foto: Medija centar

Zašto državni aparat ima problema sa ustanovama visokoškolskog obrazovanja koje je sam osnovao? Zašto se znanje ne ceni? Koja je uloga rektora/rektorke u državi u kojoj vlast i njoj bliski mediji predstavljaju znanje i slobodnu misao kao pretnju opstanku društvu? S Mirjanom Nikolić, rektorkom Univerziteta umetnosti, pričamo, između ostalog, o okolnostima u kojima su se našle i kultura i nauka, o tome sa čim se danas suočavaju kulturno i umetničko stvaralaštvo u Srbiji, o položaju medija, o tome šta umetnost sve može… 

Progovori o pregovorima: Šta danas, u ovom i ovakvom društvu, znači uloga rektora univerziteta? Takođe, čini se da su rektori/rektorke danas javne ličnosti, što ranije nije bio slučaj. Kako ta činjenica utiče na Vaš posao?

Mirjana Nikolić: Hvala vam na ovom pitanju koje govori o tome koliko društvene i političke okolnosti mogu promeniti odnos prema jednoj od najviših funkcija na univerzitetu – funkciji rektora. Reč rektor dolazi od latinskog glagola regere, koji znači upravljati, vladati, voditi, usmeravati ili držati prav put. Čini mi se da je ovo poslednje određenje najadekvatnije za imenovanje onoga što su rektori morali da rade tokom celokupnog kriznog perioda koji je počeo 2024. godine studentskom borbom za „vraćanje društva na pravi putˮ, a traje i dalje.

Za razliku od evropskog visokoškolskog obrazovnog prostora koji poznaje tzv. integrisane univerzitete kod kojih fakulteti nemaju pravni i finansijski subjektivitet, pa je prema tome moć i važnost rektora mnogo veća, u Srbiji (osim Državnog univerziteta u Novom Pazaru) univerziteti nemaju status integrisanih univerziteta. Veliki deo moći odlučivanja je u rukama dekana, a rektori su prvi među jednakima, obično zaduženi za međunarodno predstavljanje i saradnju univerziteta, kreiranje univerzitetskih strategija i pravnih akata kao okvira na osnovu kojeg fakulteti donose sopstvene pravilnike, poslovnike i sl. Dakle, odgovornost rektora je strateški izuzetno velika, dok je operativna odgovornost primarno na dekanima.

Međutim, u uslovima poremećaja i iskakanja iz regularnih okvira – pri čemu ne mislim samo na studentske proteste već i na vreme pandemije virusa korona – uprave univerziteta i rektori bili su centralne figure koje su samostalno ili sa svojim timovima vodile krizni menadžment visokog obrazovanja. S početkom studentskih protesta rektori su bili ključne figure koje su činile sponu između univerziteta i predstavnika državne administracije, da bi u jednom trenutku postali gotovo pregovarači od kojih se tražilo nemoguće – da koriste sve raspoložive i legalne i nelegalne mogućnosti kako bi vratili studente na nastavu i amortizovali ogromno akademsko i građansko nezadovoljstvo nečinjenjem povodom novosadske tragedije i prekomernom silom koja je već od sredine novembra počela da se primenjuje prema studentima i građanima.

Ono što je bila dominantna odrednica odnosa državne administracije, pre svega Ministarstva prosvete, prema rektorima državnih univerziteta jeste izostanak saradničkog odnosa, potpuno nerazumevanje akademskog integriteta, akademskih sloboda i autonomije, kao i netolerancija prema drugom i drugačijem mišljenju i stavu. U takvoj dihotomiji došlo je do diferencijacije rektora/rektorki kao javnih ličnosti na: one koji su sledili kurs državne administracije; one koji su delili vrednosti studentskog protesta kao osnovne građanske i demokratske vrednosti i naravno, one koji su pokušavali da budu neutralni, čiji stavovi nisu ni primećeni niti su zavredili pažnju javnosti.

Turbulentne okolnosti i situacija u kojoj je fokus stavljen na zahteve studenata, apsolutno su nametnule potrebu da se profesori, dekani, a posebno rektori, jasno odrede i preuzmu kormilo. Nije bilo više pitanje da li je neki rektor želeo da bude javno prepoznat i da javno iznosi stavove, već je to bila obaveza – jer ni fakultet ni univerzitet ne postoje ukoliko nema studenata, a svaka funkcija u akademskom miljeu je obesmišljena ukoliko se sa nje ne brane civilizacijske i demokratske vrednosti bazirane na najvišim etičkim principima.

Za razliku od nekih prethodnih vremena u kojima su univerzitetski profesori pojedinačnim istupanjima iskazivali stavove o bitnim društvenim pitanjima, novo vreme je dovelo do svojevrsne sabornosti dekana i profesora, a rektori su postali glasnogovornici koji su sa punim autoritetom istupali i predstavljali svoju univerzitetsku zajednicu. Nažalost, angažovanost koja mora biti imanentna intelektualcima, naučnicima, umetnicima, u Srbiji je postala „greška” koju državna administracija i prodržavni mediji nisu oprostili. Stavovi onih rektora koji nisu bili usaglašeni s politikom vladajuće stranke bili su ne samo osporavani već i grubo kritikovani, a njihovi nosioci diskreditovani, prekršajno i krivično procesuirani, te izloženi progonu i javnom poniženju.

POP: Nauka i kultura su, prema svedočenju naučnih i kulturnih radnika, u jako lošem položaju u Srbiji. Ulaganja nema, finansijske i administrativne poteškoće su česte, dok je medijsko blaćenje naučnika i kulturnih radnika svakodnevno. Zašto su baš nauka i kultura često prve mete autokratskih režima?

M. N.: Dugi niz godina u Srbiji smo svedoci erozije svih segmenata i sektora. U ovom trenutku ne znamo šta nas više zabrinjava: propadanje zdravstva, sudstva, privrede, ekonomije, umetnosti, kulture ili obrazovanja. Iako će mnogi pitanje ekonomije i politike staviti na prvo mesto, moram da iskažem izuzetnu zabrinutost za obrazovanje, nauku, kulturu i umetnost.

Ove oblasti takozvane nadgradnje stub su budućnosti razvoja društva, spoznaje sveta i razumevanja procesa. Kultura i estetika možda nisu uvek ono od čega se živi, ali jesu oblasti koje oplemenjuju.

Humanistika je početak i ishod tehnološkog procesa – to je prostor igre i kritičkog mišljenja koji društvo vodi ka progresu. Novac uložen u obrazovanje, nauku i kulturu možda neće imati finansijski povraćaj ekvivalentan industrijskoj proizvodnji, ali u perspektivi i kumulativno kroz godine, efekti višestruko nadmašuju primarna ulaganja.

Navešću jedan primer koliko našu zemlju indolentan odnos prema nauci može skupo da košta. Iako Srbija nije članica EU, strateška dokumenta ove zajednice predviđaju da od 2029. godine zemlje koje ne budu ulagale minimalno 3% budžeta u nauku neće moći da apliciraju za evropske projekte. Dakle, jasno je da ukoliko nacionalna strategija ne pokaže svest i opredeljenje da investira u nauku, izostaće bilo kakva mogućnost evropske podrške.

S druge strane, svaki autoritaran režim svestan je tihe subverzivne moći kulture i umetnosti. Kroz komediju i farsu može se izuzetno precizno progovoriti o gorućim društvenim problemima; igrani i autorski filmovi imaju snagu da probude svest o društvenim anomalijama; audio-vizuelne i vizuelne umetnosti poseduju kapacitet da podstaknu kritičko mišljenje, a dobro je poznata ubojitost stripova, karikature, crtanih filmova ili serijala, zbog čega su upravo ovi formati kroz istoriju bili izloženi različitim oblicima cenzure.

Kapacitet za razvoj kritičkog mišljenja i promišljanja stvarnosti ključna je osobina umetnosti, kulture i nauke. Zato u ovim oblastima postoje istraživačke i autorske teme koje se podržavaju, ali i one koje se osporavaju zbog koncepta, polaznih hipoteza zbog čega se neretko brišu s mape kulturnih događaja ili su im uskraćena finansijska sredstva.

Trenutno su veliku pažnju javnosti privukle odluke stručnih komisija Ministarstva kulture kojima podržavaju određene filmske festivale, projekte i manifestacije. Na osnovu rezultata konkursa više je nego jasno da su podršku dobili „podobni” filmski festivali – oni koji neće otvoriti debate i čiji će programi biti stroga glorifikacija poželjnog državnog diskursa. Studija slučaja festivala BITEF još jedan je primer kako se sankcioniše bilo kakav kritički ton, čak i kada dolazi od stvaralaca iz inostranstva.

Kada strah zameni afirmaciju stvaralačkih umetničkih sloboda, i kada se pružanjem pune finansijske podrške protežiraju isključivo podobni umetnici i istraživači i dirigovane naučnoistraživačke teme – kakva je situacija sa aktuelnim finansiranjem projekata od strane Fonda za nauku – sve vodi gušenju kvaliteta i unifikaciji. Ishodi u nauci i kulturi gube kompetitivnost van granica naše zemlje, čime se direktno unižava njena pozicija na evropskoj mapi. Bude li ovakva situacija potrajala, uslediće nezaustavljiva propast, za čiji će oporavak biti potrebne decenije. Optužbe će ići na račun studenata i univerzitetskih profesora, a pravi vinovnici će ostati zaštićeni.

POP: Da li ste se tokom svog mandata našli u situaciji u kojoj ste morali da birate između interesa institucije koju predstavljate i sopstvenog stava, mišljenja?

M. N.: Moj mandat rektorke obeležili su vrlo raznorodni izazovi: problemi u unutrašnjem funkcionisanju Univerziteta umetnosti, period v. d. statusa u kom sam bila, pandemija koja je bila nesvakidašnji ispit za društvo i obrazovni sistem. Ipak, jasno je da je najveći izazov predstavljalo upravljanje krizom tokom 2024/2025. godine, posebno što je sve počelo napadom na studente ispred Fakulteta dramskih umetnosti, blokadom ovog fakulteta iz sastava našeg Univerziteta i lančanom reakcijom na drugim univerzitetima i univerzitetskim centrima širom Srbije.

Svesna svoje pozicije i činjenice da su moji stavovi deo individualnog razumevanja situacije, od prvog trenutka sam bila u najneposrednijoj komunikaciji s dekanima, članovima stručnih tela Univerziteta i Saveta kao organa upravljanja. Nijednog trenutka nisam razmišljala o mogućim ličnim posledicama odluka uprave Univerziteta ili kolegijalnih tela, s obzirom na to da sam duboko verovala u autonomnost Univerziteta. Strana mi je bila pomisao da bi osnivač – država – mogao da ispolji bilo kakav oblik revanšizma prema univerzitetima zbog podrške studentima.

Od prvog trenutka naš Univerzitet je otvoreno osudio nasilje ispred zgrade FDU nad studentima i profesorima koji su mirno odavali počast stradalima u Novom Sadu. Zaista ne vidim ništa prirodnije nego osuditi nasilje. Kada to nije naišlo na adekvatnu reakciju nadležnih institucija, insistiranje na kažnjavanju počinilaca bio je jedini logičan sledeći korak. Istakla bih da su moji stavovi, kao i stavovi mojih kolega, bili zasnovani na važnosti poštovanja zakona, pravde, zaštiti mladih kolega studenata i očuvanju integriteta akademskog prostora.

Nažalost, Univerzitet umetnosti, kao i drugi univerziteti u Srbiji, i danas trpi svojevrsne oblike pritiska i represije – od umanjenja zarada, smanjenje finansijsko-materijalnih izdvajanja za redovnu delatnost i urušavanja istraživačkog rada, do progona i nasilja nastavnika i studenata.

POP: Kako nedemokratski, autokratski, u svakom slučaju nezavidni položaj i kontekst utiče na umetničko stvaralaštvo? Da li ga ograničava ili pak predstavlja svojevrsan podsticaj stvaralaštvu?

M. N.: Nedovoljno je poznato da su Univerzitet umetnosti u Beogradu i fakulteti u njegovom sastavu najveći producenti u oblasti likovnog, muzičkog, dramskog, audiovizuelnog, multimedijalnog, digitalnog, kao i sadržaja u oblasti primenjenih umetnosti. To stvaralaštvo je deo regularnog obrazovnog procesa za koji se najčešće ne izdvajaju dovoljna redovna sredstva. Iz tih razloga naše ustanove apliciraju na konkursima Ministarstva kulture, posebno za oblast savremenog stvaralaštva. Uobičajena praksa bila je da fakulteti na ovaj način dobijaju dodatna sredstva za svoje aktivnosti, festivale, smotre, gostovanja, inovativne formate i godišnje izložbe. Za određene programe redovna je bila i podrška lokalnih samouprava (Sekretarijata za kulturu grada Beograda, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu u slučaju Akademije umetnosti u Novom Sadu i sl.).

Poslednje dve godine umetnički fakulteti, ali i nezavisna kulturna scena, gotovo uopšte ne dobijaju finansijsku podršku za svoju osnovnu delatnost. Štaviše, deluje da postoje „liste nepodobnih” institucija, udruženja i pojedinaca čiji projekti, uprkos visokom kvalitetu, ne dobijaju sredstva. To je celokupnu kulturnu i umetničku scenu uskratilo za sadržaje koji su godinama prepoznati kao sadržaji vrhunskog kvaliteta. Postoji, dakle, jasna „osveta” prema nepodobnim, kritičarima, onim koji drugačije misle, o tome govore i na novim vrednostima grade svoj umetnički izraz. Zanimljivo je, na primer, da prošle godine BITEF nije održan u redovnom terminu i standardnom formatu, ali je zato na FDU izvedena predstava „Slučaj Peliko” u okviru programa NE BITEF. I ove godine organizatori pokušavaju da konsoliduju festival, ali se suočavaju s problemom da selektovane predstave i trupe odbijaju učešće.

Drugi primer je iz oblasti filmske umetnosti. U maju, 2026. godine, na Kanskom festivalu, Srbiju su predstavljala dva filma – oba ispitni radovi studentkinja FDU. Nameće se pitanje kako je moguće da su, pored svih budžetskih izdvajanja i konkursa Filmskog centra Srbije, jedini predstavnici naše zemlje na ovom prestižnom festivalu bili studenti. Ako se osvrnemo na samostalne umetnike i nezavisnu kulturnu scenu, autori i radnici u ovom sektoru nalaze se u katastrofalnom položaju, onemogućeni da stvaraju zbog iznošenja kritičkog stava ili alternativnog pristupa.

Međutim, odgovarajući na drugi deo Vašeg pitanja, moram da primetim da je za umetnike stvaralaštvo nasušna potreba i životni poziv. Iako formalno osporavani i pod stalnim pritiscima, umetnici nastavljaju svoju borbu, stvaraju i doprinose kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom planu. Umetnikova angažovanost i svedočenje o traumama kroz koje prolazi jedno, u ovom slučaju naše društvo, ostaju nepresušan izvor inspiracije kako za mlade, tako i za ostvarene autore.

POP: Kako smo od poreza na kič i šund došli do toga da se kič isplati, a šund nagrađuje, kako ste rekli u jednom intervjuu?

M. N.: Navedeni citat deo je mog govora na skupu organizovanom 23. maja 2026. godine na Slaviji. Ja pripadam generaciji u čijem se obrazovanju vrlo jasno insistiralo na analizi svih negativnih aspekata masovne kulture koja nudi unifikaciju i multiplikaciju umetničkih proizvoda, a što se danas glorifikuje kroz modele kulturnih i kreativnih industrija. Naravno, globalni kontekst se značajno promenio: diktat tržišta, liberalni trendovi i razvoj preduzetničkih veština postali su dominantni odreditelji i društva i kulture.

Još od devedesetih godina 20. veka u našoj zemlji se gotovo neprekidno afirmišu sadržaji niskog ukusa i umetničke vrednosti. Neprimetno smo se navikli i počeli čak da relativizujemo takve sadržaje. Ono što je postalo još opasnije je što se produkcija takvih sadržaja podstiče, finansijski pomaže i medijski promoviše. Tako smo došli do situacije u kojoj se najveći deo muzičke produkcije (novokomponovane, zabavne i folk muzike), umesto oporezivanja, glorifikuje, deo je programa brojnih festivala, ubiraju se značajni prihodi kako kroz organizaciju događaja tako i putem onlajn-kanala i čitavom pratećom industrijom.

Umetnička vrednost i kvalitet potisnuti su u drugi plan. Nekadašnja ideja da se takav sadržaj proglasi ekstrašundom i dodatno oporezuje u potpunosti je zamenjena praksom u kojoj se on finansijski stimuliše, medijski glorifikuje i institucionalno nagrađuje. Umesto društvenih, pravnih i kulturnih mehanizama koji bi štitili javni interes i autentične umetničke vrednosti, dobili smo sistem u kojem tržišni diktat i trka za profitom pretvaraju kič u najprofitabilniji biznis.

