foto: privatna arhiva

Ako ćutimo na ovakva pomilovanja, sutra će ih biti još – i to ne samo za nasilnike, nego za svakoga ko je „njihov“. A svako ko je „naš“ biće prepušten samovolji. Podsetimo se i „ne dam dva minuta sa naplatne rampe“, nije u pitanju pomilovanje ali jeste opstrukcija pravde. Zato ovo nije pitanje jednog slučaja. Ovo je pitanje granice. Ako je sada ne povučemo, posle neće biti ni važno šta piše u zakonima – jer će sve biti moguće. Protiv toga se društvo nalazi u pobuni već devet meseci i čeka pobedu Srbije u kojoj će vladati institucije a ne samovolja.

Izražavanje stava, političkog mišljenja i protesta u ovdašnjim dnevno-političkim prilikama postali su hrabrost par exellence ukoliko za taj čin niste spremili branioca, pravnog savetnika, odvetnika ili jednostavno advokata. Na sreću i uprkos finansijskim okolnostima – a svesni da se srpsko društvo u akutnom društvenoj stvarnosti deli na one „gladne pravde“ i one „punih džepova“ – advokati pružaju „gladnima“ svoje usluge pro bono.

O trenutnoj ulozi i značaju advokata i advokatica u Srbiji, najavljenim izmenama Zakona o advokaturi, te posledicama koje bi on mogao da ima po Advokatsku komoru Srbije i sve one kojima je neophodna pravna zaštita, razgovarali smo sa istaknutim advokatom i pravnim savetnikom Vladimirom Terzićem.

PROGOVORI O PREGOVORIMA: Kako vidite svoju ulogu u trenutnom društveno-političkom kontekstu, a kako ocenjujete ulogu Vaše profesije, odnosno Vaših kolega?

VLADIMIR TERZIĆ: U trenutnom društveno-političkom kontekstu, uloga advokature – uključujući i moju ličnu ulogu kao advokata angažovanog u organima Komore, člana Upravnog odbora Advokatske komore Srbije i kandidata za potpredsednika AKS u periodu 2025–2029 – jeste da bude jasna i nepokolebljiva brana samovolji države.

Nažalost, Zakon o advokaturi i Statut AKS ostavljaju nam veoma ograničen prostor za takvo delovanje. Ipak, uprkos tome, ne smemo ćutati. Građani često razumeju našu funkciju kada zastupamo njihove konkretne interese – kao punomoćnici, branioci ili zastupnici oštećenih. Međutim, kada je reč o širim društvenim pitanjima, očekivanja postaju nerealna. Od advokata se često očekuje da budu neka vrsta savremenih Don Kihota – da se samostalno i beskompromisno bore protiv svih pojava koje urušavaju pravni poredak i društvenu pravdu: od organizovanog kriminala, preko neodgovorne policije, do tužilaca i sudija pod pritiskom izvršne vlasti.

To, međutim, nije jednostavno. Advokati koji izađu izvan uskih profesionalnih okvira i pokušaju da zastupaju šire javne interese često bivaju optuženi da se „bave politikom“. Istovremeno, oni koji se povinuju političkim strukturama i idu „niz dlaku“ vlasti, često se doživljavaju kao uspešni i moćni – sve dok ta vlast ne počne da se urušava.

Kao i samo društvo, i advokatura je danas duboko podeljena. Manjinski deo, nažalost, pruža podršku nezakonitim postupanjima države prema sopstvenim građanima. Upravo zato verujem da je danas važnije nego ikada da advokatura sačuva svoju nezavisnost, profesionalni integritet i doslednost u zaštiti pravde – ne samo u sudnici, već i u javnom životu.

POP: Predsednik je najavio potencijalne izmene Zakona o advokaturi. Kakve bi posledice ova izmena Zakona imala na advokaturu u Srbiji i da li Advokatska komora ima mogućnost da reaguje ili utiče na ovu odluku?

VT: Najavljene izmene Zakona o advokaturi predstavljaju ozbiljnu pretnju nezavisnosti advokature, i kao takve ne mogu se posmatrati izolovano, već isključivo u kontekstu šireg urušavanja vladavine prava i pokušaja centralizacije moći. Svaka intervencija u zakon koji uređuje advokaturu mora imati jasnu i legitimnu svrhu – jačanje pravne sigurnosti, profesionalnih standarda i zaštite prava građana. Međutim, ako je cilj ograničavanje autonomije advokature, stavljanje Komore pod institucionalnu ili političku kontrolu ili otvaranje vrata za direktan uticaj izvršne vlasti, posledice po pravni sistem bi bile izuzetno štetne i dugoročne.

Advokatura mora ostati nezavisna profesija, jer samo nezavisan advokat može istinski štititi prava građana pred državnim institucijama. Svaki pokušaj da se ta nezavisnost zakonski umanji predstavlja udar na pravo na pravično suđenje i princip jednakosti oružja u postupku.

Što se tiče mogućnosti Advokatske komore da reaguje – odgovor je jasan: ne samo da ima mogućnost, već ima i obavezu da reaguje. Komora mora koristiti sve raspoložive institucionalne mehanizme: od obraćanja međunarodnim udruženjima advokata, do Venecijanske komisije i Saveta Evrope, koji su već reagovali na sličan pokušaj u Turskoj, kada je Redžep Taip Erdogan pokušao da podjarmi centralnu komoru advokata u Turskoj, da ih dezintegriše, što je sprečeno Zajedničkim mišljenjem navedenih institucija od 8-9. oktobra 2020. godine. Naime, u mišljenju se iznosi stava da bi formiranje više advokatskih komora, od kojih neke ne bi bile reprezentativne, vodilo ka politizaciji advokature. Uprošćeno, zamislite kada bi svaka politička organizacija organizovala svoje članove iz reda advokata u advokatsku komoru, na šta bi to ličilo?

Dakle, uloga Komore nije da bude pasivan posmatrač procesa koji preti da uruši temelje naše profesije, već njen aktivni branilac. Zato je od suštinskog značaja da se unutar advokature postigne jedinstvo u odbrani osnovnih vrednosti: nezavisnosti, stručnosti i dostojanstva advokata, te da se spreči upliv dnevne politike u advokaturu. Politika poštovanja Ustava RS i svih zakona je poželjna, bar ja tako posmatram stvari, a to sam izneo i u svom programu prilikom podnošenja kandidature za potpredsednika Komore.

POP: Kad smo kod izmena zakona, deo procesa pristupanja Evropskoj uniji jeste i reforma pravnog sistema. Samo deo te reforme je sproveden. Da li je najavljena izmena Zakona deo reforme ili suprotna preporukama Evropske unije? Kako ocenjujete uspeh do sada sprovedenih reformi i kako bi sprovođenje svih preporuka Evropske unije uticalo na rad pravosuđa Srbije?

VT: Najavljene izmene Zakona o advokaturi teško se mogu smatrati delom evropske pravosudne reforme. Naprotiv, ako se analiziraju u svetlu osnovnih dokumenata Evropske unije, pre svega Akcionog plana za Poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava i godišnjih izveštaja Evropske komisije, jasno je da bi takve izmene, koje bi išle ka smanjenju autonomije advokature, bile direktno suprotne preporukama EU.

U tim dokumentima Evropska komisija kontinuirano insistira na jačanju nezavisnosti, nepristrasnosti i odgovornosti pravosuđa, ali i na važnosti očuvanja nezavisnosti pravosudnih profesija – sudija, tužilaca i advokata. Posebno se naglašava uloga advokature kao ključnog aktera u ostvarivanju prava na pravično suđenje, kao i potreba da Komore ostanu samostalne i oslobođene političkog uticaja, kako se to navodi u napred pomenutom Zajedničkom mišljenju Venecijanske komisije i Generalnog sekretarijata za ljudska prava i vladavinu prava Saveta Evrope iz 2020. godine.

U izveštajima EK za Srbiju uvek jasno stoji da postoji „ozbiljna zabrinutost zbog političkog uticaja na pravosuđe“, te da je „neophodno dalje jačati ulogu i nezavisnost advokature u skladu sa evropskim standardima“ (EC Serbia 2023 Report, Chapter 23). U tom kontekstu, zakonske izmene koje idu ka centralizaciji, ograničavanju samouprave Komore ili pokušajima nadzora od strane izvršne vlasti, suštinski su u suprotnosti sa smernicama EU.

Kada je reč o dosadašnjoj reformi pravosuđa, ona je u velikoj meri ostala na nivou formalnih promena – izmenjeni su zakoni i Ustav, ali problemi u praksi ostaju. I dalje je prisutna selektivna pravda, pritisci na pravosudne organe, nedovoljna transparentnost izbora nosilaca pravosudnih funkcija i generalno nisko poverenje građana u rad sudova i tužilaštava. Reforma je, nažalost, često bila vođena interesima izvršne vlasti, a ne potrebom za stvarnim poboljšanjem kvaliteta pravosuđa.

