Izbori za Evropski parlament: Šta može da očekuje EU, a šta Zapadni Balkan?

Još od kako su se izbori za Evropski parlament prvi put održali 1979. godine, lideri EU su se nadali da će ovaj proces građane učini aktivnijim i uključenijim u razna pitanja na evropskom nivou, kao i da će smanjiti „deficit demokratije“, za koji je Unija godinama bila optuživana.

Međutim, sa izlaznošću od jedva 40% i dominiranjem nacionalnih tema tokom prethodnog izbornog ciklusa, činilo se da su arhitekte EU bili previše optimistične. Prema istraživanju Eurobarometra za 2018. godinu, samo 32% građana EU ima pozitivnu sliku o Parlamentu, dok je dominantan stav tokom protekle decenije bio neutralnost.

Ovog puta, međutim, čini se da su ulozi veći nego ranije. Po prvi put posle dužeg perioda, glasači koji izlaze na birališta između 23. i 26. maja imaće priliku da biraju između dve jesno suprotstavljene vizije Evrope. Dalje, izbori će direktno uticati na članstvo i opšte političko usmerenje nove Evropske komisije. Zbog toga će to najverovatnije uticati na politiku proširenja. Jedino pitanje je – kako i do koje mere?

Ujedinjeni u razlikama?

Od 2014. godine, osam poslaničkih grupa sedi u parlamentu od 750 mesta: velika koalicija centralno-desne Evropske narodne partije (EPP), centralno-levih Socijalista i demokrata (S&D), sa Savezom liberala i demokrata za Evropu (ALDE), koji je takođe deo sporazuma o deljenju vlasti. Sa malo više poslanika nego ALDE, ali znatno manje od EPP i S&D, Evropski konzervativci i reformatori (ECR), među čijim članovima je i Konzervativna partija Ujedinjenog Kraljevstva i poljska Pravo i pravda, predstavljaju najveću opozicionu grupu, zajedno sa još dve desničarske partije (EFDD i ENF) kao i dve levičarske (Zeleni-EFA, GUE-NGL), od kojih svako ima od 5 do 7% mesta. Poremećaj trenutne ravnoteže snaga je ili nešto što mnoge plaši ili nešto što mnogi priželjkuju, ali kakve se promene zapravo mogu očekivati?

„Najveći pobednici [na izborima] će biti ekstremnije grupe, antievropejci, populisti, nacionalisti, videćemo velike gubitke među tradicionalno proevropskim strankama, posebnu među tradicionalnom levicom. Moraćemo sačekati da vidimo kako ćemo dobiti širu koaliciju za sledeću Evropsku komisiju, ali takođe i za druge visoke funkcije u Evropskoj uniji“, izjavio je Fabijan Culeg, izvršni direktor Centra za evropske politike, za naš portal.

Florijan Biber, profesor na Univerzitetu u Gracu i koordinator Savetodavne grupe Balkan u Evropi (BiEPAG), deli njegovo mišljenje. „Mislim da možemo očekivati drugačiji, Parlament sa većim stepenom fragmentacije pri kojoj neki manji blokovi dobijaju na snazi na strani ekstremne desnice, levice i možda i među liberalima, što znači da će to biti veoma komplikovan Parlament“, naglasio je on.

Međutim, komplikovan Parlament ne znači nužno i radikalno drugačiji Parlament, a istraživanja o javnom mnjenju širom Evropske unije tako nešto i potvrđuju.

Trenutne projekcije

Iako mnoga skorija istraživanja javnog mnjenja ukazuju na gubitke tradicionalnih partija centra i dobitke partija ekstremnijeg dela političkog spektra, čini se da razlika neće bitno uticati na pravila igre. Prema skorijem istraživanju koju je sprovela Konrad Adenauer fondacija, kao i projekcije portala Politico i Europe Elects, EPP i S&D će pasti sa 408 poslanika koje trenutno poseduju na oko 310 – međutim, treba uzeti u obzir i činjenicu da će se broj mesta u Parlamentu smanjiti na 705 posle Bregzita. Ako na kraju rezultati budu odraz ovih predviđanja, dve najveće evropske partije će izgubiti 9 do 10 odsto predstavnika u Parlamentu (uz strmiji pad Socijalista i demokrata, najviše zbog odlaska Laburističke partije Velike Britanije) – od oko 53% na 44%. To je značajan, ali ne i nepremostiv gubitak.

Za liberale, pojačane evropskom verzijom stranke Republika u pokretu francuskog predsednika Makrona, očekuje se ovog puta prođu bolje – sa sadašnjih 68 mesta završiće sa negde između 90 i 115 mesta. Sa druge strane, za Zelene i Ujedinjenu evropsku levicu se očekuje da zadrže po otprilike 50 mesta. Na kraju, sa rastom grupe „Evropa nacija i slobode“ – ENF (francuski Nacionalni zbor, Slobodarska partija Austrije, italijanska Liga i druge) i padom ECR-a, desna strana političkog spektra će ostati zastupljena sa između 140 i 160 predstavnika u Evropskom parlamentu. To predstavlja relativan dobitak zbog smanjenja ukupnog broja mesta, ali ne menja previše postojeću ravnotežu snaga.

Raznovrsnost, o kojoj su govorili naši sagovornici, uglavnom se stoga odnosi na novo grupisanje članova Parlamenta, kao i na nedostatak nedvosmislene većine. Jedine tri grupe od kojih se ne očekuje promena sastava jesu EPP, S&D i Zeleni. Svi ostali su pred rizikom od veće ili manje rekonstrukcije – na primer, nije poznato da li će ALDE i Makronova stranka formirati jednu grupu ili da li će „Evropa za slobodu i direktnu demokratiju“ – EFDD preživeti nakon što Nezavisna stranka Velike Britanije (UKIP) napusti njene redove.

Status quid pro quo

Kada je u pitanju formiranje koalicija, već mesecima je jasno da će biti potrebno barem tri stranke da bi se oformila Evropska komisija (koju mora potvrditi većina u Parlamentu), a jedan od retkih matematički mogućih ishoda je nastavak sadašnje „super-koalicije“ između konzervativaca, socijaldemokrata i liberala. Tena Prelec, istraživačica saradnica u Centru za istraživanje jugoistočne Evrope Londonske škole ekonomije i političkih nauka i članica BiEPAG-a, smatra da je ovakav ishod najverovatnijim, ali i suboptimalnim ako se uzme u obzir šira slika.

„Na kraju krajeva, postoji veća verovatnoća da se status quo održi na način koji će ravnoteža Evropskog parlamenta nastaviti  da funkcioniše. Iako će socijalisti verovatno izgubiti glasove, a postoji šansa da će liberali dobiti neke, verovatno ćemo videti kompromis u budućnosti. A ako se ovo ostvari, ako se održi status quo, mislim da će to odvesti ka negativnom ishodu, upravo zato što bi to ohrabrilo one koji pozivaju na promenu“, naglasila je Prelec.

Prema njenim rečima, EU mora da čuje te pozive i da razume odakle motivacije kritičara evropskog projekta dolaze, ako želi da se reformiše.

Gorenavedena ravnoteža ne obećava nikakve promene u partijskom udelu u Evropskoj komisiji. Jedina preostala nepoznanica je identitet sledećeg predsednika.

„Pretpostavljam da će sledeći predsednik Evropske komisije doći iz redova EPP-a, ali videćemo kako će se tačno konsultacije odigrati“, predviđa Culeg. Čini se da je njegova opreznost opravdana. Iako su EPP i S&D nominovali svoje kandidate za predsednika Komisije (takozvani Spitzenkandidaten, izraz koji je pozajmljen iz nemačke izborne prakse) – Manfreda Vebera i Fransa Timermansa – još je teško predvideti koji će tačno od njih dvoje postati naslednik Žana Kloda Junkera. Nominacija vodećih kandidata je neformalna procedura, uvedena tek u 2014. godini, da bi se proces kreiranja „vlade“ na evropskom nivou učinio bližim građanima – ali i pored toga nisu svi uključeni proces. Tako je na primer, ALDE odbila da učestvuje u njemu.

