Crna Gora i broj 28: Može li Crna Gora do 2028. godine postati 28. članica Evropske unije?
TRANZICIONA DEMOKRATIJA KOČI REFORME
Koliko god bili razjedinjeni i nesaglasni po brojnim pitanjima, činioci vlasti u Crnoj Gori, ili oni koji su imali priveligiju da tako budu oslovljavani u periodu nakon 30. avgusta 2020. godine, u jednom su saglasni – Ovaj datum predstavlja praznik demokratije Crne Gore i trenutak kada je ova država zakoračila u novo razdoblje svoje moderne istorije. Ipak, u vremenu koje je usledilo, Crna Gora je prošla i, i dalje prolazi kroz vrlo turbulentan period postizbornih procesa, koji su svojstveni demokratijama koje još uvek nisu dovoljno afirmisane i stabilne. Taj turbulentan period uzrokovan završetkom tridesetogodišnje vladavine Demokratske partije socijalista (DPS), proizveo je dešavanja sa kojima bi se i mnogo razvijenije demokratije neslavno borile.
Naime, Crna Gora je nakon avgusta 2020. godine imala dve vlade čiji su se mandati, usled izglasavanja nepoverenja od strane narodnih poslanika, završili značajno pre trenutka na koji su bili oročeni. Uspela je da dobije i premijera koji je verovatno postavio rekord u broju dana koje je neki državni zvaničnik proveo na vlasti u tehničkom mandatu, kao i u broju suštinski važnih odluka koje je u toku svog mandata doneo. Takođe, Crna Gora je dobila i, neki će reći bravuru, a neki vrhunac demagogije ekonomske politike, kada su građani ove ekološke države postali „bogatiji“ usled ukidanja plaćanja doprinosa za zdravstveno osiguranje i uvećanja minimalne zarade na iznos od 450 evra. Crna Gora je dobila novog predsednika, najmlađe u čitavoj Evropi – Jakova Milatovića, kao i novu najjaču parlamentarnu opciju – Pokret Evropa sad (PES), čiji su osnivači upravo Milatović i Milojko Spajić, obojica bivši ministri u vladi Zdravka Krivokapića.
I ne samo to, Crna Gora je nedavno dobila i treću vladu posle pada DPS-a, i to manjinsku. Vladu koja je formirana tik pred istek roka i čije je formiranje direktno bilo uslovljeno podrškom prosrpskih i proruskih stranka u Crnoj gori – Nove srpske Demokratije Andrije Mandića (NSD) i Demokratske narodne partije Milana Kneževića (DNP). Kao završni čin trogodišnje demokratske drame usledio je raskol između Jakova Milatovića i Milojka Spajića koji je kulminirao prvo formalnim izlaskom Milatovića iz PES-a, a onda i formiranjem odborničkog kluba u podgoričkoj lokalnoj skupštini od strane odbornika koji su javno podržali Milatovića, i time stvorili krizu vlasti u glavnom gradu Crne Gore. Dok se sve navedeno dešava(lo) DPS je prema istraživanjima po rejtingu ponovo postao najjača politička opcija na državnom nivou, a Jakov Milatović je najavio formiranje novog pokreta čiji bi bio predsednik.
Bliži li se Crna Gora novim izborima, ili je ipak rekonstrukcija Vlade izvesnija? Pada li u vodu sporazum o manjinskoj vladi koji je Milojko Spajić potpisao sa predstavnicima bivšeg Demokratskog fronta (DF), današnji NSD i DNP? I kako sve navedeno utiče na evropski put Crne Gore?
KRIZA IDENTITETA I SAN O STABILNOSTI – BRISEL ILI BEOGRAD?
Od trenutka kada je Crna Gora, tadašnji lider Zapadnog Balkana na putu evropske integracije, poslednji put privremeno zatvorila jedno pregovaračko poglavlje u pristupnim pregovorima za članstvo u Evropskoj uniji (EU) proteklo je 2.488 dana. Tada je zatvoreno poglavlje broj 30, o međunarodnim odnosima. Tri godine kasnije, Crna Gora je otvorila i poslednje poglavlje u okviru pristupnih pregovora sa EU, poglavlje broj 8, o konkurenciji koje bliže uređuje pitanja državne pomoći i zaštitu konkurencije. Na dan pisanja ovog teksta posle više od decenije nakon otpočinjanja pregovora, iako država koja nema otvorena pitanja sa svojim susedima, Crna Gora je otvorila sva, privremeno zatvorenila tri, dok je broj trajno zatvorenih poglavlja – nula.
