foto: pvproductions / Magnific

Evropski parlament usvojio je krajem aprila rezoluciju kojom poziva Evropsku komisiju da odsustvo pristanka postane ključni kriterijum za definisanje krivičnog dela silovanja u zakonodavstvima svih država članica.

Navodeći da je „afirmativna, slobodno data i nedvosmislena indikacija pristanka validna, te da se ćutanje, odsustvo verbalnog ili fizičkog otpora ili nepostojanje izgovorenog ‘ne’ ne mogu tumačiti kao pristanak“, rezolucija takođe naglašava da se „pristanak može povući u bilo kom trenutku pre ili tokom seksualnog čina“. Takođe, insistira se na neophodnosti intersekcionalnog i i pristupa usmerenog prevashodno na prebroditeljku ili prebroditelja nasilja, što uključuje pružanje hitne medicinske nege, seksualne i reproduktivne zdravstvene zaštite, bezbednog i legalnog abortusa, psihološke podrške i pravne pomoći. Ovaj korak ne predstavlja samo zakonodavnu intervenciju koja vodi jačanju pravne zaštite, olakšavanju pristupa pravdi i redefinisanju tereta dokazivanja u korist žrtava/prebroditelja, već podrazumeva i napore da se preoblikuju same društvene norme koje određuju granice telesnog integriteta i seksualne autonomije.

Iako usvojena velikom većinom od 447 glasova „za“, uz 160 protiv i 43 uzdržana,  ovakvi odnosi snaga ne iznenađuju, imajući u vidu višegodišnja sporenja oko ovog pitanja. Naime, definicija krivičnog dela silovanja i dalje predstavlja jednu od kritičnih praznina u normativnom okviru Evropske unije u domenu rodno-zasnovanog nasilja, nakon što je izostavljena iz direktive usvojene 2024. godine, usled protivljenja nekoliko država članica predlogu Komisije.

Šta je sporno? Anti-rodne politike i uspon krajnje desnice

Pozivanja na nacionalnu nadležnost u oblasti krivičnog prava, na principe supsidijarnosti i proporcionalnosti, ili na izazove u ujednačenoj implementaciji, mogu se čitati kao deo šireg političkog otpora koji ograničava harmonizaciju i primenu standarda zaštite od nasilja nad ženama i LGBTIQ+ osobama u EU. Ova pravna argumentacija uronjena je u politički ambijent obeležen anti-rodnim politikama, koje se povezuju sa usponom desnog populizma i krajnje desnice, čiji predstavnici deluju kao centralni nosioci mobilizacije protiv takozvane ‘rodne ideologije’ i kritike feminizma koji je “otišao predaleko”. Evropske politike jednakosti i gender mainstreaming, Orban  i njegovi sledbenici označili su kao “progresivni virus” koji je nastao u “Briselskoj laboratoriji”, tvrdeći da je upravo Mađarska razvila vakcinu za suzbijanje tog virusa. Strategije eksternalizacije roda poput ove omogućavaju da se zahtevi za rodnom ravnopravnošću, uključujući prava transrodnih i rodno nekonformnih osoba, izmeste iz okvira ljudskih prava i društvene jednakosti u bezbednosni i identitetski registar, te rasprave o odbrani nacionalnog suvereniteta, kulturnog identiteta i granica političke zajednice.

Pored organizovanih aktera (neokonzervativne i krajnje desničarske partije, religijske strukture, digitalni ekosistemi, zagovaračke grupe) posebno značajnu ulogu u ovoj dinamici imaju i “zabrinuti” ili “obični građani”, čiji narativi funkcionišu kao mehanizam svakodnevne reprodukcije  dominantnih diskursa o očuvanju porodice, opstanku nacije, „zdravoj seksualnosti“, kao i o navodnoj ugroženosti muškaraca i narušavanju “normalnog poretka”. Ova borba za „obnovu normalnosti“ artikuliše se kroz institucionalnu, pravnu, obrazovnu i javnu sferu, putem ograničavanja reproduktivnih i seksualnih prava žena, osporavanja istopolnih brakova, ukidanja odeljenja za rodne studije, koordinisanih masovnih ili targetiranih mizoginih i homofobnih/transfobnih kampanja na društvenim mrežama, kao i, u krajnjoj instanci, kroz mobilizacije i proteste na ulicama i difuzne oblike nasilja u svakodnevnom životu.

U kontekstu anti-rodnih mobilizacija, gorenavedeno redefinisanje pristanka postaje posebno sporno jer izaziva patrijarhalni i heteronormativni poredak, negirajući pretpostavku implicitnog i kontinuiranog pristanka u okviru partnerskih i bračnih odnosa. Odbacivanje ovakvih predstava zapravo destabilizuje duboko ukorenjene norme seksualne dostupnosti u intimnim odnosima, kao i rodno uslovljenu distribuciju odgovornosti, u kojoj se žene pozicioniraju kao subjekti koji su primarno odgovorni za upravljanje rizikom seksualnog nasilja.

“Obljuba bez pristanka” i naša “četiri zida”: Rodno zasnovano nasilje u Srbiji

Kako izgleda “nije hitno”

kad ti srce lupa kao dokaz koji niko ne traži?

Kako zvuči nema elemenata

kad zid zna više od zapisnika?

 “Tišina ima saučesnike”,

—  povodom Nacionalnog dana sećanja na žene žrtve nasilja

Dok Evropska unija nastoji da definisanje krivičnog dela silovanja bez izuzetka bude zasnovano na konceptu slobodno datog i nedvosmislenog pristanka, u Srbiji se i dalje otvaraju kontroverze oko toga na koji način odsustvo pristanka treba integrisati u krivičnopravno regulisanje seksualnog nasilja. U septembru prošle godine, Ministarstvo pravde ponovo je predložilo uvođenje novog krivičnog dela "obljube bez pristanka" za “blaže krivično delo silovanja” sa kaznom zatvora od 3 do 12 godina, pri čemu se paralelno zadržava tradicionalna pravna logika koja silovanje primarno vezuje za silu i fizički otpor. Ovakav predlog osim što obesmišljava standarde Istanbulske konvencije kojoj je Srbija pristupila još 2013. godine, održava hijerarhiju seksualnog nasilja i relativizuje princip pristanka, čime se ženama poručuje da odsustvo njihovog pristanka nije apsolutna granica seksualnog i telesnog integriteta.

Istraživanja UN Women (2022) pokazuju da je gotovo svaka deseta žena ili devojčica u Srbiji doživela silovanje ili pokušaj silovanja. Istovremeno, važno je naglasiti da se ekstremno mali broj ovih slučajeva prijavljuje nadležnim institucijama, što je uslovljeno i niskim stepenom poverenja u institucije sistema, pre svega policiju i mehanizme pravne zaštite. Šire pravno i institucionalno okruženje potvrđuje obrazac izostanka političke volje za unapređenje zaštite od rodno zasnovanog nasilja, imajući u vidu ograničenu primenu, tačnije, suspenziju Zakona o rodnoj ravnopravnosti, kao i višestruko odbijanje razmatranja predloga da se femicid prepozna kao posebno krivično delo.  Takođe, porast nasilja nad LGBTIQ+ osobama u Srbiji ukazuje na to da rodno zasnovano nasilje prevazilazi isključivo iskustvo cisrodnih heteroseksualnih   žena, te da je neophodno razumeti preklapajuće strukturne uzroke u normativnim režimima roda i seksualnosti.

Autorka: Katarina Bogićević