Zakonito odlučivanje i poštovanje kriterijuma od strane Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaca, unapredilo bi pristup pravdi, ojačalo institucionalnu samostalnost, kako advokature tako i borbe protiv korupcije – dovelo bi do korenitog poboljšanja celokupnog pravnog sistema u Srbiji. Time bi se omogućio rad pravosuđa koje je stvarno nezavisno, efikasno i orijentisano na zaštitu prava građana, a ne na očuvanje političke stabilnosti vlasti.

Upravo ovih dana smo svedoci pokušaja da se ponište neki pozitivni rezultati reformi, da se preskoči odlučivanje u VSS i VST

POP: Može li izmena Zakona da se negativno odrazi po pravnu zaštitu studenata i građana, zaštitu za kojom su oni najčešće posezali u poslednjih osam meseci?

VT: Apsolutno – izmena Zakona o advokaturi, ukoliko bude išla u pravcu umanjenja nezavisnosti advokature i ograničavanja samostalnosti advokata, može imati ozbiljne negativne posledice po pravnu zaštitu građana, a posebno studenata i mladih koji su u proteklih osam meseci najčešće bili izloženi raznim oblicima institucionalnog pritiska.

Tokom protesta, građanskih okupljanja, prijava zbog prekršaja i krivičnih postupaka, upravo su advokati – često angažovani pro bono – bili prva i poslednja linija zaštite osnovnih prava: prava na slobodu izražavanja, prava na mirno okupljanje, prava na pravnu pomoć i pravično suđenje. U takvim situacijama, kada institucije ne funkcionišu u interesu građana, a ponekad i direktno učestvuju u kršenju prava, nezavisan advokat je neretko jedini garant da će neko stati uz građanina i štititi ga od zloupotrebe moći.

Ako bi se advokatura stavila pod bilo kakvu institucionalnu ili političku kontrolu, to bi direktno ugrozilo tu zaštitnu funkciju. Kada advokat više ne može slobodno i bez straha od posledica da zastupa interese onih koji se suprotstavljaju moćnim strukturama, građani ostaju bez stvarnog pristupa pravdi.

Građani – a posebno studenti i mladi – moraju znati da imaju nekoga ko će ih braniti kada institucije zakažu. Ako se advokatura institucionalno oslabi, ako se obeshrabre oni koji bez kompromisa staju uz građane, taj oslonac nestaje. Zato je pitanje izmena Zakona o advokaturi mnogo više od profesije – to je pitanje zaštite prava svih nas. I ne samo u ovom društvenom trenutku.

POP: Na tragu toga, čini se da je studentima i građanima koji na ulicama izražavaju svoje nezadovoljstvo neophodno znanje o svojim pravima i obavezama. Ko je propustio da nas nauči tome, ili se očekivalo od građana da se sami informišu? Možete li da nam ukratko kažete koja prava i obaveze imaju građani, a koje službena lica kada se sretnu na ulici?

VT: U Ustavu Republike Srbije i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda su sadržani odgovori, samo treba pažljivo čitati i primenjivati sledeće:

U članu 3 st. 1 i 2 Ustava Republike Srbije je propisano da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, a da se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti  Ustavu i zakonu.

Odredbom čl.18 st.1, 2 i 3 Ustava, propisano je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda – Evropska konvencija, je sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje.

Odredba čl. 54 st. 1 Ustava propisano je da je mirno okupljanje građana slobodno, dok je stavom 4 predviđeno da se sloboda okupljanja može zakonima ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava ljudi ili bezbednosti Republike Srbije.

Odredbom čl. 46. st. 1 Ustava, propisano je da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Odredbom čl. 10 st. 1 i 2 Evropske konvencije propisano je da svako ima pravo na slobodu izražavanja.

Iz citiranih odredaba Evropske konvencije i Ustava RS nesporno proizilazi da su sloboda okupljanja i sloboda mišljenja i izražavanja osnovnih ljudskih prava, te da postoji pozitivna obaveza države da građanima omogući da navedena ljudska prava ostvaruju.

Građani imaju pravo da ostvaruju Ustavom i Evropskom konvencijom garantovano pravo na mirno okupljanje, sa ciljem da iznose svoje mišljenje i neslaganje sa društvenim pojavama protiv kojih organizuju protest.

S tim u vezi, Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) u više svojih presuda je razmatrao navedena ljudska prava, pa tako je konstatova da je pravo na slobodu mirnog okupljanja osnovno pravo u demokratskom društvu i, poput prava na slobodu izražavanja, čini jedan od temelja takvog društva.

