foto: privatna arhiva / BOŠ

Već 3. januara bilo je jasno da će 2026. godina biti predmet istraživanja. Međunarodni poredak je uzdrman, ali nije jasno da li smo na pragu kreiranja novog ili korigovanja postojećeg uz novu podelu sfera interesa. Interesovalo nas je gde će u potencijalnoj novoj podeli sfera interesa Evropska unija, fokusirana na rat u Ukrajini i njegov kraj, pronaći svoje mesto i koju će ulogu imati, te je naša redakcija htela da čuje mišljenja istraživača i pozvala Igora Novakovića iz ISAC fonda i Stevana Gajića sa Instituta za evropske studije. Njihova razmatranja čitajte u dvouglu pred Vama.

Progovori o pregovorima: Iako su sve novogodišnje želje u sebi sadržale obavezan deo: da 2026. bude bolja od prethodne, u pogledu međunarodnog prava situacija deluje nepopravljivo loša. Kako se svet promenio u ovih nepunih mesec dana? 

Igor Novakovć: Promena je pre svega vezana za ponašanje američkog predsednika Donalda Trampa. U principu, i van njegovog delovanja, prilično je očigledno da međunarodni poredak, koji je sam Vašington stvarao, više nije u celosti poželjan, jer nameće ograničenja u globalnom nadmetanju SAD sa Kinom. Međutim, Trampova teškaški pristup je dodatno disruptivan, i može i da naštetiti SAD dugoročno. Pravi primer je Grenland, koji SAD već suštinski kontrolišu u geopolitičkom smislu, ali je po svoj prilici lična ambicija predsednika Trampa da ostvari legat koji bi bio sličan nekim ranijim predsednicima iz 19. i s početka 20. veka.

Stevan Gajič: Veliko je pitanje da li je ova godina baš nepopravljivo loša po međunarodno pravo. Mislim da je 1999. godina bila mnogo gora, jer je tada uspostavljen presedan na primeru NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Tako da je ono što se desilo na početku ove godine, odnosno spektakularna otmica i zarobljavanje predsednika Venecuele Nikolasa Madura i retorika predsednika SAD Donalda Trampa, koja je otvoreno ukazivala na razloge golog američkog državnog interesa zbog kojih je to učinjeno, samo verifikacija onoga što se dogodilo još 1999. godine. 

POP: „Međunarodno pravo me ne zanima, moral mi je jedino ograničenje moći”, reči su američkog predsednika Donalda Trampa. Označava li ova izjava početak novog međunarodnog poretka? 

I.N: Ne u potpunosti, neki delovi će ostati da postoje, pre svega zato što postoji dobar deo država koje će ostati u njemu. Unilateralno ponašanje SAD će se u jednom momentu susresti sa limitima. Novi međunarodni poredak, osim naravno ako nije potpuno anarhičan, kao što je bio u 19. veku, ne može se stvarati bez konsenzusa najvećih država. Tako da verujem i da će UN opstati u nekom obliku, pošto se vrlo lako može doći do situacije u budućnosti u kojoj će biti potrebne. 

S.G: Tramp je, kao što rekoh, samo javno obznanio ono što je bilo savršeno jasno već posle agresije na SRJ 1999. godine. Otmica Madura nije bila jedina unilateralna akcija posle bombardovanja SRJ. Dovoljno je podsetiti se napada koalicije arapskih monarhija na Jemen i pre toga na divljačko razaranje kojem su Libiju podvrgle zapadne zemlje. Tramp je samo javno obznanio da danas američki državni interesi mogu da se sprovode golom silom, bez velike moralne pompe. Ovi interesi više nisu ograničeni ni međunarodnim pravom, niti nekim etičkim imperativom poput rastegljivo definisanih ljudskih prava, oličenih u politici Responsibility to protect, vezanih za neke prethodne administracije. U svakom slučaju, presedan je uspostavljen 1999. Ono što se sada dogodilo svakako je spektakularno. Možda je otmica predsednika Madura bila neočekivana, mnogi su računali da će samo da se nastavi ekonomski pritisak i pomorska blokada Venecuele, ali suština je da je započeta primena nove američke bezbednosne strategije objavljene krajem 2025. godine. Jedna od glavnih tačaka te strategije je hemisferna odbrana SAD, odnosno obnova Monroove doktrine. Kad je reč o novom međunarodnom poretku, taj poredak ne postoji: nastao je vakuum nestankom starog poretka 1999. godine. Još 2014. godine sam objavio rad o poukama Minhenske konferencije 1938. u kojem sam tvrdio da već ne postoji međunarodno pravo koje smo poznavali i da u takvim slučajevima u istoriji obično uvek ratni sukob definiše novi međunarodni poredak.  To će, nažalost, i sada biti slučaj. Tridesetogodišnji rat u nemačkim zemljama okončan je Vestfalskim mirom 1648, Napoleonovi ratovi završeni su Bečkim kongresom 1814–1815. godine, Berlinski kongres 1878. usledio je posle revolucionarnih decenija u Evropi, Liga naroda osnovana je po okončanju Prvog svetskog rata, a podstamsko-jaltinski sistem ustoličen je posle Drugog svetskog rata, kao i Ujedinjene nacije, čime je uspostavljen sistem međunarodnog prava koji je, vidimo, doživeo kraj, ali i dalje formalno važi, jer ga nikakav pravno obavezujući novi dogovor nije zamenio.  

Promena je pre svega vezana za ponašanje američkog predsednika Donalda Trampa. U principu, i van njegovog delovanja, prilično je očigledno da međunarodni poredak, koji je sam Vašington stvarao, više nije u celosti poželjan, jer nameće ograničenja u globalnom nadmetanju SAD sa Kinom. Međutim, Trampova teškaški pristup je dodatno disruptivan, i može i da naštetiti SAD dugoročno. Pravi primer je Grenland, koji SAD već suštinski kontrolišu u geopolitičkom smislu, ali je po svoj prilici lična ambicija predsednika Trampa da ostvari legat koji bi bio sličan nekim ranijim predsednicima iz 19. i s početka 20. veka.

POP: Ukoliko se koncentrišemo na Evropu, na aktuelni rat u Ukrajini, može li se govoriti o završnoj fazi sukoba u kojem se trguje ne bi li se došlo do prekida sukoba i uspostavili preduslovi za mirovni sporazum?

I.N: To je sigurno ono što žele SAD. U tom kontekstu se vrši i pritisak na Rusiju kroz pojačane sankcije (u paketu je i Naftna industrija Srbije), ali i najavu novih, kao i targetiranje država koje su bili korisni igrači za Moskvu u izvrdavanju sankcija. Međutim, nismo videli do sada da je Rusija spremna da ide napred ka mirovnom procesu bez osiguranja onoga što je minimum sa njihovog stanovišta, što je cela teritorija Donbasa. S druge strane, Ukrajina, koja je uložila mnogo u odbranu delova Donbasa koje trenutno kontroliše, takođe neće da se složi i vidi to kao još jedan nacionalni poraz. Tako da rat nastavlja da traje. 

S.G: Rat na istoku Evrope biće završen isključivo kao posledica vojnih realnosti na terenu, po svemu sudeći kapitulacijom Ukrajine posle stravičnih razaranja, ali ujedno i faktičkom kapitulacijom Evropske unije i NATO-a. Ne zaboravimo, Tramp je NATO još 2015. godine nazvao zastarelim (upotrebio je englesku reč obsolete) i ono što sada vidimo je zapravo materijalizacija tog stava. Posebno ako Sjedinjene Države preuzmu kontrolu nad Grenlandom – to je kraj NATO-a, što će se prema svemu sudeći i dogoditi. EU je gubitnik, naravno pored najveće žrtve rata − stanovništva na teritoriji na kojoj traju oružani sukobi. Suština je da rat neće biti okončan sporazumom o nekakvom primirju, već će uslediti kapitulacija Ukrajine, posle čega će Evropa biti primorana da nađe način da živi s Rusijom. Pritom je najveći problem EU što je sama sebe dovela u bezizlaznu poziciju. Danas je ona jedna anahrona institucija koja je odgovarala prethodnom unipolarnom svetskom poretku. Kao što je Jugoslavija prestala da postoji nestankom bipolarnog sveta, tako i EU zakonomerno prestaje da postoji zbog okončanja unipolarnog trenutka i neminovnog kraja NATO-a. Sadašnje evropske elite apsolutno su nesposobne da okrenu svoj brod zato što su ekstremnom antiruskom retorikom sebe dovele u svojevrsni ideološki ćorsokak. Kada bi se rukovodili realpolitikom oni bi, imajući u vidu novu realnost, odnosno činjenicu da su novom američkom bezbednosnom strategijom trajno poremećeni transatlantski odnosi, gledali da se na svaki mogući način pomire s Rusijom i povežu s njom ekonomski, pa i bezbednosno. Ali ko bi danas mogao da zamisli da, primera radi, Ursula fon der Lajen, koja je računala i pozivala na strateški poraz Rusije, promeni retoriku za 180 stepeni? Umesto toga rukovodeće strukture EU vode ovu organizaciju i njene članice ka krahu, ignorišući težinu izazova koji je svojom bezbednosnom strategijom pred njih postavila nova američka administracija. Elite EU se, međutim, neće rukovoditi realpolitikom, zbog čega očekujem njenu dalju degradaciju.

POP: Izgleda kao da su SAD glavni igrač u ovom mirovnom procesu, a da je uloga Evropske unije minimalna. Zašto je tako i kako bi veća uloga Unije uticala na ovaj proces?

I.N: Prva stvar je što Rusija negira bilo kakvu korisnu ulogu EU u ovom smislu, još od januara 2022. Tome su svakako i doprineli tvrđi stavovi (npr. bivše nemačke ministarke spoljnih poslova Analene Berbok, ali i trenutne visoke predstavnice EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Kaje Kalas). S druge strane, neke inicijative, poput one predsednika Francuske Makrona, pokazale su se neučinkovitim. Međutim, nakon povlačenja SAD iz direktne podrške Ukrajini, EU je ta na koju je pala kompletna, pre svega finansijska, podrška. 

S.G: Kao što sam rekao, Evropska unija je neracionalnim i samoubilačkim ponašanjem protraćila svoj kredibilitet, tako da je ona samu sebe izbacila iz bilo kakvog relevantnog geopolitičkog procesa. To se vidi i kod nas na mikro planu. Vučićev režim je u potpunosti sebe privezao uz Brisel i vidimo da je, na isti način na koji je EU frustrirana direktnim dogovaranjem Amerikanaca i Rusa o Ukrajini i drugim globalnim temama, režim u Srbiji frustriran uviđanjem da postoji direktna komunikacija Moskve i Vašingtona o NIS-u, zaobilaženjem Beograda. Na delu je, nekome na prvi pogled paradoksalna, ali zapravo vrlo logična situacija, da režimski mediji u isto vreme napadaju i Sjedinjene Države i Rusiju. Sa garniturom koja je sada vodi, EU je prokockala svoje šanse. Tek ukoliko usledi promena vlasti u ključnim zemljama EU i prekompozicija vrha Evropske komisije, mogli bismo da očekujemo da neko pokuša da se ponaša racionalno, drugim rečima da se čvršće poveže sa Rusijom, s obzirom na to da su Amerikanci svojom novom bezbednosnom strategijom degradirali odnose sa EU, koncentrišući se pre svega na zapadnu hemisferu, želeći da uspostave potpunu kontrolu i nad Severnom i nad Južnom Amerikom, naravno sa ciljem dugoročne konfrontacije i obuzdavanja Kine, koja predstavlja najozbiljniji bezbednosni izazov za Sjedinjene Države.

POP: Shodno situaciji na terenu, ekonomskoj moći i pregovaračkoj sposobnosti – kako bi potencijalni mirovni sporazum mogao izgledati? Ko su gubitnici i šta su izgubili, a ko su pobednici i šta su osvojili? 

I.N: U ovom momentu ne vidim neku mogućnost trajnog mira. Moguće je zaustavljanje sukoba na trenutnim linijama fronta, ali samo u slučaju da Moskva ima dovoljno dobro objašnjenje sopstvenoj javnosti za izostanak preuzimanja kompletne teritorije Donbasa. Verovatno najbolje čemu možemo da se nadamo je neka vrsta primirja, koje bi moglo da liči na ono između dve Koreje. Ali trajni mir mislim da nije moguć.

S.G: Već sam odgovorio, pored stanovništva na područjima sukoba, najveći gubitnici su Evropska unija i NATO, a što se tiče pojedinačnih država to su, pored Ukrajine, Nemačka, Francuska i Velika Britanija i manje-više gotovo sve ostale države EU. Ukoliko mudro postupe, zemlje Višegradske četvorke mogle bi da se spasu od vira propasti u koji srljaju druge članice Unije. Vladajuća EU garnitura je potpunim ideološkim slepilom sama sebe dovela u nemoguću, praktično bezizlaznu, političku situaciju. Rusija će biti pobednik i postaće svojevrsni hegemon u Evropi, što je sada tek ponekome jasno, ali će trebati neko vreme da to svima postane u potpunosti očigledno. Sjedinjene Države su takođe dobitnik, posebno konsolidujući moć u obe Amerike. To bi, međutim, prema pojedinim uticajnim američkim analitičarima, mogao da poremeti proizraelski lobi guranjem SAD u mnogo opasniji rat protiv Irana. Taj rat bio bi u interesu Izraela koji je do sada, svakako i uz pomoć Sjedinjenih Država, u regionu Bliskog istoka pobedio sve svoje konkurente ili ih žestoko oslabio, izuzev Irana. Izraelu je potrebna promena režima u Teheranu, a to je, po svemu sudeći, nemoguće bez velikog rata. Tu nastaje komplikacija, jer bi – u slučaju da veliki rat izbije – to osakatilo šanse potpredsednika SAD Džej Di Vensa da 2028. dobije sledeće predsedničke izbore. Vensov strah je opravdan zbog izrazite nepopularnosti Izraela među velikom većinom mladih republikanaca i onome što oni vidi kao američko vojno angažovanje u interesu Izraela. Ovo je potpuno nov fenomen, iznenađujući za američki politički establišment. To je, međutim, sada nezaobilazni faktor u svakoj političkoj kalkulaciji. Zato Vens za sada signalizira da je protivnik tog rata. Događaji na Bliskom istoku i bez velikog rata mogu svašta da poremete, jer su u tom delu sveta prepleteni interesi svih bitnih svetskih aktera, uključujući Rusiju i Kinu, kojima nije u interesu smena iranskog režima.

Intervju priredili: Branislav Cvetković i Milan Hiber

Intervju je prvobitno objavljen u 128. broju biltena Progovori o pregovorima.