Gde su žene (bile) 8. marta, a gde su 11. marta?

foto: Unsplash/Arièle Bonte/BOŠ

Povoda i razloga za pisanje ovog teksta je mnogo. Ipak, dva su povoda neposredno podstakla nastanak ovog teksta, a za koji se nadamo da će naše čitaoce i čitateljke podstaći na dalja razmišljanja.

Prvi povod je, kako se i sam naslov sugeriše, obeležavanje simboličnog datuma – 8. marta, kada se prisećamo borbe koja je trajala decenijama i vekovima, a koja traje i danas. Najjednostavnije rečeno – to je borba za jednakost, ali u praksi boriti se za jednakost nije nimalo jednostavno.

Osvrt na istoriju XX veka nam ukazuje na dve stvari. Prva je da značaj 8. marta nije toliko u datumu kao takvom, već u naporima sifražetkinja, i svih feministkinja, da se ustanovi datum kada će se svake godine obeležavati uspesi ženske borbe i sama borba. Druga napomena se tiče toga da je baš 8. mart izabran kao datum kada će se obeležavati Dan žena upravo zbog revolucija, idejnih i stvarnih, koje su žene započinjale na ovaj dan.

Feministička borba za jednakost, kako u sferi građanskih i političkih, tako i u sferi ekonomskih i socijalnih prava, traje do danas. I danas se setimo 8. marta – kroz cvet, čokoladu, stiker na Viber-u i natpise da ne želimo jednakost samo na ovaj datum, već svakog dana – ma koliko (ne)simboličan datum bio u pitanju. Koliko ovakvi gestovi zaista doprinose (ili ne) jednakosti, ostaje svakom da proceni.

Drugi povod za pisanje ovog teksta se ogleda u jednom holivudskom fenomenu koji je posebno aktuelan ovih dana. I mada su holivudske teme najčešće toliko udaljene od stvarnih života da teško možemo da se poistovetimo, ovih dana se govori o jednoj temi koja se itekako tiče svih, a ne samo nekih, žena. U pitanju je tema starenja, a dva primera su posebno podstakla diskusiju o starenju – starenju žena Prvi je film „Supstanca“ (eng. The Substance), u kom glavnu ulogu igra Demi Mur, a koji kroz formu grotesknog horora pokazuje šta bi žene sve uradile da bi ostale i ponovo postale mlade. Tako se, pod pritiskom društva i sebe, glavna akterka u ovom filmu odlučuje da uzme supstancu koja će je učiniti ponovo mladom, te završava kao čudovište koje krvari po publici, sve iz jedne naizgled nevine i naivne želje – da ostane mlada.

Drugi primer nije sa filmskog platna, već iz stvarnog života, a kako je život danas na društvenim mrežama, da budemo precizni – sa objave jednog Instagram naloga. Reč je o glumici Mili Bobi Braun, čija pojava je u medijima ovih dana, a posebno na dodeli Oskara podstakla brojne diskusije i internet komentatore na to da dele svoja mišljenja i razmišljanja o njenom izgledu (samo bacite pogled na njenu Instagram stranicu). Mada ne dovodimo u pitanje slobodu govora (na internetu), interesantno je primetiti dominantni narativ koji se razvio u vezi sa izgledom ove glumice. Ispostavilo se da su se ljudi gotovo naljutili na nju jer je ostarila, to jest odrasla. Naime, ova glumica je napunila 21 godinu, a proslavila se svojim pojavljivanjem na ekranu još pre 10 godina u seriji „Čudne stvari“ (eng. Stranger Things). U ovoj seriji je Mili Bobi Braun devojčica – jer ona to jeste, kako u ulozi koju igra, tako i zaista u tim godinama. Međutim, ona je danas devojka – ofarbala se, šminka se, oblači svečane haljine. I mada je sasvim u redu da nam je ova glumica lepša sa smeđom nego sa plavom kosom u koju se ofarbala ili da nismo fanovi poza na njenim objavama, interesantno je to da osećamo i pravo da se „ljutimo“ jer je odrasla.

Još interesantnije jeste to što je ona odlučila da odgovori na ove tvrdnje, otvoreno, iskreno i bez ljutnje, ali sa iskrenim čuđenjem. Ma koliko nam se inače dopao film „Supstanca“ ili glumica Mili Bobi Braun, ipak kažemo – bravo!

