Ekonomske i druge veze regiona: Zajedništvo nema alternativu

foto: Paola Felix Meza

Povezivanje je jedini put ukrupnjavanja rascepkanih sitnih privreda kakve su sve na Zapadnom Balkanu, a i šire, što će u konačnici ubrzati pridruživanje Evropskoj uniji, entitetu koji je i sam povezao male zemlje Evrope koje su shvatile da zajedno mogu mnogo više na svetskom tržištu nego zasebno. Ako je svima, od Grčke do Nemačke, jasno da na globalnom tržištu nemaju šta da traže jedna bez druge, onda i nama treba bude jasno da ni mi na evropskom tržištu nemamo šta da tražimo kao svaka država za sebe.

Čitav Zapadni Balkan – Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija i Kosovo i Metohija – okružen je članicama EU. Taj se geografski položaj prelama na ekonomske, društvene i sve druge odnose. Brojke jasno pokazuju da Evropska unija ni za koga na ovim prostorima nema alternativu, ma šta pojedini političari govorili svojim biračima.

Šta poručuju brojevi?

Uzmimo Srbiju kao najveće tržište regiona. Skoro 60% srpske spoljne trgovine odvija se za članicama Evropske unije, a blizu 10% odlazi na CEFTA region, odnosno komšije koje nisu u EU. To znači da Evropska unija i oni koji žele da postanu njen deo čine čak 70% srpske trgovinske razmene. Preostalih 30% odlazi na ostatak sveta, gde još jedino Kina ima veći značaj, čineći nešto manje od desetine srpske spoljne razmene.

U kontekstu takvih brojeva: može li se uopšte razumno razmatrati bilo koja druga opcija sem evropske? Zatim, vrlo je rečita i struktura tih brojeva: u ukupnoj spoljnoj trgovini Srbije sa Kinom, dominira kineski uvoz nasuprot srpskom izvozu i to u odnosu 1 : 4 u korist kineskog uvoza. Nasuprot tome, u saradnji sa EU, odnos je 1 : 1,16. Drugim rečima, iz zemalja EU uvozimo samo malo više nego što u njih izvozimo, dok je Kina država koja znatno više svoje robe plasira ovde nego što mi uspevamo da prodamo kod njih. Za male zemlje, poput svih sa Zapadnog Balkana, ovakva disproporcija ne donosi mnogo koristi.

S druge strane, kada se radi o CEFTA regionu, u slučaju Srbije postoji jasan suficit, što znači da kompanije iz naše zemlje prodaju više svoje robe i usluga na okolnim tržištima nego što sa njih uvoze. Tako je u 2023. Srbija u zemlje CEFTA izvezla robu vrednu 4,4 milijarde evra, dok je iz njih uvezla robu u vrednosti od 1,8 milijardi.

I dok se može reći da ovakav odnos najviše pogoduje baš Srbiji kao najvećem tržištu regiona, on zapravo dugoročno koristi i ostalim članicama ovog sporazuma o slobodnoj trgovini, budući da ukupna razmena među zemljama kontinuirano raste, što znači da se povećava izvoz svake članice ponaosob.

Sistem spojenih sudova

Nadalje, budući da je čitav region geografski kompaktan i međusobno kulturološki, istorijski, a dobrim delom i jezički povezan, razvoj jedne neminovno razvija i druge zemlje. Pa tako Crnogorsko primorje profitira od srpskih turista, na slave se nosi crnogorski Vranac, a u restoranima pije makedonski Tikveš. Srpski Bambi i Imlek dominiraju na rafovima u BIH i Crnoj Gori. Tokom korone albanska Saranda je bila jedino more koje smo mogli da vidimo, a do njega se stizalo auto-putem preko KiM. Makedonci su kupili legendarni BIP, Slovenci Komercijalnu banku, Hrvati Grand kafu, a Srbi slovenački Fruktal i Telekom Republike Srpske. Da nije bilo pomoći iz Bosne, Srbija bi još teže prošla posle propasti TENT-a, a da nije bilo srpske pomoći, vakcinacija protiv kovida bi u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori počela kasnije. Trgovinski lanci prelaze granice u svakom smeru i bez ikakve zadrške, od Ljubljane do Beograda. To pokazuje da je ovaj region zapravo širi od termina Zapadni Balkan i da biznis možda i prvi razume važnost međusobne saradnje. Međutim, bitno je da tu važnost razume i politika.

