Ne postoji stvarna alternativa za proces duboke transformacije koju nudi proces evropskih integracija

Kao jedan od priloga u ovom broju biltena predstavljamo integralni intervju sa govornicima na drugom panelu „Civilno društvo između Beča i Pariza: perspektive za buduće delovanje”. Izvršna direktorka Evropskog fonda za Balkan, Hedvig Morvai, i istaknuti saradnik Instituta za međunarodnu pravdu u Hagu, Nikola Dmitirov, govore o procesu evropskih integracija na Zapadnom Balkanu, budućnosti politike proširenja i „Berlinskom procesu“ kao novom prostoru za delovanje civilnog društva.

BOŠ: Da li je proces pristupanja EU poslednja dobra prilika da se sprovedu reforme država i društava na Zapadnom Balkanu? Možete li, poredeći situaciju danas i situaciju u trenutku kad je započeo proces evropskih integracija, oceniti koliko je ta prilika iskorišćena?

Hedvig Morvai: Ne postoji stvarna alternativa za proces duboke transformacije koju nudi proces evropskih integracija. U tom smislu, zemlje Zapadnog Balkana treba da ga iskoriste kao jedinstvenu priliku. Ona daje i smernice i finansijske instrumente za realizaciju tog procesa. S druge strane, to je veoma složen mehanizam i što više cilj pristupanja EU deluje kao pokretna meta, veća je verovatnoća da će to ugroziti posvećenost političkog vođstva i društava nastojanju da se ispune zahtevi Brisela. Politika proširenja mora mobilisati ljude, u protivnom je neuspešna.

Nikola Dmitirov: Jasno je da je EU jedina opcija za sve zemlje Zapadnog Balkana. Jednostavno, zaista ne postoji realistična alternativa za demokratsku konsolidaciju, stabilnost i ekonomski prosperitet, odnosno za proces evropske integracije. Kad to kažemo, moramo priznati da je moć transformacije koju proces nosi ozbiljno smanjena što su izgledi za pristupanje dalji. S jedne strane, rastuća sumnja u politiku proširenja u državama članicama, koje se i same suočavaju sa ozbiljnim bezbednosnim i ekonomskim tenzijama, zaklanja svetlo na kraju tunela. S druge strane, kredibilitet procesa pristupanja dodatno je narušen nametanjem bilateralnih uslova ili izmeštanjem fokusa sa suštinskih reformi u pravcu specifičnih političkih pitanja. Dobra prilika, iako nije toliko izgledna koliko je bila, još uvek postoji. Međutim, da bi se ona iskoristila trebaće snažna dodatna zalaganja i na strani same EU i od strane zapadnobalkanskih društava.

BOŠ: Petnaest godina nakon početka procesa evropskih integracija, ukupni bilans stanja je takav da su se dve zemlje pridružile EU – Slovenija (2004) i Hrvatska (2013), dve zemlje – Crna Gora i Srbija – vode pregovore o pristupanju, dok ostatak regiona zaostaje u procesu. Da li smo svedoci toga da su evropske integracije proces čiji napredak zavisi od rešavanja nedvosmisleno političkih pitanja (npr. Makedonija i pitanje njenog naziva, Srbija i odnosi sa Kosovom*)? Ili njegov napredak zavisi od kvaliteta reformi koje se sprovode u skladu sa jasno definisanim standardima i ciljevima?

