foto: pixabay

Ona čuvena Tukididova ocena iz „Peloponeskog rata“ da Jaki čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju obično nam pada na pamet kada govorimo o oblastima politike, bezbednosti ili čak ekonomije. Nedavni događaj sa Svetskog prvenstva u fudbalu nas je podsetio da se ova fraza ponekad može itekako prikladno primeniti i na sportski kontekst.

Povod za takav zaključak je nesvakidašnji zaplet pred meč osmine finala između reprezentacija Belgije i Sjedinjenih Američkih Država, jednog od tri domaćina Mundijala, uz Kanadu i Meksiko. Najbolji igrač SAD, Florijan Balogun, koji iza sebe ima sjajnu sezonu u dresu Monaka, napravio je neoprezan start u prethodnoj utakmici svoje ekipe protiv Bosne i Hercegovine i dobio direktan crveni karton. Prema ustaljenim pravilima FIFA, ova kazna nosi sa sobom i najmanje jedan meč suspenzije, što je značilo da će SAD protiv Belgije igrati oslabljene, bez Baloguna.

Da se ovaj scenario ne obistini pobrinuo se američki predsednik Donald Tramp. Nakon nekoliko telefonskih razgovora koje je obavio sa predsednikom FIFA Đanijem Infantinom, meč suspenzije je ukinut, a Balogunu omogućeno da igra za svoju reprezentaciju u osmini finala. Ipak, fudbalska pravda je pobedila. Za to su se pobrinuli igrači Belgije koji su meč dobili sa ubedljivih 4:1. Oni sujeverniji bi rekli da se u celu priču umešala i nekakva viša sila (jača i od Trampa), pa su 2 od ta 4 gola postignuta nakon direktnih grešaka američkih fudbalera.

Međutim, iz ugla ovog teksta zanimljiviji od samog rezultata jesu političke konotacije koje su Trampovim potezom stavljene u prvi plan.

Za reprezentaciju SAD ovo je bio kraj takmičenja, a okončali su ga sa celim fudbalskim navijačkim svetom ujedinjenim u želji da ne prođu dalje. Iako su do tad pružali dobre partije, igrali pristojan fudbal i uspešno izbegavali da budu uvučeni u brojne kontroverze koje prate ovo celokupno izdanje Mundijala na kojem su jedan od domaćina, intervencija predsednika SAD u njihovu korist ih je učinila metom nezadovoljstva i opravdane srdžbe svih onih koji imaju iole smisla za fer plej, poštovanje pravila, jednak tretman svih učesnika ili nepisane kodekse časti.

Upuštajući se u kontrafaktualnu projekciju, pošto Balogun nije Mesi, a Belgija je jednostavno kvalitetnija ekipa, ishod bi verovatno bio identičan i da on nije igrao. Tim SAD bi se ispisao sa prvenstva čistog obraza, a malobrojni ljubitelji fudbala u ovoj državi bi u narednim godinama uz pivo mogli da maštaju šta bi bilo kad bi bilo „samo da je Balogun igrao tog dana“.

Ovako, našli su se u centru skandala koji kritikuju svi, od šire javnosti, preko novinara i bivših fudbalera, drugih nacionalnih fudbalskih saveza, do UEFA, pa čak i kontroverzama i korupcionaškim skandalima ophrvani bivši predsednik FIFA, Sep Blater. Indignacija, ogorčenje i nezadovoljstvo su potpuno razumljiva i poželjna reakcija, a kao ispravno određene primarne mete identifikovani su Tramp i Infantino, a ne američka reprezentacija ili sam Balogun, koji su u celoj priči imali manje, odnosno skoro nikakvog uticaja.

Kada govorimo o Infantinu i FIFA, dovoljno je reći da ovo predstavlja najvidljivije ogoljavanje logike i motiva koji stoje iza gotovo svih njihovih odluka i poteza u poslednjoj deceniji, a koji malo veze imaju sa promocijom fudbala, a mnogo sa njegovom bezočnom komercijalizacijom i elitizacijom.

