foto: Pool Moncloa/Borja Puig de la Bellacasa-Fernando Calvo

Od samog početka drugog mandata predsednika SAD Donalda Trampa bilo je jasno da transatlantske odnose očekuju određene promene. Ono što nije očekivano svakako su razmere tih promena, a što je iz današnje perspektive veoma razumljivo, imajući u vidu da je reč koja najbolje opisuje spoljnopolitičke poteze Trampa upravo nepredvidljivost.

Od intenziviranja pritiska na saveznike kako bi povećali izdvajanja za budžet NATO-a, preko uvođenja carina članicama Evropske unije i otvorenih pretenzija ka aneksiji Grenlanda, bilo je pitanje vremena kada će SAD izgubiti do skoro neupitnu podršku svojih saveznika. To se desilo prilikom aktuelnog napada na Iran u okviru operacije Epski bes.

Na nedavnom samitu u Briselu, gde su se okupili lideri EU, glavna tema bila je zauzimanje pozicije povodom dešavanja na Bliskom istoku. Uz manje ili više eksplicitnosti u protivljenju, zaključeno je da ovo nije rat čiji Evropa treba da bude deo.

Svakako, najčvršći stav kao i povodom prethodnih Trampovih poteza zauzela je Španija. Njen levo orijentisani premijer, Pedro Sančez, mogao bi da postane lice koje će obeležiti evropsko udaljavanje od Vašingtona.

Operacija Epski bes: šta se dogodilo u Iranu?

Operacija Epski bes predstavlja aktuelnu vojnu akciju koju SAD sprovode nadovezujući se na izraelsku operaciju Rik lava. Kako ističe sekretar rata SAD Pit Hegset: Misija operacije Epski bes je potpuno precizno usmerena: uništiti iranske ofanzivne rakete, uništiti proizvodnju raketa u Iranu, uništiti njihovu mornaricu i drugu bezbednosnu infrastrukturu - i oni nikada neće imati nuklearno oružje. U ovom slučaju bitan je i kontekst koji je i doveo do eskalacije sukoba, a to je rat Palestine i Izraela, odnosno podršku koju palestinska strana i Hamas dobijaju od Irana. Ovo nije prvi direktan sukob Irana i Izraela od početka rata.

Tokom protesta u Iranu krajem 2025. godine, kada su građani ustali protiv represije režima ajatolaha Hamneija, Tramp je izrazio spremnost na vojnu intervenciju, dok istorijski kontekst pokazuje da su i ranije demonstracije u Iranu, uključujući one pred puč 1953. godine, delimično podsticane spoljnim uticajem SAD i CIA. Iako se Tramp za opravdanje svoje intervencije poziva i na kršenja ljudskih prava, on kao glavni razlog napada ne navodi hiljade mrtvih demonstranata, već iranski nuklearni program.

Evidentno je da članice EU nemaju mnogo interesa za učešće u ovom sukobu i da bi žrtve bile podnete isključivo zarad podrške američko-izraelskom prijateljstvu i pretenzijama na resurse, u trenutku kada sukob Rusije i Ukrajine i dalje traje, a Tramp preti da će anektirati Grenland. Evropska unija je u poslednjih nekoliko godina zauzela oprezan i distanciran stav prema akcijama SAD i Izraela protiv Irana. Glavni razlog za to je strah od potpune destabilizacije Bliskog istoka koja će eskalirati širenjem oružanih sukoba i dovesti do potencijalnog talasa izbeglica koji bi mogao uticati na evropsku bezbednost i socijalnu stabilnost. EU posebno naglašava potrebu zaštite civilnih života, što izraelska, a sada i američka strana, često ne uzimaju u obzir. Visoki predstavnik EU ističe da svi postupci moraju biti u skladu sa međunarodnim pravom, proporcionalni i ciljano usmereni, dok se insistira na diplomatskom rešenju spora oko iranskog nuklearnog programa.

