foto: Alex Microbe/Wikimedia Commons

Sastanak koji će obeležiti 2026. godini i verovatno jedan od najvažnijih susreta svetskih lidera u poslednjih nekoliko decenija odigrao se u Pekingu, a učesnici su bili predsednici Kine Si Điping i Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp. Važnost ovog razgovora ogleda se u činjenici da dolazi u trenutku kada još uvek nisu u potpunosti završena dva velika sukoba – u Ukrajini i na Bliskom Istoku, ali i u trenucima krize na Dalekom Istoku zbog napetosti između Kine i Tajvana koja je dodatno podgrejana od kada Tajvan vodi predsednik koji je izrazito antikineski nastrojen, a mnogi svetski analitičari predviđaju da bi Kina u narednim godinama mogla vojno da interveniše na Tajvanu. Zveckanje oružjem u tom delu sveta, dodatno je prisutno kroz različite vojne vežbe koje su u prethodnom periodu sprovodile obe strane. Ne treba zanemariti i narušene odnose koje su Kina i Sjedinjene Američke Države imale tokom prvog mandata Donalda Trampa u periodu od 2016. do 2020. godine. Ipak, sad je očigledno prisutna drugačija strategija koju Tramp zastupa. Ona je zasnovana na većem stepenu međusobne saradnje, što pokazuje i najvljena želja da dođe do novog susreta tokom septembra u Vašingtonu, i da se na taj način osujeti želja Kine da postane superiornija sila.

Jedna od centralnih tema razgovora bio je Ormuski moreuz, imajući u vidu njegov izuzetni geostrateški i ekonomski značaj za globalnu trgovinu i energetsku stabilnost. Si i Tramp saglasili su se da je neophodno što pre omogućiti nesmetano funkcionisanje pomorskih puteva i osigurati stabilnost regiona. Takav stav mogao bi se tumačiti i kao signal da između dve sile postoji određeni stepen saglasnosti o potrebi zajedničkog delovanja u pravcu političke deeskalacije na Bliskom Istoku. Time se otvara mogućnost da najveće svetske sile pokušaju da pronađu zajednički okvir za mirovnu inicijativu, posebno kada je reč o odnosima između Izraela i Irana, čije rivalstvo već decenijama predstavlja jedan od ključnih izvora regionalne nestabilnosti. Posmatrano iz šire geopolitičke perspektive, tokom prethodnih godina oblikovala se relativno jasna podela uticaja. Sjedinjene Američke Države su se etablirale kao najvažniji politički i bezbednosni partner Izraela, pružajući mu kontinuiranu diplomatsku, vojnu i stratešku podršku. Sa druge strane, Kina je postepeno razvijala sve bliže odnose sa Iranom, pre svega kroz ekonomske sporazume, infrastrukturne projekte i energetsku saradnju. Takav raspored odnosa omogućava pretpostavku da bi upravo Vašington i Peking mogli da imaju određeni kapacitet da utiču na svoje regionalne partnere i podstaknu ih na politički dijalog.

Ukoliko bi Si i Tramp uspeli da usaglase i promovišu zajedničku mirovnu platformu, takva inicijativa mogla bi da ima veću političku težinu nego dosadašnji pokušaji posredovanja. Potencijalni značaj takvog pristupa leži u činjenici da bi strane uključene u sukob mogle dobiti svojevrsne garancije da će dogovorena rešenja imati podršku sila koje tradicionalno imaju uticaj na njihove pozicije i interese. U međunarodnim odnosima, trajnost mirovnih sporazuma često ne zavisi samo od sadržaja samog dogovora, već i od sposobnosti velikih sila da garantuju njegovu primenu. Dodatni argument u prilog tezi da se traži put ka smirivanju tenzija na Bliskom istoku predstavljaju izjave Donalda Trampa da je sa kineskim predsednikom postignut dogovor prema kojem Kina neće dodatno proširivati pomoć Iranu u oblasti vojne saradnje i naoružanja. Ukoliko bi takve tvrdnje bile potvrđene i pretočene u konkretnu politiku, to bi moglo predstavljati važan signal spremnosti Pekinga da preuzme aktivniju ulogu u stabilizaciji regiona.

