicionalno stabilni i bliski odnosi sa Briselom, gotovo potpuna ekonomska integracija, posebno kroz Evropski ekonomski prostor i jedinstveno tržište, kao i visok nivo demokratskih standarda i vladavine prava, svrstavaju ove države među nesumnjive favorite za naredni talas proširenja. Za razliku od zemalja Zapadnog Balkana, istočne Evrope i južnog Kavkaza, koje se i dalje suočavaju sa složenim reformskim procesima i političkim izazovima, severnoevropske države već danas ispunjavaju veliki deo kriterijuma neophodnih za članstvo.

Stoga se debata o budućem proširenju sve manje svodi na pitanje da li, a sve više na pitanje ko prvi. Iako se Crna Gora i dalje smatra najnaprednijim kandidatom među državama Zapadnog Balkana, ubrzani politički i bezbednosni zaokret Islanda, uključujući referendum o nastavku pregovora i rastuću podršku javnosti za članstvo, dovodi do toga da se po prvi put otvara stvarna dilema – da li će naredna članica Evropske unije imati administrativni centar u Podgorici ili Rejkjaviku?

Autor: Danilo Kostić