Nepostojeći entuzijazam

Uvođenje procedure Spitzenkandidat-a predstavlja jasan indikator nedostatka interesovanja među glasačima na evropskim izborima. Međutim, nedostatak reformi i rastuća plima razočarenja u EU je očigledno još uvek u toku, pa zbog toga nećemo videti veće učešće glasača 2019. godine, uprkos naizgled većim ulozima, veruje Biber.

„Izbori za Evropski parlament se u zemljama članicama vode po nacionalnim linijama, i izlazak na njih je u velikoj meri funkcija nacionalne politike. Ako uzmemo zemlje kao što su Slovačka ili Slovenija, gde je odziv bio veoma nizak, ispod 30 procenata, ne vidim neku preveliku razliku. Ljudi su, ako ništa drugo, postali još razočaraniji u politiku u poslednjih pet godina“, podseća on.

Najveća izlaznost na izborima za Evropski parlament od 62% je zabeležen 1979. godine kada su se prvi put održali. Postotak se postepeno smanjivao tokom naredne tri i po decenije, dostigavši apsolutni minimum od 42% u 2014. godini.

„U drugim zemljama, možda postoji više bitaka koje bi mogle povećati odziv, ali sa rizikom da će to biti glasovi populista, kao što je to primer u Italiji ili Francuskoj. Vidimo da se državne bitke često bore na evropskim izborima – izlazak je možda veći u nekim drugim zemljama, ali to ne bih to tumačio kao veću podršku Evropskoj uniji, već kao izražavanje nezadovoljstva građana trenutnim vladama“, zaključuje Biber.

Uticaj na proširenje

Najneposrednija oblast u kojoj će region Zapadnog Balkana osetiti uticaj izbora 2019. godine jeste sastav sledeće Komisije. Naime, sve oči regiona biće uprte u nardnog Visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku i Komesara za proširenje. Čak postoje sumnje da li će direktorat za susedsku politiku i proširenje nastaviti da postoji u trenutnom obliku.

Teško je zamisliti promenu stavova EPP-a i S&D-a prema proširenju, koji se svode na uopštenu podršku uz insistiranje na sprovođenju potrebnih reformi i zatvaranje svih pregovaračkih poglavlja, što samo po sebi implicira da se pristupanje neće desiti uskoro. Sa druge strane, koalicija sa liberalima, naročito Makronom i holandskim premijerom Ruteom, koji se protive sledećem proširenju pre nego što se sprovedu unutrašnje reforme, može uvesti promenu u postojeću jednačinu.

Osim toga, veoma je važno pitanje i koje stranke sede u Parlamentu, pre svega zbog uticaja koji ova institucija ima na opšti politički pravac Unije, koji je rastao kako su godine i reforme osnivačkih ugovora prolazile. Situacija u ovoj oblasti je sve samo ne crno-bela.

„Kada je reč o proširenju, to je drugo pitanje, jer neke evroskeptične stranke nisu nužno protiv proširenja, zbog svojih sopstvenih razloga. Jedan od primera je Slobodarsku partiju Austrije, koja će verovatno ojačati [nakon izbora], ona se zalaže za proširenje, naročito prema Srbiji, ali je ovaj cilj proizašao iz podrške populističkih nacionalnih ideja Srbije. Dakle, neki od tih rezultata su manje predvidivi, ali očekivao bih da će Parlament biti uopšteno malo manje entuzijastičan povodom proširenje EU, i to će imati negativne reperkusije na parlamentarnu podršku procesa proširenja“, objašnjava Biber.

U ovom trenutku, čini se da stranke u nacionalističkom delu spektra, kao što je Slobodarska partija Austrije, ali i mađarski Fides (član EPP), imaju daleko pozitivniji stav prema proširenju nego tradicionalne partije. Ovo, naravno, nije univerzalno, što ilustruje pozicija Alternative za Nemačku koja se snažno protivi prihvatanju novih članica.

*

Imajući na umu složenost situacije, predstojeći izbori će se verovatno pokazati kontroverznim, naglašava Culeg. Iako veruje da ćemo videti veliku promenu sastava Parlamenta, sumnja da će to imati dugoročni efekat. „Na kraju, imamo sistem koji će nastaviti da funkcioniše“, zaključuje.

Izvor: European Western Balkans