Nezadovoljan „načinom rada i vrednostima“ Pokreta Evropa sad, 24. februara, Jakov Milatović, podneo je neopozivu ostavku na sve funkcije koje je do tog momenta obavljao u Pokretu. U kontekstu političke moći koju sa sobom nosi funkcija predsednika države koju Milatović obavlja kao i u kontekstu svega prethodno navedenog, postavlja se pitanje, da li će i ako hoće, kako će Milojko Spajić kao predsednik aktuelne vlade i samim tim nosilac najviših izvršnih ovlašćenja očuvati postojeću strukturu vlasti. Podsećamo da je rekonstrukcija vlade najavljena istog dana kada je ona i formirana. I to ne kroz diplomatske ili neke neformalne kanale komunikacije, već javno, izričito i kroz pravno potvrđeni Sporazum o parlamentarnoj podršci zaključen između predstavnika političkih subjekata: Evropa sad, Nova srpska demokratija, Demokrate, Demokratska narodna partija, Socijalistička narodna partija Crne Gore, Albanski forum, Ujedinjena Crna Gora, CIVIS, Albanska alijansa (Sporazum). Bez obzira na ostavku i formiranje nekih odborničkih klubova u lokalnim skupštinama koji podržavaju Milatovića, od kojih je svakako najvažniji onaj u Podgorici, utisak je da je navedeno samo ubrzalo proces rekonstrukcije postojeće vlade, te da će novi prevremeni izbori ovog puta biti izbegnuti.
Neračunajući podršku koju je Milatović dobio iz redova svojih doskorašnjih stranačkih kolega, čini se da zbog nesuglasica koje se javljaju između Demokrata Alekse Bečića i trenutnog predsednika vlade Milojka Spajića, pre svega u oblasti bezbednosti, a u vezi sa izborom ključnih pojedinaca na vodeće pozicije unutar ovog sekotra, čini se da bi Milatović ovog puta prirodne saveznike mogao da traži baš u Demokratama, ali samo ukoliko se raskol između Milojka Spajića i Alekse Bečića dodatno produbi. Objektivno gledano, teško je zamisliti situaciju u kojoj bi Demokrate odbile da ostanu deo vlasti bez obzira na sve nesaglasnosti sa svojim dosadašnjim koalicionim partnerima. Ukoliko bi se to i dogodilo, njihov prirodni naslednik u parlamentarnoj većini mogla bi da bude Bošnjačka stranka, koja se percipira kao prekopotreban činilac rekonstruisane vlade, nevezano od članstva Demokrata u istoj.
Ulazak Bošnjačke stranke u novu vladu, a u svetlu otvorenih i pomirljivih izjava NSD-a i DNP-a, pružio bi Spajićevoj vladi neophodni legitimitet, širinu i stabilnost, verovatno i u trajanju njenog punog mandata. Ipak, bez obzira na poruke prihvatanja i šta više direktnog pozivanja Bošnjačke stranke da postane deo nove vlade koje su upućene od strane Andrije Mandića, bilo bi prilično neočekivano ukoliko bi Bošnjačka stranka, koja je na prethodnim izborima, pre svega usled značajnog pada DPS-a i okupljanja oko svog nacionalnog pitanja, doživela zenit svog dosadašnjeg delovanja, prihvatila da deli vlast sa trenutnim predsedavajućim Narodne skupštine Andrijom Mandićem – čovekom koji je nedavno ugostio Milorada Dodika, koji javno održava prisne veze sa zvaničnim Beogradom i koji je, iako najosporavanija politička ličnost Crne Gore kako na domaćem tako i na međunarodnom planu, uspeo da izdejstvuje pozitivan ishod kada se u parlamentu odlučivalo o njegovoj smeni. Uz sve navedeno treba dodati i sigurnu podršku koju Spajić mora da pruži DF-u, usled činjenice da su mu potrebni za očuvanje kakve-takve stabilnosti, a koja će (podrška) biti izražena kroz imenovanje budućih ambasadora Crne Gore u Moskvi, Atini, Pekingu i Beogradu, upravo iz redova Mandićeve i Kneževićeve stranke.
