Algoritmi u svetu rada: Šta to Evropska unija (ne) prepoznaje?

foto: Freepik

Čini se da je u savremenom svetu (rada) paradoksalna tvrdnja da su promene jedina konstanta „tačnija“ nego ikada pre. Pitanje da li će se radno pravo prilagoditi promenama ili obrnuto se čini retorskim, budući da pravo (mora da) prati, ali i predviđa promene.

U tom svetlu, čini se da nije nimalo jednostavno izdvojiti ključne činioce koji utiču na savremeni svet rada i čine ga, donekle, drugačijim, u odnosu na svet rada koji je postojao pre nekoliko decenija, pa čak i nekoliko godina.

Ipak, čini se da je neizostavno pomenuti globalizaciju, demografske promene (pre svega starenje stanovništva i međunarodne migracije), ekološke promene, globalne krize i svakako – digitalizaciju. Digitalizacija jeste širok pojam, ali u fokusu ovog teksta je upotreba i uloga algoritama u svetu rada, što je novina koju digitalizacija donosi i novina koju se i dalje (m)učimo da okarakterišemo kao „dobru“ ili „lošu“. Međutim, važnije od toga da li ćemo ovu pojavu konotirati više pozitivno ili negativno jeste kako da prepoznamo ovu pojavu i stanemo na put tome da ona omogući zloupotrebu (radnog) prava.

Sa jedne strane, algoritmi se pojavljuju u novim, digitalnim poslovima, odnosno na digitalnim platformama, gde predstavljaju i svojevrsni deo ovih platformi. Sa druge strane, oni se, svakako ne u istoj meri, ali pojavljuju i u kontekstu tradicionalnih, odnosno klasičnih poslova gde menjaju dosadašnji, duboko ukorenjeni i jasno ustanovljeni sistem rada.[1]

Kao i kada je reč o svakoj novoj pojavi, pravo isprva pronalazi rešenja koja nisu uvek idealna, ali jesu sastavni deo procesa prepoznavanja stvarnosti u pravu i osnova za dalje unapređenje i razvoj pravnih garantija. Upravo Evropska unija (EU) preduzima prve korake u ovom pogledu – kada je reč o prepoznavanju uloge algoritama uopšte i posebno u svetu rada. Značaj navedenog je istaknut per se, ali isto i u smislu toga što predstavlja uzor, podsticaj i smernicu za uređenje pitanja algoritama i tamo gde ono nije (uopšte) uređeno.

Veoma je značajno to što je Evropski parlament usvojio Zakon o veštačkoj inteligenciji (AI Act). Zakon prepoznaje različite vrste rizika koje uveđenje veštačke inteligecije ima po osnovna ljudska prava i vrednosti koje ta prava treba da zaštite.

O konstantnim naporima da se prepoznaju algoritamski rizici svedoči i Uredba 2024/1689 koja harmonizuje i dopunjava prethodne uredbe, direktive i AI Act. I mada se ovi izvori prava ne bave prioritetno sferom zapošljavanja i rada, oni ipak prepoznaju uticaj koji AI algoritmi mogu imati, te ukazuju na to da se korišćenje ovakvih algoritama u procesu zapošljavanja, u kontekstu provere i nadgledanja procesa rada, napredovanja i prestanka radnog odnosa može okarakterisati kao visokorizično. U ovom smislu, ne treba zaboraviti već neslavnu reputaciju koju su algoritmi stekli kada je reč o procesu zapošljavanja u Amazon slučaju, gde se ispostavilo da je algoritam prilikom zapošljavanja davao prednost muškarcima u odnosu na žene. Ko je odgovoran za diskriminaciju u ovom slučaju ostaje do danas upitno, doduše pre iz filozofske nego pravne perspektive budući da je pitanje zapravo – da li je kriv algoritam koji je diskriminisao na osnovu roda i pola ili su zapravo krivi ljudi koji su stvarali i negovali kontekst koji daje prednost muškarcima, a koji je predstavljao bazu podataka kojom se algoritam „hranio“ i na osnovu koje je donosio odluke.

Pored navedenih izvora prava, koji se, između ostalog, bave sferom zapošljavanja i rada, neizostavno je spomenuti i Direktivu o unapređenju uslova rada platformskih radnika, usvojenu prethodne, 2024. godine. U tom kontekstu, treba imati u vidu to da su usvajanju ove Direktive prethodila istraživanja koja su ukazala na stotine digitalnih platformi na kojima u okviru kojih algoritmi „odlučuju o sudbini“ radnika. Iako se i sami algoritmi koji se koriste vremenom unapređuju, algoritmi i dalje ostaju velikim delom „slepi“ za kontekst, o čemu svedoči poznati slučaj Glovo Spain u kom algoritam nije prepoznao opravdane razloge zbog kojih je lice izostajalo sa posla, što je na kraju dovelo i do, kako je kasnije sudski utvrđeno, neopravdanog otkaza.

Svakako, višestrukost i složenost pitanja koja se otvaraju u ovom kontekstu ne može biti regulisana kroz jedno rešenje, ali prepoznavanje radnopravnog statusa platformskih radnika jeste korak napred u ovom pogledu. Upravo to čini Direktiva koja garantuje individualna i kolektivna prava, te time unapređuje njihov status i, barem delom, staje na put, zloupotrebama algoritama u svetu rada. Štaviše, usvajanje Direktive potvrđuje za sada dominantan stav, da su algoritmi, barem u ovom trenutku, pre sredstva, nego sistemi koji mogu i treba da samostalno odlučuju. Drugim rečima, sama Direktiva ukazuje na važnost ljudske kontrole odluka koje donosi algoritam (čl. 8), a upravo sa ciljem borbe protiv neopravdanih odluka, dajući, može se reći, barem u ovom trenutku i za sada, veće poverenje čoveku.

Ne dovodeći u pitanje značaj navedenog, postoji potreba i daljeg prepoznavanja upotrebe algoritama u klasičnim zanimanjima, što će biti predmet detaljnijeg razmatranja u nekom od narednih tekstova.

Šta možemo zaključiti na osnovu rečenog? Kada je reč o tehnološkom razvoju, digitalizaciji, pa i algoritmima, čini se krajnje rizičnim (!) donositi definitivne zaključke u ovakvom trenutku u vremenu upravo jer nam doskorašnja prošlost pokazuje da, paradoksalno, ne možemo uvek da znamo, pa čak ni da pretpostavimo šta bliska, a kamoli daleka budućnost donosi. Ipak, jedno se može reći sa sigurnošću – postoji potreba prepoznavanja algoritama u svetu rada, uloge i uticaja koji mogu imati na mikrosliku – odnosno položaj i sudbinu svakog pojedinačnog radnika, ali i makrosliku, kroz nove granice koje iscrtavaju i pomeraju granice kada je reč o funkcionisanju sveta rada. Evropska unija je prepoznala i prepoznaje ova pitanja, da li u dovoljnoj meri i na odgovarajući način ostaje da se vidi kroz brojne „znakove pored puta“. Ipak, svaki korak na tom putu, prepoznavanja i regulisanja rizika jeste bolji od stajanja u mestu u svetu (rada) koji se menja ovom brzinom.