Arhiva: Vesti

Fazno pristupanje Evropskoj uniji u praksi – Gde se nalaze države regiona?

Fazno pristupanje Evropskoj uniji u praksi – Gde se nalaze države regiona?

foto: gpointstudio on Freepik

Model faznog pristupanja Evropskoj uniji (EU), koji su zajednički izradili beogradski Centar za evropske politike (CEP) i briselski Centar za studije evropskih politika (CEPS), predstavlja inovativni predlog za transformaciju politike proširenja koji finansijske i institucionalne privilegije članstva u EU državama kandidatima omogućava u toku samog procesa pristupanja. Tako je u prvoj fazi zamišljeno da se finansijska sredstva za države u pristupnom procesu podignu do nivoa od 40% onoga što bi dobijale kao države članice, što je u proseku predstavlja više nego trostruko uvećanje u odnosu na što trenutno dobijaju kroz IPA III fond.[1] Takođe, državi kandidatu bi u ovoj fazi bilo omogućeno i povremeno učešće u radu institucija i organa EU – od stručnog i tehničkog nivoa kroz učešće u ekspertskim grupama Evropske komisije, savetodavnim organima, komitologiji i dr., do najvišeg političkog nivoa prisustva na sastancima Saveta i Evropskog saveta. Ipak, da bi ostvarila pristup koristima finansijskog i institucionalnog karaktera, država najpre mora da ostvari makar umeren nivo pripremljenosti za članstvo u EU u svim klasterima (ocena 3, na skali od 1–5), prema ocenama Evropske komisije.[2] 

Kada bi države regiona mogle da očekuje prve koristi faznog pristupanja?

Mada u ovom trenutku ni jedna od zemalja Zapadnog Balkana nije na stepenu spremnosti koji bi joj omogućio pristup benefitima prve faze, neke od država se nalaze veoma blizu tog cilja. To se u prvom redu odnosi na Crnu Goru čiji je stepen pripremljenosti u pet od šest klastera već sada na nivou dovoljnom za ulazak u prvu fazu, s izuzetkom Klastera 5 u kojem je neophodno ispuniti zadate kriterijume u oblasti politike ribarstva (poglavlje 13), te finansijskih i budžetskih odredbi (poglavlje 33), kako bi se Crna Gora kvalifikovala za prvu fazu. Ukoliko bi EU zaista odlučila da prihvati predloženi Model, te Crnu Goru nagradi za dosadašnja reformska postignuća obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava i institucionalnim uključivanjem, to bi konačno dalo smisao pojmu „države koje prednjači“ (frontrunner country), ali i uvećalo oportunitetne troškove za one koji stagniraju ili nazadaju na svom evropskom putu. Ugledajući se na primer Crne Gore, i druge države bi mogle da budu ohrabrene da ulože dodatne reformske napore i steknu veoma opipljive koristi pristupnog procesa.

Sledeća koja bi mogla putem Crne Gore jeste Severna Makedonija. Država koje je nedavno proslavila punoletstvo svog kandidatskog statusa, bez, u pravom smislu, otvorenih pristupnih pregovora, po svom stepenu pripremljenosti za članstvo nalazi se takođe veoma blizu dostizanja prve faze. Smanjenjem nivoa korupcije i dodatnim unapređenje funkcionisanja pravosudnog sistema (poglavlje 23), uz napredak u poglavljima koja se tiču kretanja radnika (poglavlje 2) i finansijskih i budžetskih odredbi, Severna Makedonija bi ispunila preduslove za sticanje koristi prve faze. Ono što je za ovu državu još značajnije,  operacionalizacija Modela faznog pristupanja ne bi zahtevala jednoglasnost, te ni bugarski veto na pristupni proces Severne Makedonije ne bi bio prepreka njenom nagrađivanju. Makedonsko-bugarski spor postao bi predmet bilateralnih pregovora ove dve države koji bi, svakako, morao da bude otklonjen pre stupanja Severne Makedonije u članstvo, ali bez potrebe da kao takav onemogući njen napredak i prateće koristi na putu ka EU.