GRAĐANI I EVROPSKA UNIJA – ISTO KRITIKUJU ISTO I ŽELE
Navedene činjenice i predikcije su samo one najspornije u „moru“ nepomenutih, koje nesumnjivo ostvaruju uticaj, i to negativan na proces evrointegracije Crne Gore. Istraživanja pokazuju da je ideja o članstvu u EU, pitanje povodom kojeg u Crnoj Gori postoji skoro pa opšti društveni konsenzus, te da je 85% crnogorskog stanovništva za učlanjenje u ovu nadnacionalnu organizaciju.[1] Međutim, nagomilani problemi iz prethodnog perioda koji se najjasnije primećuju kroz činjenicu da Crna Gora u ovom momentu nema ambasadore u više od 75% država u kojim ima svoja predstavništva, kao i kroz činjenicu da Evropska komisija zahteva hitno imenovanje predsednika Vrhovnog suda, ukazuju da EU očekuje preduzimanje praktičnih koraka kako bi se Crna Gora približila članstvu u Uniji.
Ova teza, najbolje je potvrđena kroz nalaze iz Izveštaja Evropske Komisije o napretku Crne Gore za 2023. godinu (Izveštaj). Naime, u Izveštaju Evropska Komisija (Komisija) ocenjuje napredak država kandidata, pa i Crne Gore kroz pojedinačno definisane segmente, od kojih je svaki povezanim sa nekoliko različitih pregovaračkih poglavlja.
U okviru segmenta „Politički kriterijumi“, Komisija je zamerila Crnoj Gori činjenicu da je donošenje Zakona o Skupštini i posle proteka dužeg vremenskog perioda i dalje na čekanju. Ističe se i da je mandat skupštinskog Odbora za sveobuhvatnu izbornu reformu istekao u julu 2022. godine, te da do tada ovaj Odbor nije postigao vidljive rezultate. Utisak je da posmatrajući celokupan pravni okvir Crne Gore, Komisija suštinski zahteva sveobuhvatnu njegovu reformu uz usklađivanje izbornog zakonodavstva sa posebnim fokusom na poštovanje načela transparentnosti finansiranja medijskih aktivnosti i kampanja. Kao zaključak u okviru segmenta „politički kriterijumi“, Izveštaj navodi da je odsustvo funkcionalnog Ustavnog suda u periodu od septembra 2022. do februara 2023. godine ozbiljno uticalo na izborne procese u državi.
Borba protiv korupcije i organizovanog kriminala bila je ključna tačka u borbi tadašnje opozicije protiv DPS-a tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore 2020. godine, kao i ključna tačka na kojoj je sa izričitim fokusom insistirala vlada Dritana Abazovića tokom svog mandata. Kao posebno osetljive, ove oblasti pronalazi i Komisija u svom Izveštaju i pritom ističe da je u njima Crna Gora ostvarila ograničeni napredak. Naime, iako su rezultati Agencije za borbu protiv korupcije kvantitativno poboljšani, u Izveštaju se napominje da je potrebno dodatno unaprediti njenu nezavisnost i odgovornost. Navodi se da je korupcija i dalje prisutna na svim, pa i na najvišim državnim nivoima, te se stoga zaključuje da Crna Gora nije dovoljno unapredila svoj zakonodavni i strateški okvir za prevenciju i borbu protiv korupcije. Kada je reč o organizovanom kriminalu, Komisija je stava da Crna Gora mora dodatno da unapredi bilans rezultata u istragama, krivičnom gonjenju, pravnosnažnim presudama i oduzimanju imovine u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije u vezi sa predstavnicima najviših državnih institucija.
