foto: Town Down/Wikimedia commons

Evropska komisija je sredinom marta 2026. godine potvrdila alokaciju od 458 miliona evra humanitarne pomoći namenjene Palestini, Siriji, Libanu, Jordanu i Egiptu. Brisel ovaj potez promoviše kao ključni doprinos u trenutku kada se drugi veliki donatori povlače iz regiona. Ipak, treba se osvrnuti na tajming i distribuciju sredstava koji nam sugerišu da EU ponovo nastupa kao „vatrogasac“ koji na teren izlazi kada je požar već naneo nepopravljivu štetu.

Precizna mapa pomoći: Gde odlazi 458 miliona?

Ovogodišnje paket humanitarne pomoći pojavljuje se kao pokušaj saniranja novih geopolitičkih potresa koji su obeležili početak 2026. godine:

●      Sirija (210 miliona evra): najveći deo sredstava usmeren je na državu u kojoj, i više od godinu dana nakon pada Asadovog režima (decembar 2024), čak 16,5 miliona ljudi i dalje zavisi od humanitarne pomoći. Sredstva su fokusirana na 3,2 miliona povratnika koji se suočavaju sa potpuno uništenom infrastrukturom i nepostojećim tržištem rada.

●      Palestina (124 miliona evra): Pomoć je namenjena za više od 3,3 miliona ljudi (2,1 milion u Gazi i 1,2 miliona na Zapadnoj obali). U Gazi, gde je zdravstveni sistem sravnjen sa zemljom, fokus je na hitnoj medicinskoj pomoći.

●      Liban (100 miliona evra): Sredstva stižu nakon eskalacije i vazdušnih udara u martu 2026. koji su doveli do raseljavanja dodatnih 800 hiljada ljudi. Novac je usmeren na osnovne usluge, skloništa i obrazovanje za decu koja su ponovo van škola.

●      Jordan (15,5 miliona) i Egipat (8 miliona): Ove zemlje dobijaju podršku kao ključni regionalni domaćini izbeglicama iz Sudana i Gaze, sa programima usmerenim na pripremljenost za katastrofe i saniranje razorenog obrazovnog sistema

Sredstva su mobilisana iz redovnog budžeta, ali i iz Rezerve za hitnu pomoć, što jasno ukazuje na to da su potrebe na terenu odavno prerasle standardne godišnje planove.

Kontinuirana greška Brisela: Reagovanje na posledice, a ne na uzroke

Iako brojke deluju impresivno, ono što baca senku na ovaj paket jeste sistemska zakasnela reakcija Evropske unije. Kritički posmatrano, ovaj novac dolazi u trenutku kada su humanitarni partneri (UN i nevladine organizacije) mesecima radili na rubu egzistencije, upozoravajući da su zalihe hrane i lekova iscrpljene. Dve godine kontinuirane patnje i zločina u Gazi nisu bili dovoljni da pokrenu proces pregovora o adekvatnijoj humanitarnoj reakciji Evropske unije. Problem je u tome što Evropska unija po običaju čeka da kriza dostigne medijski i politički zenit pre nego što odvrne slavinu. U Libanu se čekalo na masovno raseljavanje stotina hiljana ljudi da bi se aktivirala značajnija sredstva, umesto da se pravovremeno delovalo na prevenciji nasilja.

Humanitarizam kao bafer zona

Ova sredstva, iako načelno predstavljaju čin milosrđa, služe za strateško ulaganje u eksternalizaciju evropske bezbednosti. Finansiranjem kampova u Jordanu i održavanjem minimuma funkcija u Libanu, Brisel zapravo kupuje mir na sopstvenim granicama i pokušava da spreči nove migratorske talase ka Mediteranu, pretvarajući ove zemlje u tampon zone.

Problem je što se humanitarna pomoć sve češće koristi kao jeftina zamena za blagovremeno političko delovanje. Administrativno je ipak lakše odobriti novčani transfer nego preuzeti realan diplomatski rizik i intervenisati tamo dge se sprovodi masovno raseljavanje ili vrše zločini nad civilima.

Na kraju, ovih 458 miliona evra nisu ništa drugo do kupovina vremena i još jedan dokaz paradoksa evropske spoljne politike. Zakasnela reakcija ovde nije administrativni propust, već svesna strategija korišćenja humanitarnih fondova kao alibi za političko odsustvo sa terena. Pozicionirajući se kao „moralni blagajnik“ koji plaća cehove prekasno, EU svesno menja stvarni diplomatski uticaj za puko saniranje štete. Dokle god novac služi održavnju status quo, a ne sprečavanju uzroka krize, Brisel će ostati samo bogati posmatrač sopstvene političke irelevantnosti.

Autorka: Iva Kojić