Mada je prema svom generalnom stepenu pripremljenosti za članstvo Srbija veoma blizu svojih crnogorskih i makedonskih suseda, pa čak i blago ispred njih kada je o ekonomskim kriterijumima reč, ozbiljni nedostaci u oblasti vladavine prave i funkcionisanja demokratskih institucija, zajedno sa otvorenim kosovsko-metohijskim pitanjem i (ne)usaglašavanjem sa spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije, dostizanje prve faze u ovom trenutku čine udaljenijim nego što bi se to na prvi pogled moglo zaključiti. Ipak, ukoliko bi Evropska unija prihvatila predloženi Model i procesu proširenja povratila poljuljani kredibilitet, postoji velika šansa da se političkoj eliti u Srbiji, ali i razočaranom javnom mnjenju, povrati makar deo davno izgubljenog entuzijazma. Drugim rečima, uvidevši kako njihovi susedi stiču opipljive materijalne i političke koristi od pristupnog procesa, te da je EU odlučna da ih primi u svoje članstvo, i građani Srbije bi mogli stvoriti neophodan pritisak prema donosiocima odluka i podstaći ih da ulože dodatne reformske napore na planu borbe protiv korupcije, osnaživanja nezavisnosti pravosuđa, demokratskih sloboda i dr. Naposletku, sedeći za istim stolom sa evropskim ministrima u Savetu, odnosno šefovima država i vlada u Evropskom savetu, srpski predstavnici bi indirektno učestvovali i u procesima kreiranja spoljne i bezbednosne politike EU, te bi time i Srbija postala sklonija da se usaglasi sa pozicijma i merama Unije.

S druge strane, Albanija predstavlja državu koja, zajedno sa Crnom Gorom, upravo u spoljnim odnosima ostvaruje najviši stepen pripremljenosti za članstvo (ocena 4 – dobar nivo spremnosti), veći od svih ostalih država u regionu. Ipak, u svim ostalim klasterima, ovoj državi predstoji još posla kako bi dostigla makar umeren nivo pripremljenosti, neophodan za ostvarivanje benefita prve faze. Stanje je, očekivano, daleko lošije u Bosni i Hercegovini, odnosno na Kosovu* koje još uvek nema ni zvaničan kandidatski status. Iako se u ovom trenutku možda sa pravom čini da je članstvo u EU za njih praktično nedostižno, Modelom faznog pristupanja bio bi kreiran sistem ranog nagrađivanja kojim se na prve koristi ne mora čekati do punopravnog članstva. Drugim rečima, na srednji rok dostižna prva faza kojom bi se, primera radi, sredstva koja se trenutno odvajaju za BiH uvećala za čak 391%, mogla bi da bude više nego dovoljan podsticaj da političke elite u ovoj državi daleko ozbiljnije pristupe reformama.

Fazno pristupanje: kredibilan i pravičan model

Sve u svemu, svojim meritokratskim pristupom u kojem nagrađivanje zavisi isključivo od individualnog napretka države kandidata, Model faznog pristupanja unosi preko potrebnu predvidljivost i u punom smislu osnažuje kredibilitet procesa pristupanja EU. Primenom takvog pristupa, neke države bi profitirale pre, neke kasnije, čime bi fazno pristupanje napokon napravilo razliku između država koja su odmakle u svojim reformskim procesima i onih koje to nisu. Uvećavanjem oportunitetnog troška koji proizilazi iz njihovog niskog stepena spremnosti za članstvo, i ove države bi imale nedvosmislen motiv da se posvete svojim obavezama u procesu pristupanja. Za razliku od sadašnjeg pristupa u kojem gotovo da nema razlike između države koja nazaduje u reformama, ima ozbiljnih problema u vladavini prava i funkcionisanju demokratskih institucija i neusaglašena je sa spoljnom politikom EU, i države koja pokazuje visok stepen posvećenosti reformama i potpuno je usklađena sa spoljnom politikom, Model faznog pristupanja bi dobrano nagradio drugu, odnosno indirektno „kaznio“ prvu državu. Na taj način, bio bi kreiran pravičniji i kredibilniji sistem na osnovu kojeg bi i građani regiona mogli da jednostavnije shvate direktne koriste od napretka u procesu pristupanja, a potom i motivišu svoje vlade da odgovornim radom to i ostvare.

Autor: Sava Mitrović

Centar za evropske politike


[2] Ipak, dok je u svim klasterima dovoljno postići prosečno umeren nivo pripremljenosti,  dotle su kriterijumi u prvom klasteru pooštreni, pa se od države zahteva da svako pregovaračko poglavlje i podoblast u okviru klastera kojim su obuhvaćene osnovne vrednosti Unije – vladavina prava, demokratija, ljudska prava i dr. – moraju dostići minimum umeren nivo spremnosti.

Najnovije