Mogerini: Dvanaest stvari koje treba poneti u 2018.

Prethodna godina je bila teška za ceo svet, ali je kao i sve godine pre nje donela i lepe trenutke i dobre stvari – stvari koje smo postigli uz mnogo predanosti, energije i timskog rada, napisala je Federika Mogerini na svom blogu koji prenosimo u nastavku:

Kao i uvek na prvi dan Nove godine pokušala sam da napravim spisak od 12 stvari koje ću iz prethodne koja se upravo završila poneti sa sobom u Novu godinu. Dvanaest posebnih trenutaka koji su za mene obeležili 2017.

Za nama je godina u kojoj smo se otisnuli na put većeg evropskog jedinstva. U glavi su mi dve slike. Prva je obeležavanje 60. godina Unije 25. marta u Rimu: ne samo svečanost na kojoj smo slavili prošlost, već i praktična obaveza koju smo preuzeli kako bismo zajedno ponovo pokrenuli i osnažili Evropsku uniju (o tome sam pisala ovde).

Pokrenuli smo Evropu odbrane: nakon meseci napornog rada, prošlog decembra sam najavila pokretanje stalne strukturirane saradnje u oblasti odbrane. Ovaj san naših osnivača je praćen paketom mera među kojima su Evropski fond za odbranu i snažnija saradnja sa NATO-om (sve ovo sam detaljnije objasnila u Evropskom parlamentu, ovde). To je jedan od načina da kao Evropljani i u oblasti odbrane podignemo efikasnost i autonomiju na viši nivo. Kao i da budemo pouzdanija referentna tačka našim globalnim partnerima.

Postoji jedan trenutak koji sumira na hiljade priča: prošlog novembra u Abidžanu u Obali Slonovače smo održali prvi samit između Evropske unije i Afričke unije, uz učešće premijera naših zemalja. Samit je potvrdio da je naše partnerstvo postalo prioritet i da naša saradnja obuhvata niz sektora. To uključuje i naš zajednički rad na spasavanju života migranata.

Nekoliko meseci pre toga smo bili pokrenuli najveći investicioni plan za Afriku ikada. A zahvaljujući našem radu sa Međunarodnom organizacijom za migracije u 2017. smo migrantima već počeli da pomažemo da se dobrovoljno vrate kući iz centara za zadržavanje u Libiji. Afrička unija nam se pridružila u Abidžanu te smo uspostavili zajedničku radnu grupu Evropske unije, Afričke unije i Ujedinjenih nacija. Na desetine hiljada ljudi se vratilo kućama, a pružena im je i praktična pomoć da započnu novi život. Na hiljade života je spaseno i promenjeno zahvaljujući našoj saradnji.

Godina nije bila laka ni na Balkanu. Šest prestonica u regionu sam posetila u jednom od najtežih trenutaka – u nekim slučajevima, to su bili trenuci dubokih političkih kriza (o tom putovanju sam pisala ovde). Danas, zahvaljujući hrabrim odlukama i sjajnom poslu koji smo obavili zajedno, te krize su prevaziđene i u velikoj meri rešene. Put reformi se nastavlja (iako preostaje još mnogo posla) a kompas Evropskih integracija pokazuje put napred. Ova godina će biti presudna – u smislu konsolidacije ostvarenog napretka i u smislu pravljenja koraka koji će evropski put učiniti nepovratnim. To bi bio značajan rezultat ne samo za region, već i za čitavu Evropu.

U protekloj godini su temelji multilateralizma i sistema Ujedinjenih nacija bili dovedeni u pitanje. Evropska unija je postala nezamenljivi stub koji podržava međunarodno pravo, multilateralnu diplomatiju i celokupan sistem UN. Zato sam ja prošle godine čitav Dan Evrope, 9. maj, provela u Njujorku, u Savetu bezbednosti a zatim sa generalnim sekretarom Antoniom Guterešom. To je bio gest kojim sam ukazala na našu trajnu podršku telima UN i načelima Povelje UN te jasno stavila do znanja da naše partnerstvo za Evropljane i dalje ima suštinski značaj. Svet zna da uvek može da računa na podršku Evropske unije kao pouzdanog partnera i stalnu referentnu tačku.

Multilateralizam se našao u nezavidnom položaju nakon odluke predsednika Trampa da ne potvrdi ispravnost sprovođenja nuklearnog sporazuma sa Iranom u američkom Kongresu (ovo je konferencija za štampu koju sam održala nakon objavljivanja odluke). Na Generalnoj skupštini UN u septembru sam predsedavala sastanku zemalja koje su pregovarale taj sporazum. Tom prilikom smo još jednom potvrdili da Iran sprovodi sporazum, kako je devet puta potvrdila i Međunarodna agencija za atomsku energiju. Evropska unija će – kao multilateralna i pouzdana sila – nastaviti da se stara da sporazum primenjuju sve njegove potpisnice.

Nakon više od 20 godina, jedan izraelski premijer je posetio evropske institucije. Tih dana u decembru je pažnja bila usmerena na predsednika Trampa i njegovu najavu o preseljenju američke ambasade u Jerusalim. Evropski odgovor je bio jasan i jedinstven: smatramo da je jedino realno i održivo rešenje da Jerusalim bude prestonica dve države – Zapadni Jerusalim prestonica države Izrael, a Istočni Jerusalim prestonica Palestine. To je ono što je svih 28 ministara spoljnih poslova EU još jednom poručilo Benjaminu Netanjahuu tokom sastanka u Briselu. Spremni smo da na temelju ovakvog stava pomognemo obema stranama da ponovo pokrenu pregovore, zajedno sa Kvartetom i našim arapskim partnerima – da, služeći se našom „moći okupljanja“, pomognemo relevantnim akterima da sednu za isti sto. Nije slučajno što su tih dana šefovi diplomatije Jordana Ajman al Safadi i Indonezije Retno Marsudi – najveće muslimanske zemlje na svetu – došli u Brisel kako bismo razgovarali o statusu Jerusalima. Naša Unija je još jednom bila važna referentna tačka za naše globalne partnere.

