Plan rasta za Zapadni Balkan: Ekonomski benefiti i pre članstva

foto: 8photo on Freepik

Evropska komisija je u novembru 2023. godine usvojila Plan rasta za Zapadni Balkan[1] koji će osigurati bržu ekonomsku konvergenciju regiona. Plan rasta se sastoji od četiri stuba:

• unapređenje ekonomske integracije sa jedinstvenim tržištem Evropske unije
• podsticanje ekonomskih integracija unutar Zapadnog Balkana kroz zajedničko regionalno tržište
• ubrzavanje temeljnih reformi i
• povećanje finansijske pomoći za podršku reformama kroz Instrument reforme i rasta u vrednosti od 6 milijardi evra u grantovima i zajmovima za period 2024-2027.

Obećana finansijska pomoć biće dostupna tek nakon ispunjenih dogovorenih reformi, za šta je potrebno vreme i apsolutna posvećenost procesu.

Zajedničko regionalno tržište, realnost ili teško dostižan san?

Ideja o pokretanju Regionalnog ekonomskog područja izrečena je na samitu Berlinskog procesa u Trstu 2017. godine sa ciljem promovisanja trgovine i investicija u ovom regionu. Tada je usvojen i Višegodišnji akcioni plan Regionalnog ekonomskog područja (Multi-annual Action Plan – MAP) čije sprovođenje je koordinisao Regionalni savet za saradnju. Postignuti su rezultati poput implementacije Sporazuma o romingu u oblasti digitalne integracije, a potpisan je i Sporazum o priznavanju kvalifikacija u visokom obrazovanju na Zapadnom Balkanu, čime je pokrivena mogućnost za mobilnost ljudi u regionu.[2]

Uprkos određenom napretku, postojala je ideja da bi produbljivanje saradnje bilo izvodljivije u okviru Otvorenog Balkana, čije su članice Srbija, Severna Makedonija i Albanija. Ove tri države su pokazale spremnost da pređu preko nekih međusobnih problema, ali ne i da ih reše, a sve u svrhu bržeg ekonomskog razvoja. Međutim, inicijativa Otvoreni Balkan našla se na ivici svog opastanka usled brojnih događaja na Kosovu i Metohiji tokom 2023. godine, te se procesi vezani za ekonomsku saradnju vraćaju pod okrilje Berlinskog procesa. Dakle, može se reći da i posle šest godina od samita Berlinskog procesa u Trstu regionalna ekonomska saradnja nije odmakla previše od početne pozicije.

Postoji nekoliko nivoa ekonomskih integracija: preferencijalni trgovinski sporazum, zona slobodne trgovine, carinska unija, jedinstveno tržište i ekonomska unija kao najviši stepen integracije. Na prostoru Zapadnog Balkana ostvarena je zona slobodne trgovine u okviru CEFTA sporazuma iz 2006. godine, a ona spada u niže nivoe ekonomske integracije. Za ostvarivanje jedinstvenog tržišta odnosno Zajedničkog regionalnog tržišta biće potrebne godine ili čak čitava decenija kontinuiranog rada na prilagođavanju propisa, carinskih i necarinskih procedura.

Primera radi, sporazum o osnivanju Evropske ekonomske zajednice potpisan je u Rimu 1957. godine, carinska unija ostvarena je 1968. godine, dok je jedinstveno tržište postignuto tek 1992. godine. Zapadni Balkan karakterišu brojni nerešeni politički problemi iz devedesetih godina prošlog veka koji utiču na savremene ekonomske odnose, kako među partnerima na Zapadnom Balkanu tako i u odnosu prema Evropskoj uniji. Osim toga, mnogi subjekti imaju drugačije trgovinske aranžmane sa različitim državama ili organizacijama, a kako bi integracija bila podignuta na nivo carinske unije potrebno je uvesti jednake carine prema trećim stranama i potpuno ukinuti carine u međusobnoj trgovini, što je izuzetno zahtevan i dug proces, nakon kojeg će uslediti reforme potrebne za dostizanje jedinstvenog tržišta.

Šta nam to ide u prilog?

Evropska zajednica za ugalj i čelik i kasnije Evropska ekonomska zajednica bile su zamišljene kao mirovni projekat nakon Drugog svetskog rata, i to uspešan mirovni projekat budući da je rešen vekovni problem neprijateljstva između Francuske i Nemačke koji je potresao čitav kontinent. Samim tim, izgradnja Zajedničkog regionalnog tržišta može biti izvanredan plan za postizanje trajnog mira u regionu Zapadnog Balkana.

Prema liberalnoj teoriji demokratskog mira demokratije međusobno ne ratuju, a isto tako subjekti koji su ekonomski međuzavisni ne započinju sukobe koji mogu ugroziti njihov razvoj. Međuzavisnost koja bi nastala u okviru Zajedničkog regionalnog tržišta bila bi skoro jednaka onoj u okviru Evrpske unije, čime bi se vojna rešenja sukoba učinila nezamislivim.

Planom rasta za Zapadni Balkan ne garantuje se članstvo u EU, a cifra od 6 milijardi evra u grantovima i zajmovima nije preterano podsticajna. Ono što, međutim, pravi razliku jesu benefiti koji bi proistekli iz saradnje poput pristupa jedinstvenom tržištu Evropske unije, rasta bruto društvenog proizvoda i podizanja životnog standarda građana, koji nisu zanemarljivi.

Partneri na Zapadnom Balkanu bi mogli sa Evropskom unijom sklopiti aranžman sličan Evropskom ekonomskom području (European Economic Area), koji je karakterističan po ubiranju ekonomskih benefita jedinstvenog tržišta, ali i po tome što članice ove saradnje nisu i članice EU. Dakle, ovakav aranžman izuzeo bi teret donošenja političkih odluka sa naših pleća, ali bi isto tako omogućio rast i razvoj sličan onom koji imaju Norveška, Island i Lihtenštajn, sa perspektivom mogućeg članstva u budućnosti.

Međutim, ne treba izuzeti specifičnosti regiona u kome živimo i to da se regionalna saradnja i pomirenje najčešće ne percipiraju kao pozitivni u široj javnosti. Politički lideri takvo stanje uglavnom koriste za dobijanje poena u sve češćim izbornim ciklusima i na taj način samo prolongiraju trenutak u kome će većina regionalnih prilika biti rešena. Osim toga, nakon sastanaka regionalnih lidera uglavnom nema izveštaja o postignutim pomacima.

U cilju ostvarenja planiranih reformi potrebno je pokazati punu posvećenost procesu evropskih integracija i integracija u regionu Zapadnog Balkana. Kako ne postoji dovoljno javno dostupnih informacija o regionalnom integracionom procesu neophodno je povećati transparentnost čitavog procesa usled čega će biti omogućeno i veće učešće akademske i stručne javnosti, koje može doneti dosta benefita.