Međutim, sve ovo nas je navelo na pitanje, šta je ženama „dato“, za šta su se izborile, a šta im ostaje (ne)dozvoljeno? Sveobuhvatni odgovor na ovo pitanje bi zahtevao znatno više od obima ovog teksta, te ćemo se mi u nastavku dotaći samo jednog aspekta nejednakosti, odnosno terena koji se i dalje smatra tipično i „prirodno“ muškim. U pitanju je rad žena u nauci, odnosno kako se to popularno naziva akrominom, rad žena u STEM – nauka (eng. science), tehnologija (eng. technology), inženjering (eng. engineering) i matematika (eng. mathematics).

Nedavno je, na jedan isto tako simboličan datum – 8. februar, dan žena u nauci, Evropska komisija ukazala na prepreke i izazove sa kojima se i danas, u XXI veku, suočavaju žene u nauci. Naime, istraživanje nema rod (pa čak i imenica u srpskom jeziku jeste srednjeg roda, odnosno nije ni „muška“, ni „ženska“), međutim, odgovor na pitanje kome se poverava i od koga se očekuje da sprovodi istraživanja, te kako se vrednuju istraživanja, itekako ima rodnu dimenziju. Iako podaci ukazuju na to da 48% onih koji doktoriraju u EU čine žene, istovremeno žene čine svega jednu trećinu istraživačke zajednice u EU. Ovaj podatak svedoči o postojanju profesionalne segregacije i krajnje paradoksalnoj diskrepanciji između sveta obrazovanja i sveta rada. Iako u svetu obrazovanja žene ostvaruju iste, ili često i bolje rezultate, u odnosu na muškarce, čini se da, kada prelaze u svetu rada, žene upadaju u svojevrsnu „provaliju“ koja podrazumeva to da se za njih otvara znatno manje mogućnosti.

Sve i kada pronađu posao, po pravilu su manje plaćene od muškaraca (tako govorimo o rodno zasnovanom platnom jazu, koji na nivou EU iznosi), rade na manje plaćenim i vrednovanim poslovima u odnosu na muškace (tzv. lepljivi pod) kao izraz profesionalne segregacije), dok nasuprot znanju i kvalifikacijama ne mogu da dođu do najviših pozicija (tzv. stakleni plafon). Pored toga, ne treba zaboraviti i na izazov usklađivanja različitih sfera života – profeisonalne i porodične sfere, što se i dalje često smatra „ženskim pitanjem“, te tako žene na svojim leđima nose dvostruki teret. Pored svih ovih izazova, koji predstavaljaju samo neke od izazova sa kojima se žene suočavaju u profesionalnoj sferi, položaj žena u nauci je posebno interesantan.

Naime, nauka podrazumeva nova saznanja i doprinose rasvetljavanju različitih pitanja, iz oblasti najrazličitijih nauka. Duboko istorijski utemeljeni obrasci su nauku izgradili sliku o nauci, kao muškoj oblasti, kao alatu kroz koji ljudi (ali po pravilu muškarci) menjaju svet. Neko će opravdano reći – ali šta je, na primer, sa Marijom Kiri? Ona i druge žene koje su ostavile ogroman trag i dale dragocen doprinos razvoju nauke jesu danas (pre)poznate, ali predstavljaju više izuzetak nego pravilo, što na prvi pogled ne vidimo jer ne znamo i ne možemo ni da pretpostavimo koliko je i ko su sve žene za koje nismo čuli, a za koje bi trebalo da smo čuli.