Hedvig Morvai: Više od decenije nakon samita u Solunu obećanje o članstvu u EU ostaje neispunjeno na Zapadnom Balkanu. I što se više proces odugovlači, veći je rizik da će elite i građani u ovim zemljama smatrati da je taj proces ili beznadežan ili da ima veoma malo uticaja na njihove živote. Zemlje Zapadnog Balkana imaju zahtevan zadatak da rekonstruišu posleratne institucije i društva, da izgrade i učvrste demokratiju i na kraju postanu „dobre” države članice EU. Strategija proširenja EU uspela je da zadrži tok procesa; međutim, nedostaci trenutne strategije EU su sve više i više očigledni. Ono što gledamo jeste preveliko uslovljavanje unapred u ranoj, pretpristupnoj fazi procesa, zajedno sa strateškom pažnjom posvećenom specifičnim političkim izazovima, često na uštrb strukturnih reformi i suštinskih uslova EU. Ovaj trend odstupanja od utvrđenih standarda i postupaka u ime promenljivih prioriteta smanjuje brzinu i polet procesa, podrivajući njegov kredibilitet u regionu.

Nikola Dimitrov: Proces pristupanja ima smisla samo ako je zasnovan na postignućima. Stavljanje previše akcenta na pojedinačna politička pitanja u kontekstu procesa pristupanja, koliko god da su ona važna, nosi rizik odbijanja kritičnih reformi. Kao što smo istakli u nedavno objavljenom izveštaju BiEPAG-a o bilateralnim pitanjima, zemlju ne treba nagrađivati niti sputavati samo na osnovu njene volje da reši ključne političke probleme ili na osnovu njenog neuspeha u tome. Bilateralna pitanja u koja je uključena neka od država članica, kao što je to slučaj u sporu između Makedonije i Grčke u vezi sa nazivom zemlje, mogu posebno poremetiti i sasvim preokrenuti transformativne efekte procesa pristupanja, podrivajući kredibilitet politike proširenja EU.

BOŠ: G. Dimitrov, kao neko ko dolazi iz Makedonije, zemlje kandidata koja sad već deset godina čeka otpočinjanje procesa pregovora, smatrate li da će politički kriterijumi biti važniji od onih koji proističu iz svakog od pregovaračkih poglavlja?

Nikola Dimitrov: Teško da postoji slučaj koji više štete nanosi kredibilitetu politike proširenja od slučaja Makedonije, koja je zemlja kandidat od 2005. Prema navodima Evropske komisije, Makedonija je bila spremna da započne pristupne pregovore između 2009. i 2004. godine; EK je izdala šest uzastopnih pozitivnih preporuka i čak išla dotle da upozori države članice na rizik od promene pravca ako zemlja ne pređe u narednu fazu procesa, predlažući „paralelni kolosek” s ciljem da se pristupi rešavanju pitanja naziva u ranoj fazi pregovora o pristupanju. Nažalost, očekivano nazadovanje je postalo više nego očigledno ove godine, što je potaklo EK da uslovi svoju preporuku „nastavkom sprovođenja političkog sporazuma postignutog u junu/julu i značajnim napretkom u sprovođenju najhitnijih reformskih prioriteta”. Proces pristupanja, narušen bilateralnim sporom sa Grčkom, ne može da nagradi niti učvrsti ostvareni napredak i time olakša dalje reforme. Uslovljavanje je bilo neuspešno i proizvelo suprotne efekte.

BOŠ: Izveštaj o napretku za 2015. godinu je objavljen. Očekuje se da će nova metodologija i nova forma izveštaja o napretku bolje artikulisati ostvarena poboljšanja, ali i probleme i slabosti. Pored toga, očekuje se da će izveštaj o napretku pokrenuti konstruktivnu konkurentnost među zemljama Zapadnog Balkana, povlačeći region dalje u proces. Da li smatrate da će novi izveštaj o napretku načiniti razliku i u praksi? Da li smatrate da će metoda konkurentnosti podići nivo sprovođenja reformi na Zapadnom Balkanu i ubrzati procs evropskih integracija?

