foto: Denis Lomme / Evropska unija / Evropski parlament

Evropska narodna partija (EPP) odlučila je da se trajno pomeri udesno, jureći i legitimišući stavove krajnje desnice. „To je jasan i opasan politički pomak“, izjavio je Sandro Goci, evroposlanik iz grupacije Renew Europe u Evropskom parlamentu, nakon što je ovo telo  u četvrtak 26. marta usvojilo „Uredbu o povratku“. Sa 389 glasova za, 206 protiv i 32 uzdržana, značajan deo poslanika EPP-a svrstao se uz Evropske konzervativce i reformiste (ECR), Patriote za Evropu (PfE) i Evropu suverenih nacija (ESN), čime su stvoreni uslovi za započinjanje pregovora sa Savetom, odnosno sa državama članicama, kako bi se potpisao konačni tekst.

Novi zakon dopustiće državama da uspostavljaju centre za deportaciju u zemljama van EU (što uključuje i proterivanje porodica sa decom, uz izuzetak maloletnika bez pratnje), omogućiće pritvor izbeglica u trajanju do dve godine, daće priličnu slobodu nacionalnim vladama u tumačenju koje osobe se smatraju bezbednosnim rizikom i njima će se trajno zabraniti ulazak, dok će trajna zabrana važiti i za prethodno vraćene migrante.

Međutim, sa leve strane političkog spektra strahuju da bi novi sporazum otvorio vrata za saradnju sa nedemokratskim zemljama. „Usvojeni tekst daje zeleno svetlo za saradnju sa talibanima kako bi se omogućio prinudni povratak avganistanskih državljana. To je potpuno odbacivanje vrednosti EU“, izjavila je za poslanica Zelenih Melisa Kamara. Njena koleginica iz grupe Socijalista i demokrata (S&D) Sesilija Strada rekla je da „ovo više nije pitanje vraćanja ljudi, već njihovog slanja praktično u bilo koju zemlju na svetu, možda i onu koju nikada ranije nisu videli“. Šef delegacije italijanske Demokratske partije, Nikola Zingareti , dolio je ulje na vatru poručivši da je „Evropska narodna partija izdaje svoju istoriju“.

Tenzije izbile su na videlo i pre glasanja, nakon što je nemačka novinska agencija DPA objavila da su EPP i tri krajnje desničarske grupacije koristile Whatsapp grupu kako bi pregovarale o „Uredbi o povratku“.

Sve ovo sugeriše da je praktično polako kruni dugogodišnja centristička većina koja je oduvek dominirala skupštinom u Stazburu. Decenijama su mejnstrim političari pokušavali su da se ograde od stranaka tvrde desnice. Kao zvanični početka te borbe može se označiti kraj 80-ih godina prošlog veka. Tada je desno-nacionalistički Vlaams Blok na izborima u Belgiji beležio značajan uspon. Tradicionalne partije proglasile su svaku koaliciju sa Vlaams Blokom neprihvatljivom, a granicu prema tvrdoj desnici nazvale su cordon sanitaire – izraz za zaštitnu zonu koja se formira kako bi se sprečilo širenje epidemija. Ovaj princip razvio se, između ostalog, i u susdenoj Francuskoj, ali i u Nemačkoj, gde se ustalio izraz brandmauer (vatreni zid).

Ipak, upravo taj pristup sada, čini se, kao da donosi više štete nego koristi. Najočiglednije je da nije sprečio populističku desnicu da izgradi podršku birača koja je u poslednje vreme u porastu. Prikazivanje neke stranke kao da odstupa toliko od društvenih normi da joj se nikada ne sme dozvoliti da bude blizu vlasti može se obiti o glavu. To pojačava osećaj njenih glasača da se tradicionalne elite prema njima odnose sa prezirom, dok privlači i dodatni deo ljudi iz revolta. Da li etiketa „neofašističke“ stranke koja je u pojedinim velikim medijima nalepljena Braće Italije pred izbore 2022. znači da su i 26 odsto Italijana koji su glasali za njih neofašisti? Zapravo, premijerka Đorđa Meloni se od preuzimanja dužnosti pokazala mnogo više pragmatičnom nego što se očekivalo, shvativši da su EU fondovi bitniji Rimu nego obrnuto. To je jedan od dokaza da Brisel ima određene mehanizme kontrole u svojim rukama i da može da ukroti buntovničke vlade (dokazano više puta na primeru Viktora Orbana). U tom smislu, pažljivo uslovljena saradnja može se pokazati delotvornijom od politike potpunog izolovanja, koja često paradoksalno jača upravo one aktere koje pokušava da marginalizuje, sve do tačke u kojoj se odluke na kraju prilagođavaju njihovim pozicijama. Naravno, jasno je da se ne može raditi sa očigledno antidemokratskim partijama poput grčke Zlatne zore, koju je sud 2020. zvanično proglasio kriminalnom organizacijom i čiji je gotovo ceo vrh završio iza rešetaka.

Autor: Vasilije Filipović