Mandić: Ovakvo stanje nije naša sudbina
Referendum o potvrđivanju Akta o promeni Ustava održan je, sad već davnog, 16. januara 2022. godine. Bilo je potrebno da polovina izašlih birača zaokruži „da” kako bi promena Ustava bila usvojena. Skoro 60% građana je to učinilo, čime su ustavne izmene podržane. O posledicama referendumske odluke građana Srbije, o načinu na koje će ove promene biti uređene zakonima i kako se ova ustavna promena odražava na evropske integracije Srbije, razgovarali smo za Sofijom Mandić, pravnicom, aktivistkinjom za ljudska prava i članicom Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS).
Beogradska otvorena škola: Referendum na kojem su građani i građanke imali priliku da se izjasne o promeni Ustava bio je pre manje od mesec dana. Ipak, čini se da je on odmah nakon objavljivanja rezultata zaboravljen, a usvojene promene skrajnute u medijima i uopšte u javnosti. Delite li i Vi taj utisak ili je on drugačiji u krugovima pravnika i pravnica?
Sofija Mandić: Čini mi se da se isto desilo i u pravnim krugovima, što još više zabrinjava. Od održavanja referenduma do stvarnog utvrđivanja rezultata i proglašenja Akta o promeni Ustava u Skupštini je prošlo gotovo tri nedelje. Situacija je, nažalost, takva da smo jedine relativno ozbiljne vesti o rezultatima videli onda kada ih je predsednik u stranačkim prostorijama, neovlašćeno i zloupotrebljavajući svoj položaj, pročitao u referendumskoj noći. To je učinio i pre nego što je preliminarne rezultate objavila Republička izborna komisija. Te večeri se završila priča o referendumu, na vrlo pogrešan način.
Brzina kojom su ustavne promene pripremljene, mnoge mane procedura na koje smo mnoge moje kolege iz CEPRIS-a i ja upozoravali, zaključno sa ovakvim odnosom prema konačnim rezultatima, slika je našeg odnosa prema institucijama demokratije, ali i prema Ustavu. U trenutku u kom mi razgovaramo, vi još uvek kao građanin na sajtovima institucija ne možete da pronađete integralnu i izmenjenu verziju Ustava Srbije. Zato je sasvim legitimno pitanje zašto smo sve to radili, ako nam suštinski nije stalo šta piše u Ustavu.
BOŠ: Izlaznost građana, ali i zainteresovanost uoči referenduma za samu temu nije bila značajna. Šta Vam to govori?
SM: To mi govori o tome da malo ljudi, tek oko 35% s biračkim pravom, misli da svojim glasom može i treba da utiče na društvene i političke procese. Referendum tu nije izolovan slučaj, slično je bilo i s prethodnim izborima, gde je izlaznost bila ispod 50%. Ovo jeste bila posledica bojkota dela opozicionih partija, ali se i tu postavlja pitanje – kako smo došli do toga da neizlaskom na izbore pokušavamo da poručimo da nas, kao građane, niko ne čuje. Na neki način su izbori i ostala izjašnjavanja, pa i referendumsko, umesto sredstvo izražavanja biračke volje i glasa, postala sredstvo ućutkivanja. Ljudi to dobro osećaju i ne žele u tome da učestvuju. U tom smislu ne mogu da ih osuđujem, već samo da ih pozovem da zajedno uradimo nešto da naš glas ponovo dobije na važnosti, i još važnije, da mu se povrati sloboda.
BOŠ: U jednom od gostovanja u toku javnih debata pred održani referendum rekli ste: „Ništa se strašno neće desiti 17. januara, kakva god odluka da bude”. Da li se u međuvremenu, nakon referenduma, Vaše mišljenje promenilo?
SM: Ovo sam rekla u kontekstu toga da su predstavnici vlasti birače plašili raznim katastrofičnim scenarijima, poput onog da su, ako ne glasamo „za” Akt o promeni Ustava, naše evropske integracije okončane na četiri godine. I da će, naravno, svi oni koji su glasali protiv, biti krivi za to. Ovo je potpuna neistina i izjavom koju pominjete sam htela da poručim da ljudi zaista treba da glasaju po savesti, bez straha, uvažavajući argumente za i protiv ustavnih promena, jer se sutradan nebo neće srušiti, kakav god rezultat da bude.
Sada znamo kakav je rezultat i moraćemo da živimo s posledicama takve odluke. Svi zakoni koji se odnose na pravosuđe će biti promenjeni u godini koja dolazi – to zahteva oprez i dodatno angažovanje ne samo pravnika i strukovnih udruženja već i građana.
BOŠ: Koliko je za promenu Ustava značajna činjenica što je proceduru usvajanja Akta o promeni Ustava usvojila Skupština u kojoj se ne čuje opoziciono mišljenje i koja je oročena i pre nego što je formalno formirana, nakon izbora, juna 2020. godine?
SM: Ta činjenica je vrlo značajna. Ona pokazuje na koji način vladajuća većina posmatra Ustav – kao parče papira koje je u njihovom privatnom vlasništvu, s kojim mogu da rade šta hoće. Ustav je zajednički, pripada svima nama, ne samo onima koji su glasali za SNS i njihove koalicione partnere. U tom smislu, ako neki saziv skupštine nije trebalo da menja Ustav, to je onda ovaj saziv. Trebalo je sačekati trenutak u kom će u predstavničkom telu biti političkog pluralizma, odnosno povratak opozicije u poslaničke klupe. Na potrebu uključivanja opozicije u ustavne promene ukazala je i Venecijanska komisija. Što se tiče oročavanja mandata Skupštine po konstituisanju, ovaj potez je, pravno gledano, takođe protivustavan. Ne mogu ni predsednik ni predsednica Vlade, kao proroci, najavljivati kada će Vlada izgubiti većinu u Skupštini. To bi trebalo da zavisi od poslanika, a ne od nečijeg hira i lične odluke. Stoga će „oročavanje” mandata i insistiranje da Skupština bez opozicije menja Ustav, po mom mišljenju, istorijski biti ubeležena kao još jedna štetna radnja sadašnje vlasti.
BOŠ: Ovim promenama srpsko zakonodavstvo je napravilo iskorak ka većoj nezavisnosti pravosuđa, autonomiji rada tužilaštva, evropskim integracijama i brzini i olakšanom izboru sudija i tužioca, tvrde predstavnici vlasti. Kako Vi tumačite ključne izmene? Promena Ustava je iskorak, ali nedovoljan, ili je promena korak nazad?
SM: O ovome je dosta bilo reči u referendumskoj kampanji, jer odgovor na vaše pitanje zapravo povezano sa onim – da li da budemo za ili protiv ovih ustavnih promena. Ako bih morala da dam neku vrlo kratku ocenu, rekla bih da konkretne izmene zadržavaju postojeće stanje, odnosno ne donose nikakve značajne nove garancije samostalnosti tužilaštva i nezavisnosti sudstva. Podsetiću vas da smo u ustavne promene ušli sa idejom da učvrstimo ove garancije. U određenim segmentima može doći čak i do nazadovanja, u zavisnosti od budućih, za sada nepoznatih, zakonskih rešenja. Smatram da nismo smeli da dozvolimo čak ni mogućnost da se točak okrene unazad. Sada je to realna mogućnost i zbog toga treba da, kao što sam već rekla, budemo izuzetno oprezni. Održavanje istog stanja u tužilaštvu smatram posebno zabrinjavajućim. Nefunkcionisanje tužilaštva i njegova simbioza sa izvršnom vlašću utiče na to da živimo u zemlji koja je svojevrsni raj za težak kriminal. Ukoliko ne vežete pojas ili vozite žutom trakom, dobre su šanse da ćete za to odgovarati. Ukoliko ste prisvojili državne milione ili ukoliko srušite ulicu u centru Beograda, možete mirno da spavate. To je trenutna situacija i ona se, nažalost, neće promeniti ovakvim ustavnim izmenama.
BOŠ: Sada sledi implementacija usvojenih izmena. Ima li indicija kako će ustavne promene biti zakonski regulisane, kako će biti preciziran izbor, način rada i donošenje odluka u Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaštva?
SM: Već smo rekli da su zakonska rešenja buduća neizvesna okolnost i da je to deo problema. Ima određenih indicija o pojedinim rešenjima – u referendumskoj kampanji su jedan poslanik SNS-a i sudija Ustavnog suda i član Radne grupe za izradu Akta o promeni Ustava, najavili da odluke u dva najviša pravosudna tela, Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaštva, neće moći da budu donete bez „predstavnika naroda”, odnosno istaknutih pravnika izabranih u Skupštini. Odnosno, da će ove figure, kroz određivanje načina odlučivanja, imati pravo veta na sve odluke. Ukoliko bi se ove najave obistinile, onda bi to zaista bio korak unazad, čak i u odnosu na rešenja koja su bila do skoro na snazi.
BOŠ: Kakve su reakcije bile iz Evropske unije na promenu?
SM: Čini mi se da su reakcije sve vreme suviše tehnokratske. Postavljalo se samo jedno pitanje: da li ste završili taj posao ili ne? Plašim se da će sama Evropska unija, onda kada se približimo njenom članstvu, shvatiti da je mnogo više pažnje trebalo da obrati na sadržinu ustavnih rešenja. Zasad je stanje vladavine prava u Srbiji na neki način samo naš problem, ali to će postati problem Evropske unije ukoliko nas prime u članstvo i kasno shvate da tokom postupka pridruživanja nisu dovoljno pažnje posvetili ovom pitanju. Zbog toga sam više puta rekla da me ne bi iznenadilo da u budućnosti dobijemo nove zahteve za promenu Ustava u oblasti pravosuđa. Odnosno, da nas Evropska unija pošalje na popravni ispit.
BOŠ: Da li ste saglasni s mišljenjem da je cilj promene Ustava značio samo formalno jednu stavku manje koju je potrebno ispuniti u reformskom procesu Srbije?
SM: Delimično sam saglasna – formalno je urađeno nešto kako bi se proces pridruživanja pomerio s mrtve tačke u kojoj tapka dve godine. Međutim, ključno je ono što se nalazi u drugom delu vašeg pitanja: da li su promene Ustava zaista deo reformskog procesa? Ako reformski proces shvatamo kao skup aktivnosti koje bi trebalo da donesu boljitak. Ako je odgovor na ovo pitanje „ne”, a ja se plašim da jeste, onda je ta formalnost koju smo učinili isto kao i kada na otvoreni prelom stavite hanzaplast. Vrlo kratko možete da verujete u to da će vam takva intervencija na duži rok pomoći.
BOŠ: Povezujete li na bilo koji način referendum i predstojeće izbore na tri nivoa? Da li je ovakav rezultat referenduma poruka građanima da su suštinske političke promene teško dostižne?
SM: Primećujem određenu vezu. Referendum u januaru je sproveden na brzinu, nakon samo 45 dana kampanje, nakon isto tako ubrzanog, pa za dve nedelje još jednom izmenjenog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Ovo ubrzanje je bilo uslovljeno izborima. Ako se pitamo zašto – vraćamo se na raspravu o jednopartijskoj skupštini. Bilo je važno da izmene glatko prođu glasanje u Narodnoj skupštini, jer je SNS imao komotnu dvotrećinsku većinu neophodnu za izmenu Ustava. Kada je u pitanju poruka građanima, ne smatram da je poruka da su suštinske političke promene teško dostižne. Referendum je prošao glasovima 60% : 40% (odnos glasova „za” i „protiv”). To nije bila tako glatka pobeda, posebno ne u gradovima gde je protivljenje ustavnim promenama dominiralo. Stoga ja poruku koju navodite čitam nešto drugačije. Recimo kao – sve dok se ne probudite iz izborne apstinencije i sve dok niste spremni da branite svaki glas, političke promene su teško dostižne. U suprotnom, one su nadohvat ruke. Ovakvo stanje nije naša sudbina, ono je tu jer nas vlast godinama ubeđuje da je tako.
Intervju je prvobitno objavljen u 80/81. dvobroju biltena Progovori o pregovorima.
Autor: Branislav Cvetković