Bajdenova spoljna politika u retrospektivi: koliki je (dis)kontinuitet sa Trampom?
foto: Bela kuća
Donald Tramp je ostvario veliku pobedu na američkim izborima 5. novembra 2024. godine i pažnja stručne i šire javnosti okreće se predviđanjima i prognozama kako će njegov drugi mandat izgledati, ko su potencijalni članovi budućeg kabineta i kakve će spoljnopolitičke prioritete odrediti nova administracija. Sa druge strane, ovaj trenutak se nameće i kao idealan za sumiranje spoljne politike administracije Džoa Bajdena. Imajući u vidu tektonske poremećaje koje je na američkoj političkoj sceni izazvao uspon Donalda Trampa, čija je senka lebdela nad celokupnim Bajdenovim mandatom, rezultate još uvek aktuelnog predsednika je nemoguće sagledavati van tog konteksta.
Bajdenova administracija je od početka želela da jasno demonostrira da je Trampova politika bila prolazna faza i da povrati poverenje, odnosno (straho)poštovanje kakvo jedina svetska supersila očekuje. Odraz ove težnje je vidljiv i u izboru ključnih ljudi koji sa predsednikom rade na formulisanju spoljne politike, Entonija Blinkena za državnog sekretara i Džejka Salivena za savetnika za nacionalnu bezbednost. Obojica su obavljali brojne funkcije u Obaminim administracijama, uključujući i onu savetnika za nacionalnu bezbednost potpredsednika SAD, Blinken od 2009. do 2013, a Saliven od 2013. do 2014. U direktnoj suprotnosti sa Trampom, koji je promenio dva državna sekretara i čak četiri savetnika za nacionalnu bezbednost, i Blinken i Saliven su proveli sve četiri godine na ovim položajima.
Prvi veliki test za Bajdena i njegov tim došao je već u prvoj godini mandata i to u vidu realizacije dugogodišnjih načelnih planova za povlačenje američkih trupa iz Avganistana. Iako su ozbiljniji pregovori američkih zvaničnika i Talibana počeli za vreme Trampove administracije, Bajden je doneo odluku i sproveo u delo ovaj proces tokom 2021. godine. Sama procedura je izazvala drastične negativne posledice po avganistansko stanovništvo, prvenstveno u pogledu ljudskih prava, i dovela do povratka Talibana na vlast, a neslavne slike odlaska američkih trupa bile su ilustracija ograničenja tvrde moći najveće vojne sile na svetu. Ipak, iako su kritike načina na koji je ovaj proces okončan i više nego opravdane i zaslužene, te pokazatelj zašto je za vreme Obame i Trampa povlačenje iz Avganistana ostalo samo obećanje, ovo će biti jedan od Bajdenovih trajnijih legata jer je SAD izvukao iz nepobedivog sukoba i otvorio prostor za fokusiranje na pitanja od suštinskog interesa za Ameriku.
Jedno od takvih pitanja jeste odnos SAD sa ključnim saveznicima i partnerima. Dok je Tramp preferirao da odnose uspostavlja na bilateralnim i transakcionim osnovama uz veliki uticaj ličnih afiniteta i animoziteta, Bajden je favorizovao tradicionalniji, multilateralniji, objektivniji i više sistemski pristup. Optimizam u Briselu i evropskim prestonicama pokazao se opravdanim pošto su ponovo u fokus stavljeni NATO i važnosti korodinisanog delovanja sa evropskim partnerima. Tokom prethodne četiri godine NATO je osnažen u pogledu kapaciteta, ali i svrhe, iako je glavni uzrok, ruski napad na Ukrajinu, nepriželjkivan i negativan. NATO je postao brojniji za još dve važne članice, Finsku i Švedsku, a sredinom 2024. godine 23 države članice ulagalo je barem 2% BPD u odbranu u poređenju sa samo 6 iz 2021.