Prekršajni sud u Šapcu je doneo oslobađajuću presudu za blokadu mosta u Šapcu (presuda Pr.626/22 od 13.09.2022. godine), koja je potvrđena presudom Prekršajnog apelacionog suda – odeljenje u Novom Sadu (Prž.br. 21708/22 od 15.11.2022. godine), dajući sledeće razloge:

Delo koje im je stavljeno na teret nije prekršaj, država je dužna da svima koji su u njenoj nadležnosti osigura realizaciju prava sadržanih u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, da je pozitivna obaveza države da obezbedi realizaciju prava propisanih Evropskom konvencijom, dok se pod negativnim obavezama smatraju obaveze uzdržavanja od preduzimanja određenih radnji. U konkretnom slučaju, izdavanje prekršajnih naloga građanima koji mirno protestuju, vrši se nedopušteno mešanje države u realizaciju osnovnih ljudskih prava, novčano kažnjavanje je usmereno na zastrašivanje građana, što nije usklađeno sa evropskim standardima zaštite ljudskih prava po kojima država treba da olakša i omogući građanima da svoja prava ostvaruju, a ne da ih sprečava u tome, osim u posebnim slučajevima koji su propisani međunarodnim dokumentima, Ustavom i zakonom. Ponovo je ukazano na praksu ESLJP u predmetu Lašmankin i drugi protiv Rusije, gde je sud zauzeo stav da i iznenadna i spontana okupljanja uživaju zaštitu po članu 11 Evropske konvencije.

POP: Postoji primetna neujednačenost u izrečenim merama privedenim licima. Kako se te mere određuju? Zašto neki dobiju, barem prvostepeno, pritvor od 30 dana, a drugi manje, neki kućni pritvor, a drugi ne?

VT: Mere pritvora i druge mere ograničenja slobode – poput kućnog pritvora ili zabrane prilaska – određuju se prema Zakonu o krivičnom postupku (ZKP), i to isključivo na osnovu individualne procene okolnosti konkretnog slučaja. Ipak, ono što često vidimo u praksi – posebno u politički osetljivim situacijama, poput protesta – jeste neujednačena, pa čak i kontradiktorna primena tih zakonskih kriterijuma.

Sud može odrediti pritvor na osnovu nekoliko zakonskih osnova, kao na primer opasnost od bekstva, mogućnost da će osumnjičeni uticati na svedoke, opasnost da će ponoviti delo, kao i uznemirenje javnosti pri posebno teškim okolnostima krivičnog dela.

Međutim, praksa pokazuje da isti zakonski osnovi bivaju tumačeni potpuno različito, i to od tužilaštava i sudova istog ranga ali sa različitom mesnom nadležnošću, čak i u gotovo identičnim činjeničnim situacijama. To nekada zavisi od percepcije postupajućeg tužioca, njegove procene da treba predložiti pritvor ili blažu meru, ili sudijskog slobodnog uverenja da li treba da donese rešenje o određivanju ili produženju pritvora, ili, pak, neku blažu meru obezbeđenja prisustva osumnjičenog, a nekada to zavisi i od znanja, tačnije neznanja nosioca pravosudnih funkcija, ili, još gore, od neprimerenog uticaja na njihove odluke.

Dodatni problem predstavlja i prvostepeno odlučivanje, koje je često ubrzano, bez temeljnog razmatranja, posebno kada postoji pritisak „reakcije po hitnom postupku“. U tim situacijama sudije ponekad, umesto da donose nezavisnu odluku, postupaju u atmosferi političkih očekivanja i senzacionalističkog pritiska medija.

U Srbiji je pritvor definitivno kazna u praksi, umesto mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, ili sprečavanja ponavljanja ili dovršavanja krivičnog dela, a jedini svetli period je bio nakon petooktobarskih promena 2000. godine, kada su praćeni savremeni evropski tokovi u vezi sa politikom pritvaranja, koji period je kratko trajao i bio je prekinut akcijom „Sablja“, pa smo kao pravosuđe vratili pritvor u funkciji preventivnog kažnjavanja.

POP: S druge strane, videli smo da predsednik koristi svoju mogućnost pomilovanja. Najavio je pomilovanje osobe koja je autom udarila studentkinju na Novom Beogradu, a već je pomilovao četiri nasilnika koji su napali devojku u Novom Sadu. Koja je logika iza ovih postupaka i šta mogu biti posledice?

