foto: Martin Falbisoner 

Krajem 2025. godine, u Predstavničkom domu Kongresa SAD-a usvojen je Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, u okviru šireg Zakona o autorizaciji nacionalne bezbednosti (National Defense Authorization Act - NDAA) za 2026. godinu. Uveden u Kongres 10. septembra 2025. godine pod oznakom H.R. 5274, ovaj akt svojom strukturom i dometom prevazilazi uobičajene deklarativne rezolucije, imajući u vidu da definiše sveobuhvatni skup obaveza Stejt departmenta i Pentagona u oblasti jačanja demokratske otpornosti, bezbednosnog angažmana i ekonomske saradnje sa zemljama Zapadnog Balkana. Ukupno 312 predstavnika (197 republikanaca i 115 demokrata) je glasalo za ovaj zakon, dok je protiv njegovog uvođenja bilo 112 predstavnika.

Prema ovom aktu, Zapadni Balkan ostaje prostor geopolitičke oscilacije gde unutrašnje institucionalne slabosti i spoljni, „maligni“ pritisci (kako je navedeno u Zakonu) generišu značajne rizike po evropsku, ali i transatlantsku bezbednost. U samom tekstu zakona, region se identifikuje kao pluralistička i multietnička celina čija stabilnost determiniše širu stabilnost evropskog kontinenta.

Međutim, nakon više od decenije evropskih „polikriza“ – finansijske nestabilnosti, migracionih pritisaka, pandemije i rata u Ukrajini – institucionalna otpornost regiona je ostala nedovoljno razvijena, a njegove slabosti su sve uočljivije. Samim tim, fundamentalna logika američkog pristupa jeste stvaranje politički stabilnog, institucionalno otpornog i geopolitičkog usklađenog regionalnog okvira koji će Zapadni Balkan postaviti na trajnu putanju evropske i evroatlantske integracije, uz istovremeno ograničavanje prostora za autokratske aktere i hibridne pretnje.

Sankcije kao instrument zaštite regionalnog poretka

Prvim poglavljem o sankcijama uspostavljen je koherentan režim američkih sankcija, usmeren na aktere koji učestvuju u sistemskoj korupciji, kršenjima ljudskih prava ili aktivnostima koje podrivaju značajne regionalne mirovne sporazume, uključujući Dejtonski sporazum, Ohridski okvir, Prespu i Rezoluciju 1244. Za razliku od ranijih instrumenata američke politike, čiji je domet često bio ograničen na preporuke ili političke signale, ovaj režim je čvrsto ugrađen u zakonske obaveze izvršne vlasti. Time su sankcije transformisane iz sporadičnog, taktičkog sredstva u strateški mehanizam zaštite regionalnog institucionalnog poretka Zapadnog Balkana.

Takođe, Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana obavezuje Stejt department da razvije celovitu antikorupcijsku i demokratsku agendu, koja obuhvata angažovanje američkih eksperata unutar policijskih, pravosudnih i regulatornih institucija regiona, uključivanje Zapadnog Balkana u European Democratic Resilience Initiative, jačanje finansijske i profesionalne podrške nezavisnim medijima i istraživačkim redakcijama, kao i izradu integrisane petogodišnje strategije ekonomskog razvoja i demokratske otpornosti u roku od 180 dana od usvajanja zakona. U nameri da se, bar deklarativno, institucionalizuje princip da održiva stabilnost počiva na funkcionalnim i transparentnim institucijama, region se postepeno uvodi u okvir sistemskog institucionalnog oblikovanja, usklađenog sa normama i praksama transatlantskog načina upravljanja.

Podrška SAD-a i revitalizacija demokratije u Srbiji?

Kako bi bila delotvorna, američka „podrška demokratiji“ mora uzeti u obzir razuđene političke realnosti regiona, od balansiranja različitih spoljašnjih uticaja do upravljanja duboko ukorenjenim unutrašnjim konfliktima. Manipulacija izbornim procesima, erozija vladavine prava i autoritarna nestabilnost potkopavaju trgovinske veze između regiona i SAD i EU, slabe bezbednosne saveze i otvaraju prostor za širenje ruskog i kineskog uticaja.

