foto: Stenbocki maja / Wikimedia commons

Samit NATO-a koji je prethodnih dana održan u Ankari predstavlja jedan od najvažnijih susreta država članica ovog Saveza u njegovoj savremenoj istoriji. Ovaj skup nije bio samo redovni sastanak saveznika, već događaj od izuzetnog strateškog značaja koji je održan u trenutku duboke međunarodne neizvesnosti i ubrzanih promena u globalnom bezbednosnom okruženju. Sastanak je organizovan u vreme kada još uvek nisu postignuta održiva mirovna rešenja za dva velika sukoba koja snažno utiču na međunarodne odnose i bezbednosnu arhitekturu sveta. Posebnu težinu daje i činjenica da je ovo prvi skup država članica NATO-a nakon odluke Donalda Trampa da sve članice Saveza moraju da povećaju budžetska izdvajanja za odbranu na čak 5% bruto domaćeg proizvoda. Takav zahtev predstavlja značajan zaokret u odnosu na dosadašnji standard od 2% BDP-a i otvara pitanje ne samo finansijske održivosti evropskih odbrambenih politika, već i buduće raspodele tereta unutar transatlantskog savezništva. Zbog toga je Trampova inicijativa izazvala dodatne političke tenzije između Vašingtona i pojedinih članica Evropske unije, koje strahuju da bi insistiranje na drastičnom povećanju vojnih budžeta moglo produbiti postojeće razlike unutar Saveza, ali i produbiti nivo ekonomske krize koja je osetna u mnogim državama članicama EU. U takvim okolnostima izbor Ankare za domaćina dobija posebnu simboličku i političku dimenziju. Turska se već duže vreme pozicionira kao država koja održava komunikacione kanale i sa zapadnim saveznicima i sa akterima izvan zapadnog bloka, uključujući Rusiju i pojedine bliskoistočne države. Iz navedenih razloga može se zaključiti da Ankara predstavlja svojevrsni „neutralan teren“ koji je prihvatljiv različitim političkim centrima moći unutar NATO-a. Istovremeno, odabirom Turske za domaćina, NATO alijansa poslala je jasnu poruku da se na Tursku gleda da ona ostaje nezaobilazan akter i značajan partner u evroatlantskoj bezbednosnoj strukturi, uprkos povremenim nesuglasicama sa pojedinim zapadnim partnerima.

Takođe, na Samitu je potvrđeno da se NATO nalazi u fazi ozbiljnog unutrašnjeg preispitivanja sopstvene uloge i strateških prioriteta u međunarodnom sistemu koji prolazi kroz duboke promene. Iako Savez i dalje zadržava svoju osnovnu funkciju kolektivne odbrane, sve je izraženija svest da bezbednosni izazovi XXI veka prevazilaze tradicionalno razumevanje vojne pretnje. Zbog toga se, pored pitanja odnosa prema Rusiji i nastavku političke, finansijske i vojne podrške Ukrajini, sve veća pažnja posvećuje razvoju odbrambenih kapaciteta, modernizaciji odbrambene industrije, unapređenju sajber bezbednosti, primeni veštačke inteligencije u vojnim sistemima, zaštiti kritične infrastrukture, ali i jačanju otpornosti društava na hibridne pretnje, dezinformacione kampanje i druge oblike nekonvencionalnog delovanja. Poseban značaj ima činjenica da je tokom Samita još jednom potvrđeno jedinstvo država članica kada je reč o primeni člana 5 Vašingtonskog ugovora, koji predstavlja temelj kolektivne bezbednosti NATO-a. Ovim članom predviđeno je da se oružani napad na jednu državu članicu smatra napadom na čitavu Alijansu, čime se potvrđuje obaveza svih saveznika da pruže pomoć napadnutoj državi u skladu sa sopstvenim ustavnim procedurama. Cilj lidera država članica bio je da pošalju jasnu poruku da kredibilitet sistema kolektivne odbrane ostaje neupitan i da predstavlja osnovni garant stabilnosti evroatlantskog prostora. Samit je, međutim, pokazao da se budućnost NATO-a ne može posmatrati isključivo kroz prizmu odvraćanja Rusije.