Kada se neukus i površnost proglase za uspeh i preduzetničku vrlinu, o kiču se više ne govori kao o društvenom problemu, već on postaje vladajući kulturni obrazac. Autentična umetnička produkcija se potiskuje na marginu, dok šund dominira medijskim prostorom. Mediji su danas glavni saveznik u promociji neukusa, nekulture i populističke retorike. Pod velom tržišne utakmice i ostvarivanja javnog interesa, ova erozija je snažnija iz godine u godinu, a afirmacija (ne) vrednosti postala je dominantan kulturni model.

POP: Koliko često imate kontakte sa kolegama iz inostranstva, shvataju li oni razmere problema u kojima se nauka i kultura u Srbiji nalaze? Kakva su njihova mišljenja, saveti? Mogu li oni, recimo, da poveruju da ministar savetuje roditelje da ne upisuju decu u državne fakultete, jer će im se u suprotnom deca vratiti u kovčegu?

M. N.: U Vašem pitanju sabran je samo deo apsurda koji živimo, ne samo poslednje dve godine već i mnogo duže. Konfrontacija nadležnih ministarstava (prosvete, nauke, kulture, finansija) i celokupne državne administracije u odnosu na obrazovanje, a posebno visokoškolsko, neshvatljiva je za društvo koje se deklariše kao evropsko i civilizovano. Ta autodestrukcija, ponižavanje uprava, nastavnika, saradnika i nenastavnog osoblja zaista su tragikomični.

Podsetila bih da se prva konfrontacija Ministarstva prosvete i akademske zajednice dogodila i pre studentskih protesta, a neposredno nakon pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Bez konsultacija sa akademskom zajednicom – i to tokom perioda u kome smo vodili kontinuirane razgovore o izmenama Zakona o visokom obrazovanju, Vlada je usvojila izmene ovog Zakona kojima je otvorena mogućnost da se srpski obrazovni prostor otvori za strane univerzitete bez obavezne akreditacije studijskih programa i verifikacije, a uz mogućnost finansiranja iz budžeta.

Netransparentno i suprotno državnim interesima, visoko obrazovanje bi na ovaj način bilo izloženo nelojalnoj konkurenciji, što nije primarni problem. Mnogo veće pitanje je kakav kvalitet obrazovanja bi naši studenti dobili od „prestižnihˮ stranih univerziteta koji bi se kao i domaći, javni, finansirali iz budžeta. I javni i privatni fakulteti oštro su se suprotstavili ovoj promeni koja je sprovedena mimo procedura i uz kršenje brojnih zakona i standarda akreditacije, a sa ciljem proizvoljnog i selektivnog trošenja budžetskih sredstava. Ovo je bila prva otvorena konfrontacija univerziteta i resornog ministarstva.

Nove su usledile. S početkom obustave nastave na fakultetima, nizali su se najrazličitiji pritisci: fabrikovani procesi, krivične i prekršajne prijave protiv čelnika univerziteta, pretnje, zastrašivanja i revanšizam, otpuštanja profesora na Univerzitetu u Novom Sadu, smena članova uprave Univerziteta u Beogradu sa funkcija za koje poseduju nesumnjivu ekspertizu. Sve to govori da se obračuni nastavljaju i da se u cilju diskreditacije ne biraju sredstva. Iako naši univerziteti – posebno Univerzitet u Beogradu, a za njim i Univerzitet umetnosti kao unikatna ustanova – uživaju međunarodni ugled, nastavlja se kampanja kojom se omalovažavaju njihovi rezultati, uspesi na Šangajskoj listi i naučni i umetnički dometi.

Kada je reč o međunarodnoj podršci, strani partneri su pružali i pružaju sve intenzivniju podršku kolektivima u Srbiji. Univerzitet umetnosti je član međunarodne alijanse IN.Tune – prve evropske alijanse u oblasti umetnosti i muzike, koja pored našeg okuplja još sedam evropskih univerziteta. Od prvog trenutka kolege iz Haga, Pariza, Barselone, Beča, Osla, Helsinkija i Bukurešta pokazale su visok stepen razumevanja i empatije. Alijansa IN.Tune pružila nam je nedvosmislenu podršku, čak i konkretnu finansijsku, da bi u maju 2026. godine alijansa IN.Tune uputila evropskim institucijama dopis sa analizom stanja u Srbiji i otvorenom podrškom srpskim kolegama. Slično je i sa Univerzitetom u Beogradu koji ima snažnu podršku alijanse CIRCLE U. Takođe, Evropska alijansa umetničkih akademija pokazala je veliku zainteresovanost za stanje u obrazovanju, umetnosti i kulturi. Njeni predstavnici su krajem marta, 2026. godine boravili u Beogradu i na svom sajtu otvorili poseban odeljak „Prozor u Srbiju” radi permanentnog praćenja situacije u našoj zemlji.

POP: Klicali smo citatu Znanje je moć s balkona rektorata Univerziteta u Beograd, ali prihvatanje znanja kao pokretačke moći jednog društva, konkretno srpskog, čini se da je veliki poduhvat – kako ćemo ubediti, podstaći srpsko društvo da čita, uči, razmišlja i razgovara?

M. N.: Zanimljivo je da je Republika Srbija usvojila Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja za period 2021−2025. koja u podnaslovu nosi sličan slogan „Moć znanja“. Takođe FDU je izabrao 2023. „Može priče “ kao slogan za proslavu 75. godišnjice. Godišnja izložba Fakulteta primenjenih umetnosti 2023. godine nosila je naslov „Moć stvari“.

Semantički vidimo da je akcenat ovih slogana na reči moć: znanja, priče, stvari... što mislim da je pogrešna formulacija koja skreće pažnju na neki oblik ovladavanja nekom oblašću dok se oblast nad kojom se ostvaruje moć postavlja u podređen položaj, položaj objekta. Poruka upućena s balkona rektorata Univerziteta u Beogradu ima fokus na znanju i nosi poruku da jedino usvajanjem znanja i njihovom primenom stičemo moć. Dakle, moć nije negde drugde, ona je u nama, ali kada se „naoružamoˮ i napravimo štiti od znanja. Jedan korak u afirmaciji znanja kao vrednosti je svakako učinjen, jer kao profesori možemo biti beskrajno ponosni kada vidimo i pratimo obraćanja, razmišljanja i javne nastupe naših studenta. Verujemo da smo bar malo zaslužni za njihovo promišljanje stvarnosti na tako zreo i odgovoran način.

Takođe, primetila bih da je junski upisni rok pokazao veliku zainteresovanost mladih da studiraju i to na državnim, javnim univerzitetima za koje unapred znanju da će im ponuditi dobro i funkcionalno obrazovanje (i znanje). Ako se vratimo na kritikovane tržišne principe koji su zavladali u Srbiji i u oblasti visokog obrazovanja, duboko verujem da će mladi, budući studenti i njihovi roditelji dobro promisliti za koje fakultete se opredeljuju te da će birati ne samo prema atraktivnosti naziva studijskog programa već prema reputaciji fakulteta, predavača, uspesima prema kojima je taj fakultet ili univerzitet prepoznat. 

Iskreno, ja sam optimista i duboko verujem da se u našem društvu već dešava transformacija. Ona nije vezana samo za promenu svesti o važnosti sticanja znanja i učenje, ona je vezana za afirmaciju novih sistema vrednosti. Dakle, ukoliko uspemo da promenimo vrednosne prioritete i na agendu postavimo: znanje, rad, etiku, poštenje, solidarnost, razumevanje, požrtvovanost, empatiju kao vrednosti koje se cene, verujem da smo napravili ključni korak. Naravno, sledeća stepenica je da ove vrednosti budu i šire, društveno prepoznate i cenjene. Čini mi se da već dolazi do nekih promena i raduje me što su njihovi akteri srednjoškolci i studenti, a da su ih prihvatili i drugi građani. 

POP: Kakva je uloga umetnika u tom poduhvatu? Pogotovo kada mladi ljudi vide kako umetnici poput Stevana Filipovića ili Vladimira Arsenijevića bivaju napadnuti na ulicama glavnog grada.

M. N.: Svaka agresija i napad, fizički ili psihički, kojima je izložen bilo koji član društva moraju biti sankcionisani. To je imperativ. Zbog izostanka reakcije nadležnih organa stvara se opasan utisak da izgrednici neće biti kažnjeni. Napadi na umetnike, medijske radnike i intelektualce koji ukazuju na društvene anomalije predstavljaju direktnu pretnju svakom obliku slobodnog mišljenja i društvenog aktivizma. Fizički napadi na uticajne i slobodomisleće ljude šalju zastrašujuću poruku običnom građaninu.