Na sajtu Evropske komisije se ističu imena nekoliko žena koje su dale značajne doprinose razvoju nauke u poslednjih nekoliko godina – to su na primer Ana Lulier, dobitnica Nobelove nagrade za fiziku, Rana Sanjal (Rana Sanyal), dobitnica Evropske nagrade za žene inovatorke za 2024. godinu, za svoja istraživanja u oblasti biotehnologije, ili pak Alba Garsija Fernandez (Alba García-Fernández) i Erika Pineda Ramirez (Erika Pineda Ramirez a), koje vrše istraživanja u oblasti tretmana kancera. Ono na šta takođe želimo da skrenemo pažnju jeste još jedan stereotip, odnosno društvenu sliku koja ima rodnu dimenziju, a tiče se nauke. Iako danas govorimo o značaju inter i multidisciplinarnosti, podela na prirode i društvene nauke i dalje, u nekim slučajevima i kod nekih, igra ulogu u oceni toga kako istraživanje vrednovati. U tom smislu, prirodne nauke se smatraju tipično muškim, a dostignuća u oblasti prirodnih nauka velikim i revolucionarnim. Antipod tome jesu društvene nauke (kao tipično „ženske“ ili makar, u rodnom smislu, „ravnopravne nauke“), čija uopšte naučna priroda neretko biva predmet preispitivanja, a na osnovu tvrdnji da ove nauke nemaju egzaktnu prirodu, te da time i ne podrazumevaju precizne (niti preterano korisne i značajne) rezultate. Svakako, sama priroda određenih nauka, u svetlu razvijanja multidisciplinarnih pristupa u savremenom svetu se sa opravdanjem preispituje. Međutim, sve i da se držimo premise da se prirodne i društvene nauke razlikuju po svojoj prirodi, to ne znači da je jedna ili druga oblast nauka manje ili više vredna. Drugim rečima, žene koje se bave društvenim naukama mogu da ostvare i ostvaruju veliki doprinos za nauku, pojedinca i društvo, kroz svoja istraživanja.

Šta EU čini i planira da čini ovim povodom? Nesporno, pitanje (ne)jednakosti muškaraca i žena uopšte, a posebno u sferi zapošljavanja i rada, je preponato kroz primarno i sekundardno zakonodavstvo EU. U tom pogledu, od posebnog značaja je talas nekoliko direktiva koje su usvojene 2000. godine i u godinama na samom početku 21. veku (u tom pogledu od posebnog značaja je Direktiva 2006/54/EZ o implementaciji principa jednakih mogućnosti i jednakog tretmana muškaraca i žena u pitanjima zapošljavanja i zanimanja). U poslednjih nekoliko godina, svedočimo novom talasu direktiva kroz koje se ponovo i dodatno ističu različiti aspekti borbe za jednakost muškaraca i žena. Štaviše, izvori prava su praćeni i bogatom praksom Suda pravde EU, koji znatno doprinosi borbi za (suštinsku) jednakost.

Sem izvora prava, EU ulaže i napore kroz različite subvencije, donacije i projekte, da podstakne rad i postignuća žena u nauci, a napori u ovom pogledu su vidljivi, o čemu svedoči i izveštaj o rodnoj (ne)jednakosti u STEM-u, objavljen baš na 8. mart. Kao ključne prepreke koje stoje na putu postizanju jednakosti u ovom smislu se ističu da društveni kontekst dovodi do toga da žene, od najmlađih godina, načelno nemaju dovoljno samopouzdanja u pogledu bavljenja predmetima, odnosno kasnije naukama, koje se smatraju tipično muškim; različite prepreke u obrazovanju koje se postavljanju pred devojčice i žene, a koje predstavljaju izraz posredne diskriminacije, te konačno odsustvo rodno osetljivog pristupa.

U tom smislu, ne bi bilo pravično zameriti potencijalne nesavršenosti koje podrazumevaju EU mehanizmi. Međutim, ono što ostaje kao nada, možda utopistička, ali to valjda i jeste u prirodi nade, je to da budućnost nosi svest o tome da su naučni doprinosi, bili „muški“ ili „ženski“ jednako vredni, a da razvijati i podsticati nauku znači i podršku ženama naučnicama, bez potrebe naglašavanja rodne perspektive.

I posebno, da ne zaboravimo (!) – svim ženama, bez obzira na to da li su ostarile (i da li se, nažalost razumljivo, iako ne i opravdano, plaše što stare u današnjem društvu „večne mladosti“), i čak i kada te žene nisu belkinje, i kada imaju invaliditet, i kada jesu i žele da postanu majke i u bez obzira na sva svoja, stvarna ili pretpostavljene lična svojstva. Jer žene jesu žene, a to što su žene ne znači i ne sme da znači da smeju da sanjaju i očekuju samo određene (karijerne) snove.

autorka: Mina Kuzminac, doktorantkinja na Pravnom fakultetu, Univerziteta u Begoradu