Ulazak Trampa u Belu kuću i ekspanzionističke težnje

foto: Gage Skidmore

Nakon vrlo „glatkog“ tranzicionog perioda koji je trajao od Trampove pobede na izborima 5. novembra 2024. godine pa sve do inauguracije, Donald Tramp se zvanično vraća u Belu kuću. Sredinom novembra prošle godine on se sastao sa tada već bivšim predsednikom Džozefom Bajdenom, sa kojim je vodio višesatni razgovor o unutrašnjoj i spoljnoj politici Sjedinjenih država. Sastanak je tekao u prijatnoj atmosferi sa međusobnim uvažavanjem, dakle potpuno suprotno kampanjama koje su se vodile sa obe strane. Podsetimo se da je scenario bio drugačiji 2020. godine, kada je Tramp odbio da sa Bajdenom održi sastanak ove prirode, već je radio na tome da se stupanje na snagu novoizabranog predsednika prolongira. Razlog tome je između ostalog Trampovo verovanje da su izbori pokradeni od strane Demokrata, te je bojkot ovog sastanka logičan sled okolnosti.

Tradicionalno, inauguracija se održava 20. januara, nakon čega će se Tramp zvanično useliti u Belu kuću. Glavni deo ceremonije održaće se na Zapadnom travnjaku Kapitol Hila, gde će tokom ceremonije Tramp i Vens položiti zakletve, a predsednik će održati inauguralni govor u kojem će izneti svoje ciljeve za naredne četiri godine. Njegovi planovi su već poznati javnosti a tiču se masovne deportacije migranata bez dokumenata kao i završetak izgradnje zida sa Meksikom. Pored toga, jedan od medijski najzapaženijih ciljeva jeste okončanje rata u Ukrajini „za 24 časa“ kroz dijalog sa Vladimirom Putinom.

Kada govorimo o ekonomiji, ključnim pitanjem za glasače na ovim izborima, Tramp je obećao smanjivanje poreza na dobitke preduzeća kao i zaustavljanje inflacije. Takođe, predložio je nove carine od najmanje 10% na većinu stranih proizvoda kako bi rešio problem trgovinskog deficita. Tome u prilog idu i carine do 60% na uvoz iz Kine, što između ostalog može povećati cene za građane Sjedinjenih država. Većina predočenih ciljeva samo su nastavak njegove agende koju je sprovodio pre četiri godine.

Kako se približava inauguracija, poslednjih nedelja svedoci smo Trampovih izjava u kojima se naziru ekspanzionističke agende prema susdenim državama. U nekoliko govora Tramp je izrazio mogućnost aneksije Kanade koristeći ekonomski pritisak. Navodi da bi brisanje „veštački iscrtane granice“ napravilo ekonomski bum za obe države, kako SAD izdvaja preko 200 milijardi dolara godišnje da „štiti Kanadu“. Ona ima slabu vojsku, nalazi se među državama koje izdvajaju oko 1 % svog BDP za finansiranje NATO-a, te zaključuje da je Kanada u velikoj meri zavisna od Sjedinjenih država. Takodje, naglašava da SAD može svoju proizvodnju automobila (20% koliko se proizvodi u Kanadi) da proizvodi u Detroitu, a da drveća i mleka ima više nego dovoljno, te ovakvom vrstom uvoza SAD čini uslugu Kanadi. Na izjave o mogućnosti da ona postane 51. državica SAD, sada već bivši premijer Kanade Džastin Trudo, odgovara da ne postoji šansa za se ovako nešto desi. Konačno, javnost je otvorila pitanje kako se tačno razlikuju „veštački iscrtane granice“ Meksika od granica Kanade, i zašto se prema južnom susedu vodi potpuno drugačija politika.

Kada je reč o Panamskom kanalu, Trampov diskurs je vrlo sličan. Nakon višegodišnjih pregovora, SAD su 1999. godine zvanično predale upravljanje ovim kanalom Panami. Međutim, Tramp je stava da ovim kanalom trenutno „vlada Kina“ te da je zbog toga ugrožena bezbednost Sjedinjenih država. Takođe, ističe da su naknade za prolazak američkih teretnih brodova previsoke i da je Panama olako shvatila „američku dobrotu“. U svom govoru, bio je vrlo odlučan u zagovaranju pripajanja Panamskog kanala SAD-u ukoliko se takse ne spuste, te obećava da će aneksija biti „potpuna, brza i bez pitanja“. Predsednik Paname, Žoze Mulino je oštro osudio Trampovu izjavu napisavši da ovaj kanal kao i susedne oblasti pripadaju isključivo Panami, te je porekao spekulacije o potencijalnom uplivu Kine. Takođe, nije pristao da spusti tarife za koje smatra da su rezultat promišljenih odluka i da su identične za sve zemlje te da se razlikuju isključivo u odnosu na veličinu brodova. Razlog povećanja tarifa jeste velika suša izazvana klimatskim promenama zbog koje je i nizak nivo vode u ovoj oblasti, te shodno tome nastoje da kroz kanal prolazi manji broj brodova. Novoizabrani predsednik SAD-a smatra da to nije pravi razlog, te se ponovo poziva na kineski uticaj u ovoj oblasti. Ukoliko uzmemo u obzir da kroz Panamski kanal i dalje prolazi daleko više američkih brodova, ne može se osnovano govoriti o prevlasti Kine, što potvrđuju i izjave zvaničnika ove zemlje.

Poslednja, ali ne i manje važna ekspanzionistička težnja je prema Grendlandu, autonomnoj teritoriji pod jurisdikcijom Kraljevine Danske. Nakon što je premijer Edgede najavio otcepljenje i „skidanje okova“ kao korak koji Grendland mora da preuzme, Tramp aktivno zagovara predlog koji je zagovarao i davne 2019, a to je kupovina ovog ostrva. Još davne 1867. godine tadašnji predsednik Endru Džekson razmatrao je da zajedno sa Aljaskom kupi i Grendland, međutim predlog je bio odbijen. Tramp smatra da je vlasništvo nad Grendlandom od izuzetne važnosti kako za nacionalnu bezbednost, tako i za mir širom sveta. On predstavlja „autoput“ između SAD i Arktika koji postaje sve važniji zbog topljenja leda, jer je plovidba tom rutom skoro upola kraća nego Suetskim kanalom. Takođe, Grendland je bogat retkim metalima koji su delom u posedu Kine, što kod Trampa izaziva još veći strah od potencijalnog napada zbog geografske pozicije najvećeg ostrva na svetu. Zvaničnici Grendlanda odgovaraju da njihova država nije na prodaju, ali da je bliža ekonomska saradnja sa SAD-om moguća. Prema proceni Vašington posta, Grenland bi koštao do 1,7 hiljada milijardi dolara ukoliko dođe do prodaje.

Trampov preinauguracioni govor izazvao je pažnju javnosti širom sveta, te možemo da naslutimo da će i njegov mandat biti dinamičan. Ideje poput kupovine Grenlanda, kontrolisanja Panamskog kanala i pripajanja Kanade ukazuju na strategiju fokusiranu na osiguravanje geopolitičke i ekonomske prednosti za Sjedinjene Američke Države. Međutim, ovakvi potezi mogu izazvati ozbiljne međunarodne tenzije. Konačno, ostaje otvoreno pitanje da li je Tramp odlučan da preuzme konkretne poteze i značajno promeni trenutni poredak.

Autorka: Vanja Paraušić