foto: EU audiovisual service

Kada se govorilo o „odlivu mozgova“, slika je bila jasna – mladi, obrazovani ljudi odlaze iz Srbije u Nemačku, Austriju ili Švedsku, tamo plaćaju porez, grade karijeru i retko se vraćaju.  Danas, svakog jutra hiljade građana Srbije uključuje računar, otvara Zoom ili Microsoft Teams i započinje radni dan u nemačkoj, holandskoj ili francuskoj kompaniji. Njihova plata stiže iz Evropske unije, šef sedi u Berlinu, Amsterdamu ili Dablinu, tim je rasut širom kontinenta, a kancelarija je njihov stan u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu.

Upravo u toj slici krije se jedna od najvećih promena evropskog tržišta rada – granica više nije geografska, već digitalna. Odlazak iz zemlje više nije neophodan da bi neko postao deo ekonomije Evropske unije. Nastao je novi oblik migracije – digitalni ili virtuelni „odliv mozgova“, u kojem stručnjaci ostaju da žive u Srbiji, ali najveći deo svog znanja i rada izvoze bez pasoške kontrole.

Takav model rada otvara pitanje koje do pre nekoliko godina gotovo da nije postojalo: da li Srbija dobija ili gubi ako njeni stručnjaci fizički ostaju u zemlji, ali su ekonomski deo evropskog tržišta rada?

Evropsko tržište rada bez preseljenja: digitalizacija kao most na tržištu rada

Pandemija kovida trajno je promenila način rada u Evropi. Ono što je 2020. bilo privremeno rešenje danas je postalo sastavni deo poslovnih modela brojnih kompanija. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) ukazuje da je rad na daljinu postao jedna od najvažnijih strukturnih promena evropskog tržišta rada, pri čemu se mogućnost rada iz druge države više ne posmatra kao izuzetak već kao deo nove organizacije rada.

Istovremeno, Evropska komisija u ovogodišnjim analizama upozorava da države članice ulaze u period hroničnog nedostatka kvalifikovane radne snage uprkos usporavanju privredne aktivnosti. Digitalna tranzicija, razvoj veštačke inteligencije i starenje stanovništva povećavaju potražnju za inženjerima, IT stručnjacima i ekspertima iz finansija i kreativnih industrija. Za poslodavce iz EU zapošljavanje stručnjaka iz Srbije predstavlja način da ublaže taj nedostatak bez troškova preseljenja zaposlenih. Tako digitalizacija postaje svojevrsni most između tržišta rada EU i država kandidata.

Za kompanije je zato često isplativije da zaposle stručnjaka iz Srbije nego da ga sele u EU. Poslodavac dobija kvalitetnu radnu snagu po nižim ukupnim troškovima, dok zaposleni ostvaruje primanja koja višestruko premašuju domaći prosek.

Na prvi pogled, deluje kao idealna situacija u kojoj obe strane dobijaju.

Dobit za pojedinca, dilema za državu: evolucija gastarbajterskog modela

Koristi za zaposlene su očigledne. Plate koje dolaze iz evropskih kompanija povećavaju kupovnu moć, deo tog novca završava u domaćoj potrošnji, tržištu nekretnina ili lokalnim uslugama. Za razliku od klasične emigracije, stručnjaci ostaju i troše novac u Srbiji, zasnivaju porodice i koriste domaće usluge.

Međutim, ekonomisti sve češće upozoravaju da se iza ove slike krije složeniji problem. Za razliku od starog modela emigracije, država ne gubi stanovništvo, ali gubi deo razvojnog potencijala. Domaće kompanije ostaju bez eksperata, univerziteti školuju kadar koji najveću dodatnu vrednost stvara za strane privrede, dok inovacije nastale u Srbiji često završavaju kao intelektualna svojina kompanija registrovanih u drugim državama. Zato ovaj fenomen sve češće opisuju kao „izvoz rada bez izvoza ljudi“.

Drugim rečima, ako najbolji stručnjaci rade isključivo za strane kompanije, domaće firme ostaju bez kadrova koje teško mogu da plate, a poslodavci iz Srbije ne mogu da prate zarade koje nude evropske kompanije, posebno u IT sektoru, digitalnom marketingu, dizajnu ili konsultantskim uslugama. Rezultat nije fizički odlazak ljudi, već „odliv produktivnosti“. Znanje ostaje u Srbiji, ali nova vrednost nastaje za strane kompanije.

