foto: Wikimedia Commons

Oči javnosti tokom septembra bile su uprte u Nemačku, gde su održani izbori u Berlinu, kao i u Saksoniji-Anhaltu i Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji. Najviše glasova na izborima u Berlinu osvojila je levičarska stranka Die Linke (25%), dok je u ove dve savezne države najveći pojedinačni udeo glasova osvojila krajnje desna Alternativa za Nemačku (AfD) - 43% u Saksoniji-Anhaltu i 38% u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji. Zašto su ove dve pokrajine, sa ukupno nešto više od 3 miliona stanovnika, privukle toliku pažnju?

Ovakvi rezultati predstavljaju politički zemljotres: snažan rast stranaka koje osporavaju status-quo svedoči o slabljenju podrške partijama establišmenta, odnosno strankama levog i desnog centra koje su decenijama dominirale političkom scenom. AfD je u Saksoniji-Anhalt na korak od toga da bude prva stranka radikalne desnice na čelu neke pokrajinske vlade od Drugog svetskog rata. Istovremeno, CDU (Hrišćansko-demokratska unija) u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji prvi put u svojoj 81-godišnjoj istoriji nije uspela da pređe izborni prag i time ostala bez mesta u pokrajinskom parlamentu.

Stiče se utisak da se nalazimo u prelomnom istorijskom trenutku. Velike krize i ratovi smenjuju se jedni za drugima, troškovi života rastu, a svakodnevica običnih ljudi postaje sve teža. Nezadovoljstvo građana je ogromno. Odgovor aktuelne vlasti - povećanje kompetitivnosti kroz tržišno orijentisane mere - oličenog u izjavi kancelara o tome da je potrebno da Nemci rade više, naišao je na oštre kritike (čak i podsmeh) u javnosti. Kada se uzme u obzir Mercova biografija - milioner, konsultant velike korporacije - izjava se uklapa u sliku elita udaljenih od običnih građana koje ne mogu dovoljno dobro da razumeju probleme malog čoveka.

Iako pojedini mediji i analitičari i Die Linke i AfD označavaju kao „ekstremnu“ levicu i desnicu, među ovim strankama postoje značajne razlike. Upitna je i sama analitička vrednost takvih oznaka, ali o tome drugom prilikom. Ono što je izvesno jeste da obe partije, svaka na svoj način, pokušavaju da ponude alternativu u odnosu na Merca i „razdrmaju“ političku pozornicu Nemačke.  

Zašto ljudi glasaju za izazivače?

U osnovi njihovog uspeha nalazi se želja za promenom. Upravo zato su Die Linke i AfD ostvarile zapažene rezultate. Ove stranke predstavljaju se kao politički autsajderi koji žele da ospore dominaciju etabliranih stranaka. U literaturi se za njih koristi pojam challenger parties, odnosno „izazivačke“ stranke. One politički artikulišu nezadovoljstvo i nepoverenje prema političkoj eliti. U trenucima krize, obeležene rastom cena, inflacijom i opštom nesigurnošću, posebno dobija na značaju uverenje da politika više ne služi interesima običnih ljudi, već se od njih udaljila. To je „populistički zeitgeist" (duh vremena), i on je uočljiv po tome da ogroman broj ljudi koji na prethodnim izborima (možda i duže) nije glasao, na ovim izborima je podržao AfD (Infratest podaci).

Rezultati u Berlinu ukazuju na nekoliko važnih obrazaca. Linke je naročito snažnu podršku dobila među mlađim biračima, dok je pitanje stanovanja postalo jedan od ključnih simbola šireg problema rasta troškova života. Takođe, značajno veći broj glasača migrantskog porekla, kao i solidan udeo ranijih apstinenata.

Objasniti rezultat AfD-a je znatno složenije. Štaviše, značajni mediji, naučnici i analitičari čine jednu ozbiljnu grešku: pripisuju porast ekstremne-desnice kulturološkim razlozima. Tačno je da glasači Alternative kao najveći problem navode „veliki broj stranaca koji živi u Nemačkoj“, tj. da je anti-migrantski sentiment snažan, što se u anketama takođe povezuje sa tvrdnjom da se „nemački način života mnogo promenio“. Tačno je i da su im stavovi o Rusiji (nije doživljena kao neprijatelj) i podršci Ukrajini (zaustaviti rat, prekinuti podršku) suprotni u odnosu na glasače ostalih partija. Ipak, takođe je tačno da se kao drugi najveći problem ističe porast cena, kao i tvrdnja glasača da ne mogu više da održe prethodni standard života. Da li je onda na delu isključivo kulturološka reakcija?

Ranija istraživanja su već ukazala na ovaj problem: kulturni razlozi imaju značajnu ulogu, ali objasniti rast populističke/ekstremne desnice nije moguće bez razmatranja ekonomskih problema. Među njihovim biračima mogu se razlikovati dve šire grupe: tvrdo nacionalističko jezgro, koje se protivi imigraciji i drugim manjinama, i periferni birači, koji radikalnu desnicu podržavaju prvenstveno iz protesta protiv vlasti ili zbog različitih oblika zabrinutosti. U trenutku kada krajnja desnica jača u brojnim zemljama i uspeva da politički artikuliše bes građana, ključno je razumeti izvore takve zabrinutosti.