Od 27 članica EU,  deset je priznalo Palestinu kao državu, pri čemu su Španija, Irska, Norveška i Slovenija to učinile tokom 2024. godine, dakle nakon početka aktuelnog sukoba sa Izraelom.  Poslednje priznanje došlo je od Francuske, u septembru prošle godine i ona predstavlja prvu stalnu članicu Saveta bezbednosti UN koja je načinila ovakav korak. 

Neslaganja Trampa i Sančeza

Od povratka Trampa na vlast pozicioniranje Pedra Sančeza podseća na De Golovu politiku 60-ih godina prošlog veka, kada se zalagao za veću autonomiju Evrope u okviru transatlantskih odnosa.

Nakon što je prošle godine Donald Tramp zahtevao od saveznika da povećaju udeo u odnosu na svoj BDP kojim će finansirati NATO na 5%, Sančez je bio jedini lider koji se otvoreno suprotstavio. Španija je tokom 2024. godine proporcionalno najmanje novca izdvojila od svih članica za svoje kontribucije, čak manje od 2% BDP-a. Naveo je da će se uskladiti sa prethodnim ciljem od 2%, ali da bi više od toga bilo u suprotnosti sa španskim prioritetima, ali i potrebama EU da ojača sopstvene odbrambene kapacitete. Svoje stavove potvrdio je u januaru ove godine, kada su se Trampova retorika o Grenlandu dodatno radikalizovala. Tom prilikom istakao je da se bezbednosna pitanja o Arktiku moraju rešavati u okviru NATO i ponovio da EU treba da radi na unapređenju svojih oružanih snaga.

Do ideoloških mimoilaženja dolazi i kada je reč o stavovima dva lidera o migraciji. Potpuno suprotno Trampovom zatvaranju granica i deportacijom imigranata, Španija je u januaru usvojila novu uredbu koja predstavlja vanredni mehanizam regulacije statusa 500 hiljada imigranata, koji će ovim putem moći da dobiju radnu dozvolu. I dok Donald Tramp predstavlja migrante kao glavne krivce za pad životnog standarda američke srednje klase i narušavanje američkog sna, španski premijer vidi ih kao neophodne za ekonomski razvoj zemlje. Pozivanje na multilateralno rešavanje sporova uz uzdržavanje od unilateralnog kršenja suvereniteta drugih zemalja usledilo je i nakon hapšenja predsednika Venecuele Nikolasa Madura. Kulturne veze Španije i zemalja Latinske Amerike u ovom kontekstu su od izuzetnog značaja, jer su upravo hispanoamerikanci na glavnom udaru odluka nove američke administracije.

Svakako, Sančez ima i svoje lične koristi od suprotstavljanja Trampu. Dok se unutar svoje zemlje suočava sa aferama u kojima je optužen za korupciju i gubitkom regionalnih izbora, navedeni potezi nailaze na simpatije građana Španije. Imajući u vidu stavove svetskog javnog mnjenja po pitanju Trampa, može se očekivati i pozitivan uticaj distanciranja od njegovog uticaja na špansku meku moć.

Nakon napada na Iran, izjave Jolande Dijaz, potpredsednice španske vlade da je potrebno boriti se za Evropu koju američki predsednik ne drži u šaci i koja će imati sopstvene snage za samoodbranu i Pedra Sančeza da Španija neće učestvovati u onome što je loše za svet, samo su logičan nastavak dosadašnjeg pozicioniranja. Takođe, ovog meseca španski bilateralni odnosi sa Izraelom svedeni su na nivo otpravnika poslova, nakon što se njihova ambasadorka povukla iz Tel Aviva.