VT: Ovo nema nikakve veze sa pravdom – ovo je političko i moralno poniženje celokupnog pravnog sistema. Korišćenje predsedničkog prava na pomilovanje u ovakvim slučajevima ne samo da obesmišljava sudske odluke, nego šalje poruku da su nasilje, privilegije i brutalnost dozvoljeni – ako ste "na pravoj strani".

Logika je jednostavna: pravda se koristi kao sredstvo za disciplinovanje protivnika, a pomilovanje kao nagrada za lojalnost. U tom mehanizmu, sudovi su svedeni na administrativnu formalnost – neka osude, ali mi ćemo, kad treba, te presude poništiti. To je potpuna korozija poverenja u institucije, i građani to vide. Kada kažem „mi“ mislim na izvršnu vlast, vladajuću stranku i samog predsednika države.

Koje su posledice? Urušavanje vladavine prava. Devalvacija sudskih odluka. Potpuno obesmišljavanje borbe protiv nasilja. Ponižavanje žrtava. Stvara se pravni poredak u kome se isplati biti nasilan, drzak, povezan i bezobziran – jer znaš da, čak i ako te neko procesuira, ima ko će da te spase. Sve je suprotno od onoga zbog čega je donet Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku. To je podrška kriminalu, a ne njegovo suzbijanje.

Najopasnije je to što ovakvi potezi ne ostaju izolovani slučajevi – oni postaju presedan. Građani gube veru u sudstvo, žrtve više ne prijavljuju nasilje, a mladi vide da pravda zavisi ne od zakona, već od političke volje jednog čoveka. To nije pravna država. To je politički feudalizam.

Upravo zato je advokatura dužna da reaguje – ne iz ličnih ili strukovnih razloga, ne zato što se „bavi politikom“, već zato što bez poštovanja sudske vlasti i nepovredivosti presuda nema ni društva koje se može nazvati pravno uređenim.

Ako ćutimo na ovakva pomilovanja, sutra će ih biti još – i to ne samo za nasilnike, nego za svakoga ko je „njihov“. A svako ko je „naš“ biće prepušten samovolji. Podsetimo se i „ne dam dva minuta sa naplatne rampe“, nije u pitanju pomilovanje ali jeste opstrukcija pravde.

Zato ovo nije pitanje jednog slučaja. Ovo je pitanje granice. Ako je sada ne povučemo, posle neće biti ni važno šta piše u zakonima – jer će sve biti moguće. Protiv toga se društvo nalazi u pobuni već devet meseci i čeka pobedu Srbije u kojoj će vladati institucije a ne samovolja.

POP: Kako se ponašati u zemlji u kojoj ne postoji predvidivost rada institucija? Imate li savet za studente, građane koji će, po svemu sudeći, nastaviti sa blokadama, protestima, uličnim akcijama?

VT: U zemlji gde institucije ne funkcionišu na predvidiv i pravedan način, građani često osećaju da su prinuđeni da svoja prava i interese brane van institucionalnih okvira. U takvom kontekstu, važno je da se deluje organizovano, nenasilno i sa jasnim ciljevima. Studenti i građani koji učestvuju u protestima treba da budu solidarni, informisani i svesni svojih prava. Zato sam i dao detaljan odgovor na jedno od vaših pitanja u vezi sa preporukom šta da se radi i kako da se ponaša, mora po Ustavu RS i po Evropskoj konvenciji, to priznajemo, toga se držimo, to je putokaz. Preporučljivo je da svaka akcija bude pažljivo planirana, da postoji unutrašnja disciplina i odgovornost, kao i strategije za zaštitu učesnika od eventualne represije. Takođe, važno je graditi mreže podrške i sarađivati sa nezavisnim medijima, stručnjacima i drugim društvenim grupama. Otpor nefunkcionalnosti institucija mora biti dosledan, a advokatura je aktivno uključena u sve procese, i kao Komora i kao pojedinci advokati, sve u skladu sa kapacitetima i savesti.

Naravno, za kraj bih rekao da ne postoji drugi put ozdravljenja društva od ovoga, jedini put je smena bahate vlasti koja je suspendovala institucionalno odlučivanje i uvela stranački i pojedinačni interes iznad opštedruštvenog i državnog. Ta vlast mora biti smenjena na izborima i poslata na smetlište istorije, odakle nije ni trebalo da se vraća pre trinaest godina.

intervju priredili: Branislav Cvetković i Milan Hiber

Intervju je prvobitno objavljen u 122. broju biltena Progovori o pregovorima