Regionalne nejednakosti u istočnoj Nemačkoj

Nemačka je, prema brojnim pokazateljima, jedna od najrazvijenijih zemalja sveta: vodeća je evropska ekonomija i nalazi se visoko na rang-listi zemalja prema indeksu ljudskog razvoja (HDI). Ali kakva je slika kada se udubimo u Saksoniju-Anhalt ili Meklenburg-Zapadnu Pomeraniju? Koji je njihov kontekst?

Obe pokrajine pripadaju nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Iako su od ujedinjenja ostvarile napredak, i dalje zaostaju za zapadnim delom zemlje prema brojnim socioekonomskim pokazateljima: prosečne zarade su niže, nezaposlenost je viša, a udeo penzionera veći. Uz to, penzioneri u istočnim pokrajinama ređe raspolažu dodatnim prihodima iz privatnih penzionih fondova. Pritom, ekonomski razvoj koncentrisan je oko industrijskih centara u Saksoniji-Anhaltu, odnosno obalskih gradova u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji, dok se sporiji napredak slabije oseća u njihovoj unutrašnjosti. I demografski trendovi reflektuju problem nejednakosti: Saksonija-Anhalt je pokrajina iz koje se iselilo najviše ljudi - izgubila je četvrtinu stanovništva od ’90 na ovamo. Meklenburg-Zapanda Pomeranija je pokrajina sa najmanjom gustinom naseljenosti u Nemačkoj.

Kontekst je nezaobilazan. Uzmimo sada još jedan pokazatelj: ove dve regije imaju najniže procente migrantskog stanovništva u odnosu na ostatak saveznih država (preuzeto sa DW). Kako onda razumeti pobedu AfD, kojoj je tzv. remigracija okosnica političke ponude?

Kontekst je važan, ali je percepcija ključna. Značajan deo stanovništva ovih pokrajina ima utisak da napretka nema i da se uslovi života pogoršavaju. Radna mesta nestaju, zarade zaostaju, a javne usluge poput škola, vrtića i zdravstvenih ustanova postaju sve manje dostupne. Najveći gubitak, međutim, predstavljaju mladi koji odlaze. Svakodnevni pejzaž oslikava stagnaciju, a naspram toga se stvara uverenje da „nekakvi stranci“ dolaze i pritom koriste državnu pomoć.

Nažalost, kada se osećaj nepravde učvrsti, ono što postaju manje važno jesu činjenice, statistike i brojke. Zato slogan „Spasiti zemlju“ (Das Land retten) posebno odzvanja. I zato je protivljenje migraciji mnogo više od izraza ksenofobije i rasizma, jer su u liku stranca uvezani svi strahovi i brige: gubitak države blagostanja, infrastrukturni problemi, nedostatak društvene kohezije, kao i demografsko opadanje. 

Nova normalnost?

AfD se predstavlja kao partija koja će napraviti oštar zaokret u odnosu na dosadašnju politiku, od koje građani u zaboravljenim regionima ne vide korist. Međutim, odgovor koji se nameće ide u pravcu politike identiteta: vratiti pozitivnu sliku Nemačke, odbaciti istorijski kompleks krivice, ukinuti društvene razlike novom „patriotskom kulturnom politikom“, i slične ideje.

Neophodno je ozbiljno shvatiti zabrinutost koja stoji u osnovi ovog nezadovoljstva, ali politički odgovori moraju biti drugačiji. Predlog o ukidanju „anti-nemačke umetnosti“, odnosno „nemačke umetnosti koja ne želi biti nemačka“, kako je odgovorio jedan predstavnik AfD-a, nikome neće popraviti životni položaj. S druge strane, jasno je da dosadašnji odgovor Merca takođe ne predstavlja rešenje: samo 13% ispitanika veruje da je CDU sposoban da ponudi najbolja rešenja za ekonomiju u Meklenburgu-Zapadnoj Pomeraniji.

Uspeh AfD-a otvara ključno pitanje: kako je krajnje desna stranka uspela da osećaj nepravde i materijalnu zabrinutost artikuliše kroz kulturne i nacionalne kategorije i tako se nametne kao politička opcija različitim društvenim slojevima? Uživaju podršku starijih građana, ali i značajnog broja mladih (posebno muškaraca), a prema podacima su među radnicima osvojili većinu glasova  (61% u SA). Još je značajnije da prema odgovorima u anketama, njihovi birači njih ne doživljavaju kao radikalnu opciju, već kao stranku koja zauzima centar. Njihovi stavovi i odgovor na krizu postaju nova normalnost i bivaju prihvaćeni kao „zdravorazumski“ (common sense). Naredni savezni izbori će se održati najkasnije u 2029. godini, ostaje da vidimo u kakvoj političkoj klimi će se odviti. 

Autor: Nikola ilić