Aktivna prisutnost Kine u mirovnom procesu između Izraela i Irana, vraća je na najveću svetsku pozornicu. Još važnije, želja Sjedinjenih Država i Donalda Trampa da uključe Kinu u taj mirovni proces pokazuje nedvosmisleno da oni priznaju Kini status velike sile. Uptavo takav pristup međunarodnim odnosima se naslanja na Kisindžerovu doktrinu kojoj Tramp u pojedinim trenucima svog spoljnopolitičkog delovanja želi da teži. Ta doktrina zasnovana je na teoriji da velike sile jedne drugima treba da priznaju taj status i da je to osnov globalnog mira. Tramp je kroz susrete i razgovore koje je imao sa Putinom, ali i kroz odnos prema Ukrajini, pokazao da Rusiji priznaje status velike sile. Slično Trampovo ophođenje je sada primetno i prema Kini. Na taj način Tramp želi da stvori preduslove za stvaranje novog geopolitičkog poretka o kojem je Politiko pisao još pre nekoliko meseci. U okviru tog poretka se očekuje da svaka od velikih sila dobije svoju interesnu sferu u kojoj deluje i gde faktički ima odrešene ruke da deluje kako želi bez ikakvog ograničenja. Prema takvom modelu, globalni sistem ne bi bio zasnovan isključivo na univerzalnim pravilima i institucijama, već i na neformalnom balansu između velikih centara moći. U praksi bi to moglo značiti da bi određene sile imale dominantan uticaj u regionima koje smatraju ključnim za svoje bezbednosne i strateške interese. Zagovornici ovakvog pristupa smatraju da bi jasnije definisane sfere uticaja mogle smanjiti direktne sukobe velikih sila, dok kritičari upozoravaju da bi takav sistem mogao dovesti do slabljenja međunarodnih normi i povećanja pritiska na manje države koje se nalaze između suprotstavljenih interesa velikih aktera.

Zbližavanje Sjedinjenih Američkih Država i Kine ostaviće posledice i po Evropsku uniju. Svedoci smo da je od početka drugog Trampovog mandata, Evropska unija kroz niz različitih sastanaka koje su imali zvaničnici institucija Evropske unije i najvećih država članica, pokušala da razvije ekonomske i trgovinske odnose sa Kinom. Tramp je to prepoznao i rešio je da eventualnu dalju saradnju spreči. Takav scenario otvara važno pitanje buduće pozicije Evropske unije u međunarodnom sistemu. Zbog toga Evropska unija treba da iskoristi naredni period do kraja Trampovog mandata, ali i do kraja mandata aktuelne briselske administracije, da izvrši reforme i reši unutrašnje probleme koje stvaraju države koje se zalažu za veći stepen suverenizma. Ukoliko bi Evropska unija uspela da postigne viši stepen unutrašnje kohezije i homogenijeg delovanja, njena sposobnost da nastupa kao jedinstven međunarodni akter bila bi značajno ojačana. Efikasnije donošenje odluka i jasnije definisani strateški prioriteti omogućili bi joj da sa više političke težine učestvuje u rešavanju globalnih pitanja. U takvom slučaju Evropska unija ne bi bila samo veliki ekonomski prostor, već i geopolitički akter čije bi uključivanje postalo neophodno u gotovo svim važnijim međunarodnim procesima i političkim inicijativama.

Odgovarajući na pitanje iz naslova, utisak je da se geopolitički odnosi trenutno kreću u pravcu raspleta. Međutim, taj rasplet teško da se može posmatrati kao konačno ili trajno stanje. Istorija međunarodnih odnosa pokazuje da su globalni politički procesi izrazito dinamični i promenljivi, a geopolitičke okolnosti menjaju se gotovo svakodnevno. Savezništva, partnerstva i političke osovine retko imaju trajni karakter; ona najčešće postoje onoliko dugo koliko postoji podudarnost interesa među akterima koji ih grade. Zbog toga u narednom periodu treba očekivati nove preraspodele uticaja i redefinisanje odnosa među ključnim akterima međunarodne politike. Te promene zavisiće od političkih odluka, ekonomskih kapaciteta, tehnološkog razvoja i vojnih potencijala koje države mogu da ponude.

Autor: Nikola Perišić