Upravo zato pojedini analitičari govore o brain drain 2.0 – odlivu koji se više ne meri brojem ljudi koji napuštaju zemlju, već brojem sati rada koji odlaze na strano tržište.

Novi izazov za poreski sistem

Poseban problem predstavlja oporezivanje rada na daljinu.

Rasprava o oporezivanju frilensera prethodnih godina pokazala je da država pokušava da sustigne tržište koje se razvija mnogo brže od propisa – uvodeći jasniji sistem prijave prihoda i poreskih obaveza. Sve je više zaposlenih koji rade preko međunarodnih platformi, koriste strane posrednike ili imaju ugovore sa kompanijama registrovanim u drugim državama. Pitanja poreske rezidentnosti, doprinosa i socijalnog osiguranja postaju znatno složenija nego u tradicionalnim radnim odnosima.

Poslednjih godina OECD upozorava da digitalizacija rada zahteva prilagođavanje poreskih sistema kako bi države uspele da zadrže stabilne javne prihode i spreče pravnu nesigurnost zaposlenih.

Za državu kandidata za članstvo u EU ovo pitanje dobija dodatnu težinu jer direktno povezano sa Poglavljima 16 i 4. Srbija će u procesu evropske integracije morati da usklađuje propise koji regulišu digitalno tržište rada, socijalnu zaštitu i prekogranično oporezivanje. Analize NALED-a pokazuju da većina frilensera želi da posluje legalno, ali očekuje jednostavniji i predvidiviji poreski sistem, dok značajan broj njih ovu vrstu angažmana vidi kao stalni posao, a ne dodatni izvor prihoda.

Da li domaća privreda postaje podizvođač Evrope?

Digitalni rad omogućio je Srbiji da postane deo jedinstvenog evropskog tržišta usluga mnogo pre formalnog članstva u Evropskoj uniji. Ali to ne znači automatski i razvoj domaće ekonomije.

Ovde nailazimo na paradoks evropske integracije koji pokazuje da Srbija, iako još nije članica Evropske unije, veliki deo njenog tržišta rada već funkcioniše kao da jeste. Digitalizacija poslovanja, razvoj cloud servisa i masovno prihvatanje rada na daljinu nakon pandemije učinili su da fizičke granice imaju sve manji značaj za visokokvalifikovane profesije.

Evropska fondacija za unapređenje uslova života i rada (Eurofound) navodi da među radnicima koji rade preko digitalnih platformi dominiraju upravo visokoobrazovani stručnjaci koji pružaju profesionalne usluge poput programiranja, konsultantskih poslova, prevođenja ili dizajna, dok su algoritamski nadzor i prekogranični angažmani postali nova realnost evropskog tržišta rada.

Evropska komisija procenjuje da će upravo visokokvalifikovani kadrovi predstavljati jedno od najvećih razvojnih ograničenja evropske privrede tokom narednih decenija. Stoga, ako najveći broj visokoobrazovanih ljudi radi isključivo za strane kompanije, domaće firme sve teže razvijaju sopstvene proizvode, istraživanja ili inovacije. Umesto stvaranja domaćih tehnoloških kompanija, u toj jednačini, Srbija postaje prirodni rezervoar kvalifikovane radne snage koja radi za razvoj stranih privreda.

Iako Srbija nema jedinstvenu statistiku o broju građana koji rade isključivo za strane kompanije iz svojih domova, podaci Narodne banke Srbije pokazuju kontinuirani rast izvoza usluga, pre svega u sektoru informaciono-komunikacionih tehnologija. Istovremeno, Republički zavod za statistiku beleži da IT sektor već godinama predstavlja jednu od najbrže rastućih grana domaće privrede. Upravo taj rast, međutim, sve manje znači da stručnjaci rade za domaće kompanije – sve češće su deo međunarodnih timova čiji se poslovni rezultati knjiže van Srbije.

Sličan izazov prepoznaje i studija Aspen instituta o digitalizaciji Zapadnog Balkana, u kojoj se upozorava da prihvatanje rada na daljinu za evropske kompanije može dugoročno osiromašiti lokalni fond digitalnih veština i usporiti razvoj regionalne privrede. Svetska banka takođe upozorava da su tržišta rada Zapadnog Balkana pod pritiskom, dok region istovremeno raspolaže neiskorišćenim ljudskim potencijalom.

