foto: Freepik

Sukob između Sjedinjenih Američkih Država i Venecuele, koji godinama tinja, sada ulazi u novu, opasniju fazu. Iako se odnosi dve zemlje decenijama kreću između otvorenog neprijateljstva i kontrolisane napetosti, aktuelni događaji ukazuju da se Vašington i Karakas ponovo nalaze na ivici ozbiljnije konfrontacije. Na raskršću globalne energetske bezbednosti, regionalne stabilnosti Latinske Amerike i šireg geopolitičkog nadmetanja, nedavna zaplena venecuelanskog naftnog tankera od strane američkih snaga predstavlja više od još jednog incidenta. Time se sukob pomera sa polja ekonomskog pritiska ka domenu direktne vojne konfrontacije. Ulog više nije samo politička sudbina vlade Nikolasa Madura, već i kontrola nad najvećim dokazanim rezervama nafte na svetu.

Od sankcija ka vojnoj eskalaciji

Najnoviji potezi administracije Donalda Trampa označavaju intenziviranje politike „maksimalnog pritiska“. Zaplena tankera kod obala Venecuele – prve takve vrste od uvođenja sveobuhvatnih sankcija 2019. godine – predstavlja presedan. Američke vlasti pravdale su akciju navodnim kršenjem sankcija i povezanošću sa „ilegalnim mrežama“ koje podržavaju terorizam. Karakas je, s druge strane, ovaj potez nazvao „međunarodnim piratstvom“ i optužio SAD da pokušavaju da Venecuelu liše kontrole nad sopstvenim energetskim resursima.

Eskalacija se nastavila najavom novih sankcija usmerenih na brodske kompanije i pojedince bliske venecuelanskom rukovodstvu, u okviru šire američke pomorske operacije protiv šverca narkotika u Karipskom moru. Iako se zvanično predstavlja kao borba protiv kriminala, ove akcije dodatno su podigle tenzije i povećale rizik od direktnog sukoba.

Dugotrajni ekonomski rat i njegova cena

Aktuelna eskalacija ne može se razumeti bez sagledavanja višegodišnje politike sankcija. Iako datiraju još iz sredine 2000-ih, ključni zaokret nastupio je 2019. godine, kada su SAD uvele embargo na venecuelansku naftu sa ciljem promene režima. Posledice su bile razorne. Prema procenama nezavisnih tela i izveštača Ujedinjenih nacija, sankcije su dovele do desetina hiljada smrtnih slučajeva, masovne prehrambene nesigurnosti i kolapsa zdravstvenog sistema. Jaz između deklarisanog cilja – pritiska na režim – i stvarnih posledica po stanovništvo postao je nemoguće ignorisati.

Paradoks venecuelanske nafte

U središtu krize nalazi se dubok paradoks. Venecuela poseduje oko 303 milijarde barela dokazanih rezervi nafte, ali je njena proizvodnja pala na svega trećinu nivoa od pre deset godina. Naftna industrija je devastirana godinama lošeg upravljanja, političkih čistki i sankcija koje su odsekle zemlju od kapitala i tehnologije. Ipak, strateški značaj venecuelanske nafte za američke rafinerije na obali Meksičkog zaliva ostaje visok, jer su one prilagođene preradi teške sirove nafte kakvu Venecuela proizvodi.

Sukob narativa i međunarodna izolacija

Zvanični američki narativ insistira na borbi protiv narkotika i kršenja sankcija, ali analitičari ukazuju da Venecuela nema značajnu ulogu u dotoku droge u SAD. Izjave Donalda Trampa o „zadržavanju zaplenjene nafte“ dodatno hrane optužbe Karakasa da je pravi motiv američke politike kontrola resursa.

Istovremeno, podrška Rusije i Kine Venecueli vidno slabi. Moskva, opterećena ratom u Ukrajini, i Peking, fokusiran na sopstvene odnose sa Vašingtonom i povraćaj prethodnih zajmova, ograničavaju se na simboličnu podršku. Madurova vlada tako ostaje sve izolovanija.

Neizvesni izgledi

Sukob SAD i Venecuele danas više liči na strateški ćorsokak nego na put ka razrešenju. Maduro se bori za političko preživljavanje u uslovima urušene ekonomije i slabe međunarodne podrške. S druge strane, čak i potencijalna promena režima za SAD bi značila dugoročan i skup proces obnove venecuelanske naftne industrije, sa neizvesnim ishodom u eri energetske tranzicije. Umesto jasnog rešenja, trenutna dinamika pre vodi ka produženoj destabilizaciji, čije će posledice nadilaziti granice Venecuele i Latinske Amerike.

U tom smislu, novo zaoštravanje odnosa ne predstavlja samo nastavak stare politike pritiska, već i signal da Vašington sve češće pribegava ,,tvrđim metodama’’ u zaštiti svojih strateških interesa u Zapadnoj hemisferi. Pitanje koje ostaje otvoreno nije da li će sukob eskalirati, već do koje mere će obe strane biti spremne da snose političku, ekonomsku i bezbednosnu cenu takve eskalacije.

Autorka: Ivana Janković
Studentkinja Fakulteta političkih nauka