Otvorena je i tema prilagođavanja Saveza svetu koji postaje sve izraženije multipolaran, u kojem rastu uticaj novih centara moći, intenziviraju se geopolitička nadmetanja, a granice između vojne, ekonomske, tehnološke i informacione bezbednosti postaju sve manje vidljive. U takvim okolnostima, NATO nastoji da razvije sveobuhvatniji pristup bezbednosti koji podrazumeva jačanje tehnoloških inovacija, razvoj odbrambene industrije, unapređenje zajedničkih kapaciteta za odgovor na sajber napade i zaštitu kritične infrastrukture, kao i intenzivniju saradnju sa partnerima u oblasti novih tehnologija i veštačke inteligencije. Konkretan rezultat ovih rasprava sadržan je u Deklaraciji sa Samita u Ankari, koja predstavlja ključni politički dokument usvojen na sastanku. Deklaracija potvrđuje privrženost principima kolektivne odbrane i transatlantskog jedinstva, definiše prioritete za dalje jačanje vojnih kapaciteta država članica i postavlja smernice za prilagođavanje NATO-a novim bezbednosnim izazovima. Istovremeno, dokument odražava kompromis postignut između različitih interesa unutar Alijanse, između američkog insistiranja na većim izdvajanjima za odbranu i evropskog nastojanja da se očuva političko jedinstvo Saveza uz postepeno preuzimanje veće odgovornosti za sopstvenu bezbednost. Posmatrano u celini, Deklaracija iz Ankare predstavlja mapu puta za razvoj NATO-a u narednoj deceniji i potvrđuje opredeljenje Saveza da se prilagodi složenim geopolitičkim okolnostima koje karakterišu savremeni međunarodni poredak.

Jasno je da je centralna politička ličnost čitavog događaja bio američki predsednik Donald Tramp. Tramp je nastupio sa pozicije lidera koji smatra da su evropski saveznici tokom prethodnih godina u nedovoljnoj meri delili teret očuvanja međunarodne bezbednosti sa Sjedinjenim Američkim Državama. Posebno je izrazio nezadovoljstvo činjenicom da pojedine vodeće evropske države, među kojima su Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Belgija, nisu zauzele proaktivniju ulogu u pružanju političke i vojne podrške američkim aktivnostima tokom sukoba sa Iranom. Takav stav predstavlja nastavak Trampove spoljnopolitičke doktrine prema kojoj evropski saveznici moraju preuzeti znatno veći deo odgovornosti za rešavanje međunarodnih bezbednosnih kriza, umesto da se oslanjaju na dominantnu ulogu Vašingtona. Posebno oštar bio je prema Španiji koju je opisao kao „beznadežan slučaj“, čime je dodatno pojačao tenzije sa tom državom. Međutim, karakteristično za njegov stil vođenja spoljne politike, nakon javno upućenih kritika usledio je znatno pragmatičniji pristup u bilateralnim razgovorima sa španskim premijerom Pedrom Sančezom u okviru kojih je razgovarano o Svetskom prvenstvu u fudbalu i zajedničkoj strasti prema golfu. Takvi razgovori doprineli su ublažavanju prethodno stvorenih političkih tenzija i pokazali da Tramp, uprkos često veoma oštroj javnoj retorici, ostavlja prostor za ličnu diplomatiju i izgradnju međuljudskih odnosa sa stranim liderima. Ipak, možda najznačajnija politička poruka koja je izazvala zabrinutost među evropskim saveznicima odnosila se na Trampovo pokretanje pitanja Grenlanda. Tokom Samita još jednom je naglasio strateški značaj ovog arktičkog ostrva za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država. Iako nije bilo govora o konkretnim koracima, samo insistiranje na pitanju Grenlanda ponovo je otvorilo raspravu o američkom shvatanju geostrateških interesa na Arktiku i odnosu prema teritoriji koja se nalazi pod suverenitetom Danske, jedne od članica NATO-a.

Posmatrano u celini, Samit u Ankari neće ostati upamćen samo po usvajanju nove deklaracije ili potvrdi postojećih bezbednosnih obaveza, već pre svega kao skup na kojem su jasno uočeni pravci buduće transformacije NATO-a. Njegov značaj ogleda se u činjenici da je otvorio raspravu o ulozi Saveza u novim geopolitičkim okolnostima, odnosima između Sjedinjenih Američkih Država i evropskih saveznika, kao i o prilagođavanju kolektivne bezbednosti izazovima XXI veka. Upravo zbog toga, Ankara može predstavljati početak nove faze razvoja NATO-a, faze u kojoj će očuvanje unutrašnjeg jedinstva biti podjednako važno kao i sposobnost Saveza da odgovori na sve složenije međunarodne bezbednosne izazove. Verovatno najvažnija poruka koja je poslata sa skupa je da se budućnost NATO-a neće određivati isključivo na osnovu vojne snage njegovih članica, već i na osnovu njihove sposobnosti da očuvaju političko jedinstvo uprkos različitim nacionalnim interesima, ekonomskim prioritetima i spoljnopolitičkim strategijama. Upravo će sposobnost postizanja kompromisa između američkih zahteva za većim izdvajanjima za odbranu, evropskih težnji ka većoj samostalnosti i interesa drugih važnih članica predstavljati ključni faktor opstanka i uspešnog razvoja Alijanse u narednim decenijama. U svemu tome se i ogleda značaj Samita koji je održan u Ankari.

Autor: Nikola Perišić