Kad je u pitanju Srbija, SAD su u zakonu izdvojile parlamentarne i lokalne izbore održane u Srbiji 17. decembra 2023. godine kao ključan pokazatelj demokratskog nazadovanja u zemlji.  U dokumentu, kongres ocenjuje da su izbori sprovedeni pod nepravednim uslovima i opterećeni brojnim proceduralnim nepravilnostima, uključujući pretrpane biračke stanice, nesprovođenje osnovnih tehničkih zaštitnih mehanizama, narušavanje tajnosti glasanja i česte slučajeve grupnog glasanja. Na osnovu izveštaja ODIHR-a, zakon konstatuje da je u pojedinim sredinama „glasanje moralo biti ponovljeno“, što Kongres označava kao ozbiljan indikator slabosti demokratskih institucija u Srbiji.

Ovakvom ocenom SAD pokazuje svesnost o sistemskom narušavanju integriteta izbornog procesa, što se u širem političkom kontekstu povezuje sa dugotrajnim trendom koncentracije moći, smanjenjem nezavisnosti institucija i ograničenim medijskim pluralizmom. Mada zakon ne ulazi u detaljnu analizu unutrašnjih političkih procesa, neregularnosti zabeležene 2023. godine služe kao normativni dokaz da je demokratska participacija u Srbiji ozbiljno oslabljena.

Iako studentski protesti i drugi oblici društvene mobilizacije koji su obeležili prethodnu godinu nisu pomenuti u zakonskom tekstu, američki okvir implicira da su politički pluralizam i slobodan društveni prostor postali uslov za svaku dalju saradnju. U toj logici, kontinuirane mobilizacije mladih i građana mogu se tumačiti kao indikator demokratske vitalnosti, ali ostaje otvoreno pitanje kada će se i ona eksplicitno prepoznati.

Paralelno s time, dokument ukazuje na rastući geopolitički rizik vezan za produbljivanje energetskih, tehnoloških i bezbednosnih veza regiona sa Rusijom i Kinom. Dve sile su prepoznate kao centralne pretnje oblikovanju političkih, ekonomskih i bezbednosnih tokova na Zapadnom Balkanu. Moskva i Peking kroz dezinformacione kampanje, političku infiltraciju, kao i ekonomske i energetske mehanizme pritiska, Zapadni Balkan posmatraju kao posebno pogodno tlo za geostrateško širenje. Ove veze naročito su vidljive u Srbiji. Zavisnost od ruskih energenata, kineski infrastrukturni projekti i angažovanje kineskih nadzornih tehnologija,  identifikovani su kao faktori koji povećavaju ranjivost Srbije na autoritarne uticaje i udaljavaju je od evropskih integracija.

Obe sile koriste ciljane strategije kako bi iskoristile slabosti država u regionu, naročito u pogledu izbornih procedura, bezbednosnih kapaciteta i političkih podela, a shodno tome, Kongres je eksplicitno ocenio da oba aktera mogu imati „štetne posledice“ po demokratske procese i dalju evrointegraciju regiona.

Na osnovu strateškog okvira uspostavljenim ovim aktom, može se pretpostaviti da bi se američko delovanje na Zapadnom Balkanu u narednom periodu moglo kretati u nekoliko pravaca, zavisno od razvoja političkih prilika u regionu i globalnih geopolitičkih trendova. U kontekstu jačanja ruskog i kineskog prisustva u regionu, moguće je da će Vašington nastojati da ojača programske linije usmerene na energetsku diversifikaciju, sajber bezbednost, tehnološku prisutnost, ali stepen tog angažmana verovatno će zavisiti od spremnosti regionalnih vlada da sarađuju i učestvuju u takvim inicijativama.

Takođe, ukoliko se proceni da dugoročna stabilnost regiona zavisi od održivih reformskih procesa, SAD bi mogle i dalje širiti svoje prisustvo kroz ekspertske misije, strateške investicije u upravne kapacitete i programe namenjene demokratizaciji i ekonomskoj modernizaciji, potencijalno „oživljavanje“ USAID-a u nekom novom obliku, mada će konkretna dinamika tog angažmana u najvećoj meri zavisiti od političke volje lokalnih aktera i njihovog geopolitičkog pozicioniranja. U celini, američka politika deklarativno nagoveštava čvršći, sistematičniji i znatno manje tolerantan pristup autoritarnim devijacijama u regionu, dok će se stvarni domet ovih načelnih opredeljenja pokazati tek kroz njihovu konkretnu operacionalizaciju i dosledno sprovođenje.

Autorka: Maša Mihajilović