foto: Televizija Nova

Ukratko ću ovde da objasnim o čemu je ovaj nemogući tekst. Da je pisan u nekoj drugoj zemlji – zapravo, verovatno u bilo kojoj zemlji na kontinentu na kojem je nastao – bio bi moguć. Samim tim, i naslov bi verovatno bio mudriji. Da je tamo negde, usred sedmice, pisan o događajima koji su se zbili u nedelju, znali bismo i kako je ta nedelja prošla i kako će uticati na ljude kojih se to tiče, u naredne četiri godine. Ali, napisan je tu gde jeste – u zemlji u kojoj čak i život ponekad deluje nemoguće.

Sada dolazi deo u kojem zaista moram da pojasnim o čemu je ovaj tekst i šta je to zapravo nemoguće. Trebalo je da ovo bude osvrt na lokalne izbore koji su održani u nedelju, 8. juna 2025. godine, u Zaječaru i Kosjeriću. Da bismo se na nešto osvrnuli, to mora biti iza nas – dakle, završeno. Međutim, u zoru trećeg dana nakon zatvaranja glasačkih mesta, na istoku i zapadu Srbije traje borba između onih koji žele da odbrane volju građana – narodnu volju – od narodne nevolje. To znači da izbori nisu završeni. I zato je taj osvrt nemoguć.

Izbori su, dakle, ono što tek treba da se dogodi. Osvrtati se unapred ne možemo, ali možemo nastaviti da proučavamo nemoguće. Jesu li to uopšte bili izbori? Jesu li izbori mogući kada se u varoši, gde su nekada možda službenike slali po kazni, u mesec dana pred taj 8. jun obori rekord u broju prisutnih ministara po kvadratnom metru, po jedinici vremena, svejedno. Takva statistika i rekordi ionako ne postoje, i bilo bi nemoguće razmišljati o njima tamo gde su slobodni, demokratski, fer izbori ne samo mogući – već podrazumevani.

Jesu li izbori mogući kada se onima koji biraju nudi, daje, sipa, udeljuje, poklanja, kad im se preti? Jesu li izbori mogući kada se na dan izbora, a još više u izbornoj noći, oko biračkih mesta i štabova preteći šepure ljudi kojima je prirodno stanište ono gde prozori – osim stakala – imaju i rešetke? Jesu li izbori mogući tamo gde su mediji na samrti, a propagandna mašinerija i sitnije alatljike što se predstavljaju ko mediji na vrhuncu?

Ovo bi se nabrajanje moglo terati do broja od četiri hiljade karaktera s razmacima – na koliko je ovaj tekst ograničen – ali na kraju bi pisalo ono što je bilo jasno već posle prve upitne rečenice: nisu mogući.

Kao kad čuješ na radiju neku pesmu Nede Ukraden koju sam nikad ne bi pustio, i u kojoj ti se ama baš ništa ne dopada, a ta ti se pesma onda još tri dana vrti u glavi mimo tvoje volje – tako meni ovih dana ne izlazi iz glave rečenica za koju ne mogu da navedem ni kada je izgovorena, ni gde, ni kome. Ne sviđa mi se, jer previše je vremena bilo potrebno da dovoljno ljudi shvati da je tačna. Ne čujem, srećom, glasove u glavi – više je čujem svojim glasom, parafraziranu. Jedino što pouzdano znam jeste da ju je izgovorio pokojni profesor Vojin Dimitrijević: „Kad radikali dođu na vlast – nema više izbora.“

Nemogući su izbori u zemlji kojom vladaju oni koji kažu „Srbija“, a misle – vlast. Oni Srbiju, odnosno vlast, ne daju – i to ne kriju. Kao što nisu krili da veruju da imaju budućnost i da vlast vide kao priliku da obezbede svoju decu, decu svoje dece, i decu dece svoje dece. Nisu krili, ali mnogi ni do danas nisu razumeli poruke koje su bile krupnim slovima ispisane na svakom bilbordu.

Izbori u Zaječaru i Kosjeriću pokazali su da radikali – kakvo god da im je trenutno ime pod kojim su na političkom tržištu – vlast neće dati nigde i nikad. A kada građanima, koji su po Ustavu nosioci suverenosti, neko otme, ne da, ili uništi tu suverenost – ili, još bolje, tu slobodu – onda je oni sami moraju osvojiti i uzeti nazad u svoje ruke.

Mnogo je načina da se sloboda osvoji. Nemoguće je samo onda kada se neslobodni pomire i od svoje slobode – a zatim i od života – dignu ruke.

Ako je ovo kraj nemogućeg osvrta, a jeste, neka na kraju bude neka inverzija. Ne ona perverzna, koju stalno pominje jedan čovek, već inverzija koja daje nadu. I neka nemogući tekst završi porukom:

Moguće je!

autor: Željko Veljković, novinar Televizije Nova