Stavovi ostalih članica EU

Nakon neustupanja vojnih baza u Andaluziji za napad na Iran, početkom marta, Tramp je, očekivano, zapretio trgovinskom blokadom Španije. Najglasniji u iskazivanju evropske solidarnosti bio je Emanuel Makron, naglasivši da je pritisak na jednu članicu, pritisak i na sve ostale. Kasnije istog meseca, Tramp je tražio saveznicima da pomognu oslobađanjem Ormuskog moreuza, nakon čega je prvi put došlo do otvorenog ograđivanja od poteza Trampove administracije i od do sada uzdržanijih lidera. Tako je Fridrih Merc, iako je nekoliko dana pre toga izbegao da jasno pruži podršku Sančezu, nakon ove situacije izjavio da EU ne treba da pošalje svoje brodove u Ormuz. Mnoge je iznenadilo da se i Đorđa Meloni, koja je smatrana Trampovim najvećim prijateljem u Evropi ogradila od akcija na Iran. Time su se na istoj poziciji okupili dva lidera čije partije dolaze sa potpuno različitog političkog spektra - Melonijina desna i Sančezova leva, te se čini da Tramp uspeva da, izazivajući krizna vremena, podstakne koheziju Evrope. Kulminacija se dogodila na samitu lidera EU u Briselu 19. marta kada je jasno poručeno da EU neće postati deo rata. Izražena je duboka zabrinutost za energetsku bezbednost Evrope i sve ono što će uslediti zbog globalne destabilizacije.

Znači li ovo kraj transatlantskog prijateljstva?

Ukratko, ne. Moguće je zamisliti da bi do napada na Iran došlo i za vreme nekog drugog američkog predsednika, s obzirom da obe stranke u SAD pridaju veliki značaj savezništvu sa Izraelom. Kako ističe Terez Depleč, Evropljani i Amerikanci različito doživljavaju rat – za prve je to kuća u plamenu, dok ga drugi često vide kao nešto udaljeno, zbog čega EU verovatno svakako ne bi podržala ovaj rat. Ipak, izraženo protivljenje i odsustvo bilo kakve podrške SAD je u najvećoj meri posledica ponašanja Donalda Trampa. Spoljna politika SAD trenutno je, prema Stivenu Voltu, primer predatorske hegemonije koju odlikuje nepoverenje u partnerstva i težnja da se saveznici potlače. Prvo je usledilo uvođenje carina, zatim pritisak na povećanje izdvajanja za NATO, kao i dogovori sa Putinom na nivou „dve velike sile“ uz nipodaštavanje EU. Ono što je najviše ugrozilo NATO kao bezbednosnu zajednicu jesu Trampove izjave o potencijalnoj aneksiji Grenlanda. Stoga, logično je bilo da Evropa neće žrtvovati svoje kapacitete zarad rata koji smatraju nelegitimnim, nelegalnim i suprotnim svojim interesima. Ova situacija mogla bi da proizvede upravo suprotno od dovođenja EU u položaj potčinjenosti, a to je razvijanje sopstvenih odbrambenih snaga i okretanje saradnji sa novim akterima na globalnoj sceni, posebno kada je ekonomska dimenzija u pitanju.

Postoje dva glavna razloga zbog kojih se transatlansko prijateljstvo najverovatnije neće završiti. Prvi leži u istoriji - iako ih često tako ne percipiramo tako, transatlantski odnosi prošli su kroz različite krize. Aktuelne tenzije uklapaju se u povremena razilaženja unutar savezništva, od De Gola, preko Suecke krize i rata u Iraku, do trgovinskih politika iz Trampovog prvog mandata, koje su rešene dolaskom Bajdena. Upravo na tim linijama nalazi se i drugi razlog, odnosno činjenica da će se Trampov mandat završiti. Savezništvu najviše štete njegovi arbitrarni, neretko iracionalni potezi, te će njegovom nasledniku biti lako da se od njih ogradi. Ostaje otvoreno pitanje do koje mere će Trampovi pritisci dosegnuti, koliko daleko će od sebe udaljiti svoje saveznike i na koji način će se struktura postojećih odnosa promeniti. Svakako, Španija sa Pedrom Sančezom na svom čelu, ostaće upamćena kao lider distanciranja od SAD i zagovornik produbljivanja zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU.

Autorka: Ana Škiljević