Srbija između Evropske i antievropske unije

foto: privatna arhiva

Na ovim prostorima se evrointegracije doživljavaju kao kazna kojom ćemo dobiti samo nevolje – nećemo moći rakiju da pečemo na onaj originalan polutrovački način, a svinje ćemo morati da koljemo bezbolno i humano. I to što Evropa hoće da nas unormali, najveća je prepreka da je Srbi zavole.

U kancelariji glavnog urednika lista Danas stoji stona zastavica Evropske unije. Lepo izgleda. Plava sa žućkastim zvezdicama, na malom metalnom jarbolu.

Zastavicu mi je poklonio Emanuele Žiofre, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, kada je pre nekoliko godina došao u našu redakciju sa još deset ambasadora EU. Bila je to najveća koncentracija ambasadora EU na jednom mestu u istoriji srpskih medija, od kojih je jedini proevropski list od prvog dana svog izlaženja baš Danas.

Tako kolektivno dali su nam podršku posle jedne jezive pretnje srpskih desničara – obećavali su, naime, da ćemo završiti kao pariski Šarli Ebdo. Pretnja je stigla na moj službeni mejl u nedelju oko ručka, i u njoj je detaljno bio opisan plan nekakve srpske Al Kaide. Nije nas tada niko drugi podržao sem naših kolega iz slobodnih medija, slobodne javnosti i ambasadora zemalja EU.

Policija je sve obavila korektno. Ali taj anonimni desničar, koji je u pretećem mejlu pominjao da će po našoj redakciji prštati meci, nikada nije lociran. Sedeo je negde u mraku svog stana ili svoje organizacije, jer većina desničarskih organizacija koje novinarima prete ubistvom, logično, sede u nekim mrakovima, uvereni da ih nikada niko neće otkriti. Nisam ih nikada video, osim kada su nekoliko puta protestovali ispred naše redakcije, ubacivali nam letke s pretećim sadržajem ili na društvenim mrežama poturali nesrećnike da nam šalju poruke tipa: Spalićemo vas!

Desničarenje novoevropljana 

Biti evropejac, pobornik EU, u jednom zatucanom desničarskom društvu je veoma rizičan posao. U to sam se uverio hiljadu puta kada smo pominjali u našem mediju ono što su osnovne evropske vrednosti. Nije većinska Srbija nikada shvatila šta je Evropa, koji su njeni postulati, pa nije ni realno očekivati da će zbog evropskih vrednosti potencijalno nastradati sve druge vrednosti koje naša desničarska javnost bolje prihvata, uživa u njima i podržava ih.

Srpski mediji su većinom raj za desničarenje. Desnica je jedan dobar eksperiment u kojem ljudima obećavate da će biti mnogo bolje u vašoj državi ako vas ne ugrožavaju tamo neke „ustaše”, „Šiptari”, „migranti”, „balije”, „Evropa”, „pederi” i svakakav drugi „šljam”.

Desnica je opijum za mase, zato je naša vlast baš takva – ona odlazi udesno kad god joj moć prokliza. Srpska vlast je i izrasla iz jedne desničarske stranke, čiji su članovi shvatili da je Berlinski zid pao tek neke dve decenije kasnije nego što se to zaista desilo. Svih tih godina su mislili da je Berlinski zid i dalje tu, onda je neko od njih otišao u Berlin i video da ga na onom mestu gde se nalazio uopšte nema.

„Gde li je onaj zid?”, pitali su se, pa potom shvatili da se zid može kupiti, u komadićima, samo u berlinskim suvenirnicama.

I postali su evropejci, ali „majke mi evropejci”, oni koji znaju jedino da Evropska unija mora biti cilj, jer od toga može biti neke finansijske vajde. Kao što im je neko rekao, kada su bili klinci, da moraju učiti hemiju zbog ocene, mada ih hemija uopšte ne zanima.

I to je stanje srpskog evropskog duha.

Vekovna borba ludih i zbunjenih

Na bi me pak čudilo da za nekoliko godina onaj desničar iz mračne sobe – koji nam je pretio i zbog koga nas je obišao evropski diplomatski kor u Beogradu – postane oduševljen Evropom, evropskim duhom i vrednostima, ako jačanje desnice u Evropi uznapreduje. I ako se Evropa promeni toliko da se promene i evropske vrednosti, te uvedu neke nove, koje su faktički antievropske. Ali vrednosti prijemčivije srpskom biraču. Kada bi Evropa imala neko drugo pakovanje, srpski birač bi je možda zavoleo više od Rusije.

Ima Srba koji su ludi za Evropskom unijom, ali mnogo više Srba koji su Evropskom unijom zbunjeni. Tako da evropske integracije Srbije i izgledaju kao vekovna borba ludih i zbunjenih.

Kada je pre neku godinu Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta pokrenula inicijativu da se đeneralu Draži Mihailoviću podigne spomenik u Briselu, napisali su obrazloženje: „Draža ne samo da je najveći Srbin, nego je najveći Evropljanin, borio se za Evropsku uniju i pre Evropske unije”. Iako u delovanju Draže Mihailovića nije bilo ni E, a još manje U, od EU, ukoliko bi se dokazalo da je on zaista bio borac za EU daleko pre EU, možda bi Srbi bili manje skeptični prema evrounijatstvu.

Mada, iskreno, ako ćemo o vekovnoj srpskoj podeli na Tita i Dražu, drug Tito je patent Evropske unije smislio još kada EU nije smislila patent za samu sebe. Otvorio je granice između Slovenaca, Hrvata, Bosanaca, Makedonaca, Crnogoraca, Albanaca i Srba, a da nije imao komesara za proširenje, nego samo neke političke komesare koji su nas učili da nam ne treba proširenje, već smo sami sebi dovoljni. Ipak, možda to što drug Tito nije imao komesara za proširenje svoje male EU jeste bila njegova osnovna greška u konceptu, jer bi, da ga je imao, verovatno deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zvane SFRJ, postala i daleka ali prijateljska Danska.

Zašto Srbin ne voli Evropu?

Na ovim prostorima se evrointegracije doživljavaju kao kazna kojom ćemo dobiti samo nevolje. Nećemo moći rakiju da pečemo na onaj originalan polutrovački način, već će nam EU nametnuti nešto sasvim novo – pečenje rakije pod kontrolom, pa od te kontrolisane rakije nećeš moći ni da se napiješ ko čovek, ni da se otruješ ko čovek. I moraćemo svinje da koljemo bezbolno i humano, pa će propasti i tradicija srpskog svinjokolja, veruje srpski birač. Ali to što Evropa hoće da nas unormali, najveća je prepreka da je Srbi zavole. Mnogo je srpskije biti evropski nenormalan.

I taj srpski birač, ako pročita stratešku Agendu Evropske komisije za period 2024–2029, gde se konačno, za razliku od prošle agende, pominje proširenje, možda neće biti baš srećan. Nadaće se da je to samo mogućnost, ali da Evropa neće uspeti da nas zarobi svojim normalnostima i pravilima. Osim ako desnica u Evropi zavlada pa se srpski birač zaljubi u Evropu i njene rigidne antievropske stavove. Ali tu se krije velika šansa: kada mi uđemo u EU, ona će se verovatno raspasti na male desničarske države čiji lideri očima ne mogu da se gledaju. I tu će Srbin biti najsrećniji, kada Srbija konačno postane deo Antievropske unije, koja se raspala na sastavne delove.

Baš onakva kakva nam odgovara.

Autor: Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas