Jačanje evropske odbrane u nestabilnom geopolitičkom okruženju

foto: Alexandre Lallemand on Unsplash

Evropski poslanici su se sastali u Strazburu 28. februara, gde su u okviru zajedničke debate o evropskoj bezbednosti i odbrani govorili o Izveštaju sprovođenja Zajedničke spoljne i bezbednosne politike za 2023. godinu, naznačivši na samom početku važnost jačanja evropske odbrane u kontekstu krhkog geopolitičkog okruženja.

Novi geopolitički pejzaž

U prethodne dve godine su ratovi u Ukrajini i na Bliskom Istoku testirali jedinstvo Evropske unije (EU) ali i njenu mogućnost zajedničkog delovanja kada su u pitanju bezbednost i odbrana. Ovi sukobi su svakako pojačali odbrambena dejstva Evropske unije, kada je reč o ulaganjima u vojni sektor i najsavremenije vojne obuke. Zanimljivo je da Evropska unija do rata u Ukrajini nikada nije finansirala isporuku vojne opreme zemlji u ratu.

Sa druge strane, rusko-ukrajinski sukob je istakao i određene slabosti EU, koje su rezultat dugogodišnjeg zanemarivanja odbrambene politike, kako je tokom debate istakao Metju Mišel, belgijski državni sekretar za digitalizaciju. Raspravljalo se i o sajber ratovanju i manipulaciji informacija u cilju pronalaska adekvatnog odgovora Evropske unije na nove pretnje. Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lejen je podržala raspravu o jačanju evropske odbrane, naročito kada je reč o novoj sferi ratovanja. Sada je već postalo jasno da je pored tradicionalnih metoda ratovanja, potrebno unaprediti odgovarajuće mehanizme za delovanje u sajber prostoru.

Kada je reč o manipulaciji informacija kao novoj pretnji, u poslednje dve godine smo mogli da primetimo značajan porast antievropskih narativa u domaćim i proruskim medijima. Najprisutnije vesti o Evropskoj uniji su one koje govore o njenoj nemogućnosti da pokaže jedinstvo u slučajevima krize. U tom kontekstu je važno napomenuti da primarni adut Evropske zajednice nikada nije bila odbrana, već njena meka moć i stabilne institucije koje se prilagođavaju različitim potrebama. Pomenuta debata o evropskoj odbrani i bezbednosti je upravo pokazatelj da je EU prepoznala važnost jačanja odbrane i da će pokrenuti svoj institucionalni aparat da pronađe odgovarajući mehanizam kao odgovor na nove izazove.

Usklađivanje država Zapadnog Balkana sa Evropskom unijom

Tokom debate u Strazburu koja se ticala politike proširenja, retorika evropskih poslanika bila je usmerena u pravcu kolektivnog ulaska zemalja Zapadnog Balkana u EU, te nisu puno raspravljali o pojedinačnim državama. U kontekstu Poglavlja 31, to je izuzetno važno, s obzirom da bi i samo usklađivanje Zajedničke spoljne i bezbednosne politike trebalo da pratimo kroz uporednu analizu svih država koje čine Zapadni Balkan. Ipak, važno je napomenuti da je Srbija ostvarila poražavajući rezultat u odnosu na njene susede. Dok su sve ostale zemlje Zapadnog Balkana ostvarile apsolutnu usaglašenost sa svim deklaracijama i merama koje je Evropska unija donela, Srbija je nastavila istim tempom kao i prethodnih godina, te se ponovo nije usaglasila sa merama koje pogađaju Rusku Federaciju i Kinu.

Poglavlje 31 svakako nije jedini parametar napretka Srbije na putu ka EU. Međutim, uzeći u obzir trenutnu geopolitičku situaciju i težnju Evropske unije da ojača svoju odbranu, čini se da političke i bezbednosne teme u okviru EU nikada nisu bile ovoliko goruće i važne kao sada. Može se zaključiti da su Albanija, Crna Gora, Severna Makedonija i Bosna to prepoznale, te su prilagodile svoju spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku institucionalnom funkcionisanju Unije. Ostaje pitanje koliko će Srbiju koštati ova strateška neodlučnost i da li će retorika Evropskog parlamenta o zajedničkom pristupanju Zapadnog Balkana ostati ista, s obzirom na to da Srbija ne pokazuje političku volju za progresivnim usklađivanjem, niti za spoljnopolitičkim usmeravanjem isključivo Evropskoj uniji.

U Izveštaju o primeni Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU za 2023. godinu se navodi da je Evropska unija odlučila da ubrza politiku proširenja kroz Plan rasta za Zapadni Balkan, koji će omogućiti nova ulaganja i zajmove, kako bi se ubrzao ekonomski rast država kandidata. Ovim je Evropska unija zasigurno poslala poruku da želi da radi na integraciji Zapadnobalkanske šestorke, ali je takođe izrazila i negodovanje povodom nespremnosti Srbije da se priključi progresivnoj integraciji. Može se zaključiti da se nastavak pregovora uslovljava usklađivanjem Srbije sa sankcijama EU protiv Rusije, kao i normalizacijom odnosa Beograda i Prištine i razvoju dijaloga. U dijalogu veliki značaj ima i EU kao posrednik, te će uspeh pregovora zavisiti i od spoljnopolitičke moći koju EU ima kao najznačajniji regionalni igrač. Važno je uzeti u obzir i činjenicu da EU nije dala nikakav datum pristupanja, te je i motivacija država kandidata znatno manja. Evropska unija jeste navela 2030. godinu kao godinu u kojoj će biti moguća reforma, odnosno spremnost EU da primi nove članice, ali datum i konkretan plan pristupanja za sad ne postoje.

Bilateralno uslovljavanje

Posledice koje Srbija može da ima zbog ovakvog spoljnopolitičkog pristupa su svakako vezane za sam proces pregovora, koji može biti znatno usporen. Još jedan značajan faktor jeste bilateralno uslovljavanje, evidentno na primeru Severne Makedonije i Bugarske, a pre toga na primeru Severne Makedonije i Grčke. S obzirom da se u EU spoljnopolitičke odluke uglavnom donose konsenzusom, to znači da svaka članica može da blokira pregovore sa trećom zemljom. Iako je Severna Makedonija ispunila zahteve EU, apsolutno se usaglasila sa spoljnom i odbrambenom politikom EU, pa čak i promenila ime države kako bi pristupila NATO paktu, država članica može da blokira i uslovljava njen ulazak u Evropsku uniju. U tom kontekstu nije iznenađujuće što srpski zvaničnici nisu pokazali dovoljnu inicijativu za usaglašavanje sa spoljnom, bezbednosnom i odbrambenom politikom Evropske unije.

Autorka: Nataša Stanojević