Sučani dan na palubi broda San Đusto u malteškoj luci. To su bile kulise svečanosti dodele diploma za prvih 90 pripadnika libijske obalske straže koji su prošli obuku u okviru naše operacije Sofija. Do prošle godine je na hiljade ljudi ginulo u teritorijalnim vodama Libije u kojima naši brodovi nemaju pristup. Zahvaljujući našoj saradnji sa Libijom, broj tragičnih smrtnih slučajeva je opao. Pred nama je dug put kako bi Libija dobila profesionalne bezbednosne snage koje imaju odgovarajuće veštine i koje poštuju ljudska prava. Ali to je pravi put. Pogledajte „Evropa na moru”, dokumentarac Analise Piras, koja je dve godine pratila rad operacije Sofija koja se bavi spasavanjem života i borbom protiv krijumčarenja.

Početkom aprila smo se okupili u Briselu, zajedno sa Ujedinjenim nacijama i čitavom međunarodnom zajednicom kako bismo preduzeli nešto po pitanju budućnosti Sirije i regiona. U noći uoči konferencije se odigrao jedan od najtragičnijih momenata rata u toj zemlji: napad hemijskim oružjem u provinciji Idlib. Kada svet radi na miru, neprijatelji mira reaguju još žešćim nasiljem. No, međunarodna zajednica je u Briselu još jednom potvrdila da mir u Siriji može biti postignut samo kroz političke pregovore. Danas radimo na tome da našu moć okupljanja stavimo u službu mira: razgovaramo sa akterima koji su ponekad veoma daleko jedni od drugih, ali koji su u isto vreme ključni za političku tranziciju koja će okončati rat u Siriji. Na proleće ćemo biti domaćini druge po redu konferencije u okviru Briselskog procesa za budućnost Sirije i podršku ženevskim pregovorima.

Prošlog novembra smo u Briselu ugostili šest istočnoevropskih partnera – Ukrajinu, Gruziju, Moldaviju, Jermeniju, Azerbejdžan i Belorusiju – nakon godinu dana tokom kojih je u okviru naše saradnje ostvareno mnogo važnih postignuća: primera radi, građani Ukrajine i Gruzije su počeli da putuju u Evropsku uniju bez viza, dok je sa Jermenijom potpisan Sporazum o sveobuhvatnom i unapređenom partnerstvu. U Briselu smo dogovorili 20 praktičnih projekata koje treba sprovesti do 2020. To je pravo značenje našeg partnerstva: praktična saradnja zarad istinskog unapređenja života svih Evropljana.

Ne samo jedan trenutak, već mnogo njih: svi sastanci koje sam ove godine održala sa mladima iz Evrope i sveta. Uvek je dobro čuti njihove ideje, njihove kritike, njihove predloge. I ne samo dobro, neophodno je. U mnogim delovima sveta, više od polovine stanovništva čine ljudi mlađi od 30 godina: prosto je nemoguće zadovoljiti potrebe zemlje bez njihovog doprinosa i energije. Zato smo otvorili nove kanale i prilike za dijalog između evropskih institucija i mladih iz EU, Istočne Evrope, sa Mediterana, iz Sahela, Afrike i Azije. I sada radimo na tome da veliki broj njihovih predloga zajedno pretvorimo u realnost.

Jedna od mnogobrojnih poseta Aziji u protekloj godini: u novembru sam bila u Bangladešu u poseti najvećem izbegličkom kampu u kom je na stotine hiljada pripadnika naroda Rohinga koji su prebegli iz Mjanmara. Videla sam decu koja se staraju o mlađima od sebe, žene koje su pretrpele nezamislivo nasilje. Kako bih doprinela postizanju sporazuma, sastala sam se sa premijerom Bangladeša, Šeikom Hasinom, a narednog dana u Mjanmaru i sa ministarkom spoljnih poslova Aung San Su Či. Podstakli smo ih da pronađu rešenje, a sporazum između Bangladeša i Mjanmara je usledio nakon nekoliko dana. Sprovođenje sporazuma neće biti jednostavno, ali naši azijski partneri znaju da mogu da računaju na nas da ćemo biti uz njih u ovom mukotrpnom procesu.

Veoma mladi muškarac i žena koji su osetili rat na sopstvenoj koži, kao deca vojnici. A koji sada na budućnost svoje zemlje – Kolumbije – gledaju sa verom u mir. Upoznala sam ih prošlog februara u Briselu, tokom jednog od mnogobrojnih prilika tokom kojih je moj rad bio usmeren na Latinsku Ameriku. Evropska unija je, odmah nakon što je postignut mirovni sporazum između kolumbijske Vlade i FARC-a, ponudila svu svoju političku i ekonomsku podršku pomirenju i oporavku Kolumbije. Naša Unija je uvek spremna da pomogne kada je neophodno ulagati u mir – kao pouzdana sila i referentna tačka za sve one koji rade na postizanju mira, bezbednosti i istinski održivog razvoja.

Izvor: Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji