foto: Bela Kuća

U ponedeljak, 18. avgusta, u Beloj kući održan je sastanak o mirovnim pregovorima u Ukrajini između Donalda Trampa i Volodimira Zelenskog, kojem su se kasnije tokom dana pridružili i evropski zvaničnici. Bio je to prvi put posle više decenija da se tako široka delegacija saveznika okupila u Vašingtonu pod pritiskom okolnosti. Sastanku je prethodila Trampova poseta Aljasci, gde se susreo sa Vladimirom Putinom kako bi razmotrili potencijalne dalje korake za okončanje rata u Ukrajini.

U prvi plan sastanka izneto je pitanje šta zapravo predstavljaju “bezbednosne garancije” koje se nude Ukrajini? Donald Tramp je, prvi put od početka svog mandata, javno govorio o ovakvoj vrsti podrške, što se tumači kao izvesni zaokret u odnosu na njegove ranije stavove koje je predstavio na njihovom prethodnom sastanku u februaru. Naime, na početku mandata najavljivao je obustavu vojne pomoći Kijevu, pa čak i pretio Evropi povlačenjem SAD-a iz NATO-a, dok je u ponedeljak istupio sa idejom aktivnijeg angažmana SAD-a. Dok obim te podrške još uvek nije preciziran, Zelenski je naglasio da će bezbednosne garancije biti formalizovane u narednim nedeljama.

Razgovor je, takođe, obuhvatio i razmatranje ekonomsko-vojnog paketa u kojem je naglašena kupovina američkog naoružanja. Zelenski je potvrdio da su planovi predviđali nabavku oružja u vrednosti od 90 milijardi dolara, finansiranog preko evropskih fondova, dok bi dodatni deo paketa uključivao proizvodnju ukrajinskih dronova, od kojih bi deo otkupile i SAD. Na marginama sastanka, Zelenski i Tramp su razgovarali o mapi koja prikazuje teritorije trenutno okupirane od strane Rusije, a pitanje prekrajavanja granica nije zvanično otvoreno.

Da li će Zelenski prihvatiti Trampov mirovni plan?

Samit na Aljasci i razgovor u Beloj kući nagovestili su tri značajne promene u stavu SAD-a u odnosu na dosadašnje pristupe Donalda Trampa prema ratu u Ukrajini.

Prvo, Tramp izričito odbacuje mogućnost prekida vatre, tvrdeći da bi takva mera samo privremeno umanjila tenzije, bez suštinskog rešenja sukoba, pri čemu on traži dugoročno rešenje za rat. Drugo, plan uključuje ideju razmene teritorija – rešenje koje podrazumeva odricanje Ukrajine od pojedinih oblasti u Donbasu, dok bi Rusija zauzvrat zamrzla ostatak fronta. Treće, možemo reći da najveći pomak trenutne situacije leži u tome što je Tramp uspeo da “ublaži” Putinov otpor i nagovori ga da razmotri garancije - ali uz čvrsto isključivanje mogućnosti da se Ukrajina ikada formalno priključi NATO-u.

Američka administracija pokazuje spremnost u razmatranju bezbednosnih garancija Ukrajini po uzoru na član 5 NATO-a, što bi značilo da bi SAD preuzeo konkretnu obavezu da učestvuje u očuvanju mira. Samim tim, potencijalno rešenje bi moglo podrazumevati neki oblik bilateralnog ili multilateralnog ugovora, koji bi Ukrajini obezbedio alternativu članu 5 NATO-a i garanciju njene bezbednosti, kako bi bila sigurna da će joj zapadni saveznici priteći u pomoć ukoliko dođe do ponovnog ruskog napada. U tom kontekstu, Koalicija voljnih se prepoznaje kao alternativno rešenje garancije bezbednosti, kao neformalna grupa država spremnih da, izvan postojećih međunarodnih okvira poput NATO-a ili EU, ponude vojnu, bezbednosnu i finansijsku podršku Ukrajini. Ipak, predlog da njihove trupe budu raspoređene na ukrajinskoj teritoriji naišao je na negativne reakcije.

Ono što Tramp predstavlja kao bezbednosne garancije više liči na paket političkih uslova i ograničenja, potkrepljen tek neformalnim obećanjima zaštite. Umesto garancije bezbednosti, Zelenski dobija ultimatum da pregovara u uslovima aktivnog sukoba. Odricanjem od članstva u NATO-u, što je jedan od prioritetnih spoljnopolitičkih ciljeva Ukrajine, zemlja ostaje u svojevrsnoj sivoj zoni, zavisna od volje saveznika, ali bez pravno-obavezujućeg kišobrana. Posebno osetljiva tačka jeste pitanje teritorijalnih ustupaka, s obzirom da bi svaki pristanak Zelenskog mogao značiti legitimisanje agresije i potencijalno dalje napredovanje Rusije.

Ujedinjen stav Evrope o prekidu vatre

Delegacija evropskih lidera doputovala je u Vašington sa ciljem da iskaže podršku Ukrajini i jasnije iskaže svoj značaj i neophodnost u budućim mirovnim pregovorima, ali istovremeno i da stekne jasniji uvid u stavove SAD-a, suprotstavljajući se pritom određenim Trampovim inicijativama. Sastanku u Beloj kući prisustvovali su francuski predsednik Emanuel Makron, italijanska premijerka Đorđa Meloni, britanski premijer Kir Starmer, finski predsednik Aleksander Stab, nemački kancelar Fridrih Merc, generalni sekretar NATO-a Mark Rute i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. Evropski zvaničnici su nastupili kao jedinstven blok ujedinjen u stavu da prekid vatre mora biti preduslov za bilo kakve ozbiljnije mirovne pregovore.

Između američkog i evropskog pristupa se uočavaju jasne razlike. Dok Tramp insistira na brzom i direktnom postizanju sveobuhvatnog mirovnog sporazuma bez formalnog prekida vatre, evropski lideri smatraju da bi takav potez otvorio prostor za dalje ruske pritiske na frontu, kao i da se potencijalni benefiti za Moskvu moraju strogo ograničiti. Tačka spoticanja jeste fleksibilnost koju je Moskva ponudila prilikom pregovaranja, dok evropski lideri insistiraju na multilateralnom pristupu pregovorima, kako bi osigurala svoje prisustvo i jaču poziciju na pregovaračkom stolu.

Šta nam donosi novi ton pregovora?

Iako sastanak u Beloj kući nije završen konkretnim odlukama niti jasno utvrđenim planom daljih koraka, u poređenju sa februarskim susretom Trampa i Zelenskog, značajno je promenjena atmosfera i dinamika razgovora. Nezavisno od toga da li ležernija atmosfera zaista nagoveštava novi pravac pregovora i korak ka miru, svakako je važan iskorak sama najava mogućeg bilateralnog sastanka Putina i Zelenskog, budući da bi to bio prvi put da se dvojica lidera sastane od početka rata. Tramp je na svojim društvenim mrežama već objavio da je započeo pripreme za takav samit i da će on biti propraćen njihovim trilateralnim sastajanjem. Ono što ostaje kao neizvesnost jeste i politički kontekst u samoj Ukrajini, gde se očekuju izbori, ukoliko Zelenski pristane da ih organizuje, gde bi Moskva gotovo sigurno mogla pokušati da utiče na ishod.

 Autorka: Maša Mihajilović