Bajdenova adminsitracija je posvetila i značajnu pažnju Aziji i regionu Indo-Pacifika kao drugog važnog teatra za nadmetanje velikih sila. Dalji razvoj formata saradnje QUAD, osnivanje novih poput AUKUS-a i trilateralnog pakta SAD-Japan-Južna Koreja, te osnaživanje važnih bilateralnih odnosa, na primer sa Vijetnamom, čvrst su temelj za ostvarivanje američkih interesa u ovom regionu. Međutim, pokušaj kreiranja antagonističke bipolarne podele na demokratije i autokratije predstavljao je nedovoljno promišljen i štetat koncept koji je i administracija postepeno napuštala, jer izaziva negativne reakcije i kod saveznika kao što su Saudijska Arabija ili Tajland, a ne samo u Rusiji i Kini.
U pogledu Rusije, izbijanje rata u Ukrajini bio je ključan događaj koji se desio za vreme Bajdenovog mandata, a odgovor njegove administracije zaslužuje i pohvale i kritike. Period pre i nakon ruskog napada 24. februara 2022. karakterisala je odmerena, promišljena i organizovana reakcija, koja je bila odlučna, a ipak dobro iskalkulisana da ne ostavlja prostor za direktnu rusko-američku konfrontaciju. Mobilisanje saveznika uz finansijsku i vojnu pomoć Ukrajini bilo je praćeno jasnim stavom da oružana intervencija američkih trupa nije opcija, što su bili hvale vredni potezi. Ipak, rat je odmicao i postajao sve više iznurivački, a Bajdenova administracija se oslanjala isključivo na oprobanu taktiku pomoći Ukrajini, koja je neophodna, ali i nedovoljna bez jasnih ideja i planova kako doprineti okončanju ovog sukoba, u kojem bi potpuni poraz Ukrajine bio strateški veliki gubitak za SAD, ali i u kojem apsolutna pobeda Ukrajine deluje neostvariva.
Bajdenova administracija je prepoznala, kao i Trampova prethodno, da obuzdavanje Kine predstavlja jedan od najvažnijih nacionalih interesa SAD. Stoga je, pored razvoja regionalnih koalicija, nastavljeno sa uvođenjem novih carina i sankcija usmerenih protiv Kine, a Bajden je u više navrata rekao da bi SAD vojno branile Tajvan u slučaju kineskog napada. Iako su iz njegovog kabineta pokušavali da naknadno ublaže te stavove, zaoštravanje odnosa sa Kinom oko ovog najosetljivijeg pitanja u međusobnim odnosima je pojačano. Sa druge strane, redovni kontakti i sastanci sa kineskim zvaničnicima bili su deo napora da se američko-kineskom kompeticijom upravlja što efikasnije.
Na kraju, pitanje koje je postajalo sve važnije kako su se izbori približavali jeste izraelsko-palestinski sukob i prateća eskalacija koja uključuje razmene raketnih napada Irana i Izraela i izraelsku invaziju Libana. Bajdenova podrška Izraelu bila je konstanta njegove celokupne političke karijere, pa je tako i u ovom slučaju. Mada su diplomatski napori SAD brojni, njihov učinak je minimalan zbog svesti u Izraelu o bezrezervnoj američkoj podršci i nedostatka predsednikovog političkog kapitala u zadnjim mesecima svog mandata.
Zaključno, mandat Džoa Bajdena ostaće upamćen kao period privremenog povratka metodama i načelima spoljne politike SAD koja su važila kao opšteprihvaćena do 2016. godine, daleko većeg oslanjanja na tradicionalnu diplomatiju i izgradnju širih koalicija, ali uz pragmatično preuzimanje nekih od ciljeva i sredstava Trampove administracije, naročito u pogledu odnosa sa Kinom. Ipak, na kraju će upravo od Trampovog drugog mandata najviše zavisiti koliko će trajnu zaostavštinu Bajdenova spoljnopolitička postignuća i neuspesi imati.
Autor: Pavle Nedić
Istraživač saradnik, Institut za međunarodnu politiku i privredu