Sa druge strane, posmatrajući Trampa i njegovu ulogu, uočava se nekoliko zanimljivih elementa. Prvo, svaka država koja kao domaćin organizuje neki sportski događaj globalnih razmera to ne čini u vakumu, već ga koristi za ostvarenje pratećih ciljeva: od lukrativnih koristi, preko poboljšanja svog imidža u svetu i skretanja pažnje sa nekih akutnih problema, pa do demonstriranja svoje veličine, organizacionih sposobnosti i bogatstva. Pristup SAD, noseće među tri države domaćina, vođen je kombinacijom svih ovih motiva. Tome treba dodati i dimenziju personalne promocije kroz dodelu novoustanovljene FIFA nagrade za mir upravo američkom predsedniku.

Drugo, Mundijal je u različitim aspektima vrlo slikovito reflektovao određene elemente američke spoljne i unutrašnje politike. Diskriminacioni i krajnje nekorektan tretman iranskog stručnog tima nas podseća na rat koji je administracija pokrenula protiv ove države. Odbijanje vize za sudiju iz Somalije, proglašenog za najboljeg na afričkom kontinentu u 2025, odraz je Trampove oštre imigracione politike. Nepriuštivo visoke cene ulaznica za utakmice su u skladu sa fiskalnom i ekonomskom politikom skrojenom prema interesu velikih poslodavaca i kompanija. Čak i šire gledano, produbljivanje i proširivanje upotrebe VAR tehnologije, što vodi daljoj automatizaciji i robotizaciji igre, može se staviti u kontekst širih tehnoloških trendova, pre svega proliferacije upotrebe veštačke inteligencije, a koje predvode upravo američki visokotehnološki giganti iz Silikonske doline.

I treće, vraćajući se na neposredan povod za ovaj tekst, Trampov iznenadni ulet na fudbalski teren u korist Florijana Baloguna jeste vrlo konzistentan sa predsednikovim ciljevima i potezima na širem političkom planu. On jeste izazvao negodovanje i kritike širom sveta, ujedinjujući inače suprostavljene aktere, ponovo pokazujući da Sjedinjene Države (kao i druge velike sile) kreativno tumače pravila i ustaljene prakse kada žele da ostvare neki svoj neposredan interes. Tramp za te kritike svakako ne haje, a svojom inicijativom demonstrira američki jedinstven status, položaj i snagu, odnosno njenu „izuzetnost“. Njemu naklonjenom biračkom telu to pokazuje da je predsednik u stanju da nametne svoju volju, „pobedi“ u nadmetanju sa drugima i brzo i efikasno izdejstvuje ono što želi.

Da je fudbalski tim SAD kojim slučajem prošao dalje, Tramp bi mogao da tvrdi da je to on omogućio svojim insistiranjem da se odluka FIFA preokrene. Ovako, nikakva velika reputaciona šteta nije ostvarena jer je fudbal ionako za Amerikance od sekundarnog značaja u najboljem slučaju. Uz to, Tramp nije propustio priliku da „potkači“ i sudiju na meču SAD-BiH, Brazilca Rafaela Klausa, kog je označio kao „malo sumnjivog“. Time je dodatno, makar indirektno, nastavio da podstiče opšte narative o „zaverama“ i „sabotažama“ usmerenim prema SAD, kojima se redovno trudi da mobiliše podršku.

Tramp je do tada bio prilično nezainteresovan za tok prvenstva, bez prisustva na ijednom meču i svečanom otvaranju, te sa minimalnim komentarisanjem Mundijala kroz svoj omiljeni kanal komunikacije: društvene mreže. Međutim, on je u ovoj situaciji video priliku da stekne jeftine političke poene uz gotovo nikakav gubitak, barem iz njegove vizure. Dakle, iako za moralnu osudu, potez je bio razborit iz perspektive moguće dobiti i troškova.

Za kraj, neophodno je staviti ogradu i upozoriti da Trampov poziv Infantinu ne treba razumeti kao proizvod neke šire koherentne strategije, u njega učitavati grandiozne namere kojih nema ili ga proglašavati za svestan napor da se postigne daleko veći cilj od onog neposrednog. Najbolje je posmatrati ga kao jedan mali, ali simptomatičan izraz opšteg Trampovog pristupa spoljnoj i unutrašnjoj politici u drugom mandatu, koja u prvi plan stavlja (samo)percepciju SAD kao države koja ostvaruje ono što želi, brine prvo o sebi i stara se za svoje, ostaje neprikosnoveno moćna i sposobna da druge primora da je poštuju i slušaju.

Autor: Pavle Nedić