Hedvig Morvai: Godišnji izveštaji o napretku predstavljaju veoma važan instrument u okviru procesa integracije, takoreći najvažniji instrument politike proširenja Evropske komisije. Ali uticaj „zavisi od toga da li je izveštaj zaista pročitan; shvaćen; da li su suštinske poruke iz njega zapamćene; da li je analiza izveštaja bila objektivna”, kako je to formulisala Evropska inicijativa za stabilnost, koja je ozbiljno uključena u savetovanje Komisije u vezi sa reformisanjem izveštaja o napretku. Prva reagovanja nakon objavljivanja izveštaja za 2015. godinu pokazuju da su politički lideri skloni tome da nastave tradiciju veoma „slobodnog prevoda” nalaza i zaključaka iz izveštaja. Pitanje je kako će ljudi u administraciji, čiji je svakodnevni posao vezan za ispunjavanje kriterijuma za pristupanje, raditi sa ovim instrumentom; da li će novinari odabrati neku od tema i objaviti relevantne članke zasnovane na izveštaju; hoće li biti javne rasprave inspirisane ovim dokumentom.

Nikola Dimitrov: Kreativan pristup Komisije i njenih preinačenih izveštaja zaslužuju pohvalu. Zapravo, u situaciji kada su države članice sve više skeptične u pogledu daljeg proširenja a zemlje kandidati nedvosmisleno sve manje ubedljive u pogledu svojih reformskih zalaganja, EK je jedini pokretač procesa. Redizajnirani izveštaji nastoje da bolje motivišu i ubrzaju reforme jačanjem podrške i kredibiliteta procesa proširenja, povećavajući njegovu transparentnost i povećavajući mogućnost upoređivanja reformi. Sad, u kojoj će meri to napraviti razliku u praksi umnogome zavisi od toga hoće li političke elite, državni službenici, civilno društvo i šira javnost pristupiti otklanjanju uočenih nedostataka i angažovati se da, u skladu sa datim smernicama, ostvare ono što se od njihovih zemalja očekuje u svakoj oblasti politike.

BOŠ: Gđo Hedvig, po Vašem mišljenju, može li saradnja organizacija civilnog društva na regionalnom nivou voditi proces evropskih integracija ka pristupu koji je više regionalan i ka jačem i boljem iskazivanju razloga za zabrinutost i zahteva i pred državama i pred akterima na nivou EU?

Hedvig Morvai: Regionalna saradnja predstavlja deo kriterijuma za pristupanje i civilno društvo je vodeći akter u uspešnim regionalnim inicijativama. Stoga su potencijali nastojanja organizacija civilnog društva da se sarađuje – veliki. Postoji veliko interesovanje za regionalnu saradnju, a ono što nedostaje jesu finansijski instrumenti koji bi podržali takve inicijative civilnog društva. Region zajedno ide ka članstvu u EU i političko vođstvo mora prepoznati snagu regionalnog glasa u rešavanju strateških pitanja. S druge strane, sve zemlje u regionu dele iste izazove i probleme kao i države članice EU, počev od nezaposlenosti mladih, preko izbegličke krize, do tema poput zaštite životne sredine, koje ne poznaju nikakve granice. Prekogranična i regionalna saradnja su neminovne, a ne pitanje izbora za sve aktere uključene u razvojne procese na Zapadnom Balkanu.

BOŠ: Gđo Hedvig, Evropski fond za Balkan organizovao je seriju TV debata pod nazivom „Balkan u Evropi”. Veoma je zanimljivo da je scena koju ste za to odabrali studio Evropskog parlamenta. Možete li nam nešto više reći o tome da li je ovakav pristup, emitovanje iz središta Brisela, iz ključne institucije EU, doprineo tome da se u debati o pitanjima u vezi sa proširenjem ka Zapadnom Balkanu angažuju ne samo donosioci odluka iz EU, već i šira javnost? 

Hevig Morvai: Ove debate, kako i sam naziv kaže, donosi pitanja važna za evropsku budućnost Balkana u samo srce institucija EU, u Evropski parlament. Odabrane teme u ovoj diskusiji odražavaju stvarnu debatu koja se vodi u regionu o gorućim pitanjima, a među učesnicima su u svakom slučaju bili članovi Evropskog parlamenta, predstavnici Evropske komisije i drugih ključnih institucija EU, kao i eksperti iz našeg regiona. Zatim, ove debate su emitovane na regionalnoj televiziji N1 i tako našle svoj put do domova ljudi koji dele zabrinutost u vezi sa pitanjima koja teme diskusije obrađuju. Zatvorili smo krug dovodeći Balkan u EU a zatim odgovarajuće poglede EU na ključne razvojne probleme nazad na Balkan.

BOŠ: Cilj Berlinskog procesa je da zadrži proširenje kao jedan od prioriteta agende EU, ali i da obezbedi prostor za civilno društvo ne bi li se ono više angažovalo u procesu i postalo ravnopravan partner sa drugim akterima. Kako je prošlo godinu dana od njegovog početka, mi verujemo da je moguća evaluacija procesa, kao i procena njegovih budućih rezultata. Možete li nam reći da li ovaj proces može ostvariti svoje ciljeve, ako se ima na umu iskustvo sa Samita zemalja Zapadnog Balkana u Beču, i šta možemo očekivati od Pariskog samita koji je zakazan za leto 2016. godine? Šta se još može učiniti ne bi li se unapredio proces?

Hedvig Morvai: Berlinski proces je važan signal ponovnog angažovanja EU i njenih najuticajnijih država članica na Balkanu. Štaviše, to je maltene poslednje političko okruženje u kom je evropska budućnost regiona u fokusu. Dva samita, održana u Berlinu i, avgusta ove godine, u Beču, prvenstveno su se bavila ekonomskim integracijama, potencijalnim regionalnim projektima, migracijama, vladavinom prava i bilateralnim sporovima među zemljama Zapadnog Balkana. Civilno društvo postalo je deo procesa zahvaljujući angažovanju austrijske vlade, Erste fondacije, Instituta Rener i Fondacije Fridrih Ebert. Tokom samita u Beču stvorena je dobra prilika za organizacije civilnog društva da ponude partnerstvo svojim vladama u radu na krucijalnim pitanjima za njihova društva. Veliki broj organizacija iz celog regiona okupio se i glasno izneo svoj stav o temama od velikog značaja, postavljajući izazovna pitanja političkim liderima i artikulišući svoje predloge. „Proces civilnog društva” i „Berlinski proces” dele iste izazove: oba moraju postati procesi za ostvarivanje rezultata za koje se zalažu. Dakle, i ono što će se dešavati u periodu do Pariskog samita važno je koliko i sam samit. Za sad, oba „procesa” zahtevaju dosta rada, ali se u njih polaže i mnogo nade.

Nikola Dimitrov: Berlinski proces pokrenut je da pruži preko potrebnu političku potvrdu da su važne države članice EU još uvek zainteresovane i voljne da se angažuju kako bi evropsku budućnost Zapadnog Balkana učinile realnom. On je stvorio preko potreban politički impuls i olakšao obnavljanje pažnje usmerene na brojne izazove sa kojima se region suočava. Samit zemalja Zapadnog Balkana u Beču fokusirao se na infrastrukturu i povezanost, regionalnu saradnju, mlade i problem izbeglica, kao i na otklanjanje bilateralnih sporova kao prepreke u procesu pristupanja. Samit je takođe pružio priliku predstavnicima civilnog društva da direktno komuniciraju sa šefovima vlada koji su na njemu učestvovali i iznesu ono što ih najviše brine, kao i svoje preporuke. Moramo uložiti sve napore da izvučemo maksimum iz ovog procesa koji obećava. Samit i prateće deklaracije jesu važni, ali je sprovođenje svega dogovorenog još važnije. Da bi Berlinski proces bio uspešan, civilno društvo iz regiona može dosta učiniti da pomogne obema zainteresovanim državama članicama i zemljama Zapadnog Balkana da se usredsrede na sprovođenje, kao i da izrade agendu za Pariski samit 2016. godine.