Povezivanje – jedini put

Širi pogled nam pokazuje da je saradnja najveća tamo gde postoji slobodna trgovina, a da je napredak najbrži tamo gde postoji saradnja. Investitori na region već gledaju kao na celinu, svesni da tržišta koja broje pola miliona ljudi, milion, dva ili šest, sama po sebi nisu dovoljna da opravdaju velika ulaganja bez kojih nema brzog razvoja. Barijere koje politika često postavlja neće pomoći da jedna zemlja regiona zaštiti svoju privredu od konkurencije druge zemlje regiona, već će samo zatvoriti svoju ekonomiju za prilike koje dolaze iz cele Evrope i sveta.

Povezivanje je jedini put ukrupnjavanja rascepkanih sitnih privreda kakve su sve na Zapadnom Balkanu, a i šire, što će ubrzati pridruživanje Evropskoj uniji, entitetu koji je i sam povezao male zemlje Evrope koje su shvatile da zajedno mogu mnogo više na svetskom tržištu nego zasebno. Ako je svima, od Grčke do Nemačke, jasno da na globalnom tržištu nemaju šta da traže jedna bez druge, onda i nama treba bude jasno da ni mi na evropskom tržištu nemamo šta da tražimo kao svaka država za sebe.

U tom smislu, projekat Otvoreni Balkan, kao šira nadgradnja CEFTA, već sada plaća dividende Srbiji, Severnoj Makedoniji i Albaniji. S jedne strane, otvaranje granica i ukidanje birokratije omogućilo je da kamioni prelaze iz jedne u drugu zemlju skoro bez stajanja, što olakšava trgovinu i čini izbor ove tri zemlje kao rutu za međunarodni transport privlačnijim nego pre Otvorenog Balkana. Građani Albanije i Severne Makedonije danas mogu da se zaposle u Srbiji pod jednakim uslovima kao domaće stanovništvo (i obratno), a tamošnje kompanije mogu da učestvuju na ovdašnjim tenderima. Građani sve tri zemlje iz jedne u drugu putuju samo s ličnom kartom.

Takođe, zemlje članice Otvorenog Balkana, jednom kada postanu deo Evropske unije, naviknute na ovakav otvoreni režim i prekograničnu saradnju, neće biti izložene poslovnom i administrativnom šoku kakav neminovno čeka one koji se do samog ulaska u EU budu držale protekcionizma.

Mali se ne štite od malih preprekama, već se mali štite od velikih zajedništvom. Nažalost, ta misao često kao da ne dolazi do političara. Teret prošlosti, sujete, odmeravanja ne ko je veći, već ko je manji, fantazija značaja, izbori koji podstiču jeftino desničarenje, sve su to rupe na izlokanom putu našeg napretka zbog kojih ne možemo da vozimo brže, a ponekad čak skrećemo, pa krivudamo i gubimo se po seoskim kaldrmama dok ponovo ne izbijemo na glavni put.

Jedino dobro u tome je što sve te rute neminovno vode u Evropu, jer geografska, a i kulturološka, uslovljenost nikom ne ostavlja drugi izbor. Sve zemlje Balkana će se u budućnosti sresti na istom mestu. Da li će do njega doći sporo i razdvojeno, radujući se kad komšiji crkne krava, ili zajednički, brže, pomažući komšiji da tu kravu izleči, to je jedini izbor koji zapravo imaju. Sve ostalo je iluzija.

Autor: Aleksandar Milošević, Nova ekonomija

Tekst je prvobitno objavljen u 107. broju biltena Progovori o pregovorima