Drugim rečima, fizički ostanak ljudi ne garantuje da njihovo znanje doprinosi domaćem ekonomskom razvoju.

Evropske integracije menjaju i tržište rada

Proces pristupanja EU obično se posmatra kroz pregovaračka poglavlja, reformu pravosuđa ili usklađivanje zakonodavstva. Međutim, evropske integracije danas imaju i mnogo neposredniji efekat – tržište rada Srbije sve više funkcioniše kao deo evropskog prostora, čak i bez punopravnog članstva.

Granice za robu, kapital i usluge postepeno postaju manje važne u odnosu na digitalne platforme preko kojih se ugovaraju poslovi. Poslodavac iz Brisela ili Minhena danas može zaposliti stručnjaka iz Srbije gotovo jednako lako kao kandidata iz druge države članice. Samim tim, dok se Republika Srbija geopolitički nalazi između Brisela, Moskve, Vašingtona i Pekinga, njeni stručnjaci već masovno rade upravo za evropsku ekonomiju.

To predstavlja svojevrsnu „tihu integraciju“, koja se odvija brže od političkih pregovora – što je osebno aktuelno sada kada je proširenje ponovo u vrhu evropske agende zbog rata u Ukrajini, dok se istovremeno vodi rasprava o brzini prijema novih članica.

Na prvi pogled, navedeno je pokazatelj da je ekonomska integracija često mnogo dublja od političke, ali zapravo se otvaraju dalja pitanja kao što je sociološki ugao: kako rad za zapadne kompanije menja kulturni identitet i vrednosne obrasce mladih stručnjaka u Srbiji? Ovde se ne misli na ideologiju, već na radnu kulturu, odnos prema autoritetu, praznicima, radnom vremenu, korporativnim vrednostima itd.

Između šanse i upozorenja: digitalna kolonizacija ili razvoj?

Evropska integracija više se ne odvijaja samo za pregovaračkim stolom u Briselu. One se svakodnevno odvijaju na ekranima računara širom Srbije. Dok pregovaračka poglavlja godinama čekaju otvaranje ili zatvaranje, digitalno tržište rada već je povezalo Srbiju sa ekonomijom Evropske unije.

Rad na daljinu nije problem sam po sebi. Naprotiv, on omogućava veća primanja, zadržava stanovništvo u zemlji i povezuje Srbiju sa najrazvijenijim evropskim tržištima.

Međutim, otvoreno je pitanje da li će Srbija u toj novoj ekonomiji biti partner koji razvija sopstvene inovacije ili će ostati samo rezervoar stručnjaka koji, bez napuštanja zemlje, svakodnevno izvoze svoje znanje – pogotovo ako uzmemo u obzir da EU ulaže milijarde u AI i digitalnu transformaciju, pa će upravo stručnjaci koji rade na daljinu biti među prvima koji će osetiti posledice tih promena. Upravo taj odgovor mogao bi da odredi ne samo budućnost domaćeg tržišta rada, već i stvarni ekonomski smisao evropske integracije u digitalnom dobu.

Novi „odliv mozgova“ više se ne vidi na aerodromima. Ne meri se brojem izdatih radnih dozvola niti autobuskim kartama za zapadnu Evropu. On se odvija svakog jutra kada se hiljade stručnjaka iz Srbije prijavi na poslovne platforme, uključi video-sastanak sa evropskim timovima i svoje znanje, kreativnost i inovacije stavi u službu kompanija koje posluju hiljadama kilometara daleko. To nas navodi na još jedno pitanje: da li bi zemlje Zapadnog Balkana mogle postati svojevrsne „digitalne periferije“ evropske ekonomije – prostori iz kojih se izvozi visokoobrazovani rad, ali u kojima se ne razvijaju kompanije koje taj rad organizuju?

Paradoks digitalnog doba jeste da čovek može ostati kod kuće, a da njegova stručnost svakodnevno prelazi granicu. Upravo zbog toga, „odliv mozgova“ više nije pitanje migracija, već pitanje ekonomske strategije Srbije u eri digitalne Evrope.

Autor: Aleksa Jadžić