Kada je reč o poglavljima 23 i 24, odnosno segmentu „Pravosuđe i osnovna prava“, Izveštaj utvrđuje ograničeni napredak Crne Gore. Iako je Crna Gora zadobila pohvale kada je reč o pitanjima poštovanja osnovnih prava prema međunarodnim instrumentima i zakonodavstvu koje reguliše ljudska prava na nadnacionalnim nivoima, i dalje je veoma akutna oblast vladavine prava u kojoj napredak nije postignut. Naime, napretka nema u reformi pravosuđa, svakako najizazovnijoj oblasti vladavine prava. Nedostatak napretka prouzrokovao je duboku institucionalnu krizu, koja je uz nedostatak bilo kakve političke stabilnosti rezultirala slabim rukovodstvom i upravljanjem, nedostatkom strateške vizije i lošim planiranjem, a što je u konačnici uticalo na sposobnost države da sprovodi pravdu u skladu sa evropskim vrednostima.
RASPLET. GRAĐANI NA ZAPADU, CRNA GORA NA ZAPADNOM BALKANU
Nova metodologija koju EU primenjuje u toku pregovora sa državama kandidatima ima jasne smernice, prema kojima se niti jedno poglavlje ne može zatvoriti bilo privremeno bilo trajno dok se prethodno ne dobiju završna merila u poglavljima 23 i 24. koja se pritom očekuju tek na leto ove godine. Napredak u svim ostalim poglavljima uslovljen je napretkom u oblasti vladavine prava jer kroz pregovore EU insistira na primenu principa fundamentals first, odnosno EU postavlja kao eksplictne prioritete vladavinu prava i funkcionisanje demokratskih institutcija. Šta više, nije pogrešno reći da su dva navedena poglavlja nešto na čemu celi evropski projekat počiva. Upravo zbog toga, Crna Gora u narednom periodu mora staviti izričit fokus na sprovođenje reformi u oblasti vladavine prava, kako se zaostatak u pregovorima ne bi dodatno produbljivao i kako bi se stvorio „manevarski prostor za delovanje“ u okviru ostalih poglavlja. Upravo taj „manevarski prostor“ prema rečima Milojka Spajića i Predraga Zenovića, koji je nedavno imenovan na mesto glavnog pregovarača u okviru pristupnih pregovora sa EU, postoji već u ovom momentu, jer Crna Gora ima ukupno četiri poglavlja koja su interno spremna za zatvaranje, i to poglavlje pet – Javne nabavke, poglavlje šest – Privredno pravo, poglavlje sedam – Pravo intelektualne svojine i poglavlje dvadeset – Industrijska politika i preduzetništvo, a što Crnoj Gori ostavlja nadu da do 2028. godine postane 28. članica EU.
Uz sve navedeno, posebno treba razmotriti pristup Sjedinjenih Američkih Država kao de facto najvažnijeg međunarodnog partnera Crne Gore. Iako su SAD bile protiv ulaska stranaka bivšeg DF-a u trenutnu vladu u bilo kom obliku čak i kroz Sporazum, utisak je da Milojko Spajić još uvek uživa značajnu podršku vodeće države NATO saveza. Shodno tome, treba posmatrati i toleranciju koju SAD ali i čitava Unija ipak pokazuju prema aktuelnim dešavanjima i ista tumače ne kao nesposobnost aktuelne vlasti već kao odraz demokratskih procesa jedne mlade demokratije.
Pokret Evropa sad počinje vidljivije da plaća cenu sopstvene ideološke i programske heterogenost. Ova partija se suštinski nikada nije konsolidovala i od ranijih cepanja kao i u najmanju ruku nekooperativne saradnje Spajića i Milatovića, a već mora da razmišlja o novim problemima. Iako je poslednje pregovaračko proglavlje Crna Gora zatvorila još u vreme vlade Duška Markovića, ne bi bilo pogrešno kada bi Crna Gora i danas ponela epitet najprosperitetnije države Zapadnog Balkana kada je reč o pregovorima sa EU.
Evropska integracija Crne Gore biće nastavljena onim tempom kojim Milojko Spajić i njegovi koalicini partneri budu uspevali da izgrade stabilnost vlasti i fluidnu saradnju budućih koalicionih partnera, jednom kada rekonstrukcija vlade bude okončana. U suprotnom, novi prevremeni izbori, i dodatan pad popularnosti i podrške koju uživa PES, označili bi samo produbljivanje već postojeće krize, udaljavanje Crne Gore od efikasne evropske integracije i u konačnici gubitak statusa najuspešnije države kandidata u pregovorima sa Unijom, i to, u ne baš naročito snažnoj konkurenciji.
Autor: Lazar Petrović
