foti: SPÖ Presse und Kommunikation

Ako je politika umetnost mogućeg, kako ju je definisao Oto fon Bizmark, onda su koalicioni pregovori umetnost pretvaranja poraza u mandat. To je lekcija koju je početkom prošlog meseca demonstrirala danska premijerka Mete Frederiksen, formirajući treću uzastopnu vladu uprkos tome što su njene socijaldemokrate ostvarile najlošiji rezultat još od 1903. godine. Ali i u drugim evropskim zemljama poput Francuske, Italije, Poljske, Portugalije, Češke ili Slovenije socijaldemokratija je u u krizi. Iako su u Austriji i Nemačkoj mlađi partneri u vlasti,  u anketama su u konstantnom padu. Čak ni španski premijer Pedro Sančez, koji je nedavno zaradio aplauze levičara širom sveta zbog suprotstavljanja Donaldu Trampu, ne uspeva da pretoči međunarodni politički kapital u prednost kod kuće. Njegov PSOE zaostaje za desničarskom Narodnom partijom, dok se pozivi za raspisivanje vanrednih izbora sve više pojačavaju.

A samo četvrt veka ranije, sudbina Starog kontinenta izgledala je crveno, ili barem roze. Više od dve trećine građana Evropske unije 1999. godine živelo je u državama kojima su upravljali lideri levog centra, budući da su u vladama u Berlinu, Parizu i Rimu sedeli Gerhard Šreder, Lionel Žospen i Masimo D'Alema. Ipak, do 2016. godine broj stanovnika EU u zemljama pod upravom socijaldemokrata pao je na svega jednu trećinu, prema računici britanskog „Ekonomista“. Oni koji su pretpostavljali da će se političko klatno uskoro vratiti ulevo, svoje nade su videli izneverene, i to više puta. Danas sem u Madridu i Kopenhagenu, socijaldemokratskog šefa vlade imamo još samo u Valeti i Viljnusu. Međutim, ove zemlje predstavljaju tek desetinu stanovništva EU.

Kada je došlo do zaokreta? Brojni naučni radovi pad levog centra pripisuje postepenom smanjivanju fabrika, luka i rudnika – prirodnog uporišta radničke politike. Neko vreme činilo se da su socijalisti uspešno zamenili kombinezone i šlemove za odela. Odnosno, umesto mašinbravara, došli su državni službenici koji glasaju za njih. Ipak, izazov prilagođavanja novim vremenima trebalo je da bude jednako težak za istorijske rivale socijalista – demohrišćane, jer su se crkve praznile istom brzinom kao sindikalni domovi. Na primer, prema podacima Nemačke biskupske konferencije, u proteklih 20 godina broj katolika se smanjio za preko pet miliona, dok je slična situacija važi i za protestante. Ali desnica je nekako uspela da se prilagodi, a levica nije. Pomalo paradoksalno, upravo su se konzervativci preuzeli jezik zaštite radnih mesta nego socijalisti koji su nekada taj teren smatrali svojim. 

 Iako je rasparčavanje tradicionalnih partijskih sistema pogodilo i desni centar, socijalisti se suočavaju sa dodatnim odlivom glasova ka zelenima i krajnjoj levicom, koja beleži uspon uporediv sa populističkom desnicom. Tako se u Francuskoj sada moderni marksista Žan Lik Melanšon nalazi u vrhu anketa uoči predsedničkih izbora naredne godine. U ovoj drugoj najmnogoljudnijoj zemlji EU, nijedan kandidat levog centra ne beleži značajnu podršku, kao i prethodni put 2022, kada je predstavnica socijalista An Idalgo osvojila svega 1,8 odsto glasova. 

Osim poneke lokalne samouprave, u mnogim delovima centralne Evrope jedva da postoji klasična socijaldemokratska stranka koja bi mogla da pređe cenzus, a kamoli da pobedi. U takvim situacijama često se citira Ralf Darendorf. Ovaj britansko-nemački sociolog je još 1983. proglasio „kraj socijaldemokratskog veka“. Njegov argument bio je da su veliki ciljevi izgradnje socijalne države poput penzionog sistema, javnog zdravstvam plaćenih odmora, visokog oporezivanja bogatih, već ostvareni i da je stoga socijaldemokratija žrtva sopstvenog uspeha. Ali nova vremena donose i nove izazove. Na tlu Starog kontinenta i dalje ima mnogo ljudi koji pripadaju srednjoj klasi. Oni možda strahuju da će im veštačka inteligencija oduzeti posao isto onoliko koliko su se njihovi preci nekada plašili zatvaranja fabrika. Ipak, veći problem je što malo ko smatra da današnji levi centar govori u njihovo ime.

Autor: Vasilije Filipović