Od umetnika se očekuje da bude angažovan, da bude savest društva, da opominje i postavlja neprijatna pitanja. Umetnici nisu a priori za ili protiv establišmenta – oni preispituju. Povlađivanje je možda poželjan obrazac za mirniji život, ali ono ne dovodi do progresivnog boljitka. Slika u ogledalu ne treba da bude naša imaginacija, već realnost.

Iskreno sam bila šokirana napadima na kolege i javne ličnosti, ali još veću nevericu izazvalo je nečinjenje zvaničnih organa. Zvanični narativ i mediji minimalizovali su te napade, čime je nasilje postalo izraz nemoći i nesposobnosti za dijalog. Ipak, ovakvi slučajevi ne smeju uplašiti građane i stvaraoce. Mladi umetnici moraju znati da je njihov rad najbolji odgovor na primitivizam i nasilje. Zato je tokom protesta i došlo do prirodne sinergije studenata i nastavnika – osećali smo profesionalnu i ljudsku dužnost da Univerzitet bude njihov čvrst oslonac i prostor u kome se integritet i slobodna misao beskompromisno čuvaju.

POP: Kakva je uloga medija u tome? Odnosno, kakva bi morala da bude da bismo nauku i kulturu vrednovali koliko zaslužuju, investirali u njih i shvatili njihov društveni značaj?

M. N.: Već decenijama unazad srpsko medijsko tržište predstavlja duboko nezdravu i neuređenu strukturu. Iako su nakon 2000. godine preduzeti koraci ka reformi medijskog zakonodavstva u skladu sa evropskim standardima, proces je tekao sporo, uz čestu simulaciju stvarnih promena. Prvo nezavisno regulatorno telo (Savet RRA) imalo je sastav koji je garancijom nepristrasnosti obećavao uređenje sfere. Međutim, s promenom društvene klime menjani su i zakoni, a novo telo (Savet REM-a) nastavilo je sa delovanjem koje je u ključnim trenucima bilo nedovoljno delotvorno, poput automatskog obnavljanja dozvola za rad medijima s nacionalnom frekvencijom bez provere kvaliteta dotadašnjeg rada.

Činjenica je da je medijska sfera godinama prepuštena stihiji koja se iz etra prelila na kablovske operatere i funkcionalnost javnog servisa – od izbora organa upravljanja do programskog delovanja koje često nije bilo u službi građana. To se ne odnosi samo na političke i ekonomske teme, već i na kulturu, umetnost i obrazovanje, koji su gotovo podjednako potisnuti.

Mediji su ključna spona svih segmenata društva – od politike i zdravstva do kulture i nauke. Oni poseduju nesaglediv kapacitet za reprezentaciju i oblikovanje stvarnosti. Da bismo nauku i kulturu adekvatno vrednovali, mediji bi morali da se vrate svojoj osnovnoj ulozi: prosvetiteljskoj, informativnoj i kritičkoj, oslobođeni od trke za senzacionalizmom i političkim diktatima.

Iako ne verujem da postoje u potpunosti nezavisni mediji, sa ogromnim žaljenjem moram da referišem na informaciju da je kompanija Alpak kapital od 17. avgusta upisana kao direktor svih medija koji su svojom programskom politikom delovali opoziciono i koji su plasirali mnogo drugačiju sliku stvarnosti u odnosu na javni medijski servis i brojne komercijalne medije. Mediji poput N1, Nove S, Radara, Danasa davali su i činjenice i tumačenja događaja iz drugog ugla, pružajući mogućnost publici da osvesti sopstveni stav prema stvarnosti i autonomno sagleda situaciju.

Iskreno, imam veliku zebnju za medijski sistem Srbije, ali i za ukupnu situacije, ali sa zdravom nadom da će se konačno uspostaviti mehanizam fer i korektnih izbora, prirodne smene vladajućih, ne samo partija, već vrednosti i ideja, te da ćemo na takvom fonu izgraditi osnov za kvalitetnu kulturu, umetnost i obrazovanje.

Intervju je prvobitno objavljen u 135. broju biltena Progovori o pregovorima.

Intervju priredili: Branislav Cvetković i Milan Hiber