foto: “Nei takk!” by Börkur Sigurbjörnsson, CC BY 2.0 

Islandska politika, komparativno posmatrana, ne diže preteranu prašinu iza sebe. Jedna od najstarijih svetskih demokratija (formalno, islandski parlament je star preko 1000 godina), daleko izolovana od previranja i sukoba evropskog kontinenta, održava se na malom ostrvu sa jedva 400.000 stanovnika i predstavlja suštinski raj za život, naročito ukoliko ste ljubitelji nižih temperatura.

Premda kolokvijalno sinonim za sneg, led i izolaciju, Zemlja vatre i leda značajno je povezana sa “starim kontinentom”. Na sebi svojstven način, Island sabira brojna iskustva evropske integracije; od EFTA sporazuma i Evropskog ekonomskog prostora, sve do početka ovog veka, kada je inkorporiran u sistem Šengena. Visoka stopa BDP po glavi stanovnika omogućena je upravo putem povlašćenog položaja za koji se Island izborio kada je reč o politici ribarstva, koje pored turizma i topljenja ruda predstavlja pogon islandske ekonomije. Stoga je pitanje o kome će građani u avgustu 2026. godine glasati suštinski pitanje završetka integracionog procesa.

Najbliže što su islanđani bili pri stolici u Briselu bilo je u atmosferi krizne 2008/09. godine. Burne vode integracije navigirale su socijaldemokrate, ali je kurs naglo preokrenut sa konzervativnom Partijom nezavisnosti 2013. godine. Takav kurs je stabilno plovio sve do 2024. godine, sa izborima koji su vratili stare socijaldemokratske kapetane za kormilo. Vlada premijerke Frostadotir, čiju posadu pored Alijanse socijaldemokrata čine i Narodna partija i Liberali-Reformisti, početkom 2026. godine potvrdila je predlog o održavanju referenduma, na kome će građani odlučiti da li zemlja treba da se vrati na put plovidbe ka EU članstvu.

Svi brodolomi islandskog EU članstva

U delu “Island i Evropska integracija - Na ivici”, Baldur Torhalson pruža grupu zaključaka koji nam skiciraju ključne kočničare integracije Islanda u EU. Premda je reč o knjizi staroj preko 20 godina, koja nije mogla naslutiti razarajuće posledice finansijske krize 2008. godine, dobar deo pretpostavki još uvek stoji. One su vezane za već uspostavljen odnos Islanda sa Evropskom unijom kroz ekonomsku integraciju, te posledično i važne uloge koje poljoprivreda i ribarstvo igraju za Island. Ekonomski činioci su verovatno prva stanica na koju se analitičari mogu fokusirati, što je i donekle očekivano. Izuzetno uspešna ekonomija ostrva doživela je svoj najveći pad krahiranjem bankarskog sektora, koji je pored zahteva za evropskim integracijama doneo sa sobom i zahteve za integraciju u Evrozonu, ne bi li se slobodnopadajuća kruna spasila. Međutim, van tih “vanrednih okolnosti”, Islanđani se održavaju na vodi sasvim dobro.

Posebno interesantan jeste institucionalni dizajn vezan za izbore. Kako je Island podeljen u 6 izbornih jedinica, izborni sistem Islanda mahom je okrenut ka ruralnim regionima. Dok to možda na prvi pogled ne predstavlja relevantnu tačku u našoj raspravi, u kontekstu evropskih integracija jeste važan kočničar ukoliko se uzme u obzir struktura birača i partija tih izbornih jedinica. Dominantno ruralno stanovništvo, te i njihovi predstavnici u Altingu ne samo da su u proseku više evroskeptični nego njihovi urbani sunarodnici, već je i njihov fokus prvenstveno stavljen na politike ribarstva. Ribarstvo, zajedno sa svakako manjim poljoprivrednim sektorom, predstavljaju rak ranu u pregovorima za članstvo, budući da veći deo biračkog tela veruje da integracija Islanda može dovesti do velikih gubitaka za domaće proizvođače.

Čak pored svih institucionalnih i ekonomskih faktora, ostaju i oni vezani za poimanje nacije, identiteta Islandske nacije i uloge kriza. Tako se recimo pitanje teško stečene nezavisnosti ostrva pozicionira kao antipod evropskoj integraciji, koja preti da proguta suverenost, te i u tome identitetsku istoriju Islanđana. Torhalson čak i ističe drugačiji odnos političkih elita prema EU u odnosu na građane, tvrdeći da je njihovo ponašanje znatno okrenutije ka SAD. Ono je ilustrovano ne samo u koncepciji da je državna saradnja najbolja kada je na nivou država-država, već i atitudinalnim praksama same elite (primera radi, gde odlaze na školovanje). Geografija bi takođe mogla biti jedan od faktora ako se uzme u obzir da je Island toliko daleko, a da se još uvek uspešno uhvatio u koštac sa većinom svetskih tegoba. Sem davne 2008. godine, kada se ledena barijera nepobedivosti otopila i Island bio prva “zapadna zemlja” koja je nakon 20ak godina zatražila pomoć od MMF, ne bi li sprečila apsolutni propast islandske krune.

Dakle, Island aktivira pitanje evropske integracije u trenucima kada je njegov sistem u krizi, bilo političkoj, ekonomskoj ili nekoj drugoj. U suprotnom, u vremenima mirnih voda, zajedničke snage institucionalnih, ekonomskih i socio-identitetskih faktora uspevaju da suzbiju integraciju.

Sa takvom postavkom, novi evroentuzijazam ostrva iznenađuje. Namerno više puta spomenuta kriza 2008. godine skicira osnovni razlog za tadašnjim zahtevima za integracijom, te bi iz takve perspektive današnji pro-EU glasovi ostali donekle tihi, letargični i neupečatljivi. Razlog za reaktivaciju rasprave o EU mogao bi se objasniti spoljnopolitičkim činiocima; kakofonijom Trampovih zahteva za Grenlandom, ili Islandom, kako je više puta “pogrešio” tokom izlaganja u Davosu, osećajem urgentnosti za jedinstvenim nastupom Evropske unije kao zaokruženog spoljnopolitičkog aktera i opšti osećaj ugroženosti prouzrokovan ratom u Ukrajini.

Ovo bi moglo biti dominantno tumačenje. Međutim, verovanja smo da bi adekvatnije, a i jednostavnije rešenje moglo biti pronađeno u prirodi islandskih partija i odnosu građana prema političkom životu zemlje.

Zaleđene pozicije islandskih partija i tvrdokorni demokratski građani

Partije na Islandu su, u najmanju ruku, neobične. Pogledajte samo strukturu koalicije koja je činila vladu sve do izbora 2024. godine i videćete da su nekadašnji gorki neprijatelji, desna Partija nezavisnosti i najlevlja partija islandskog spektra, Levo-Zeleni, relativno mirno vodili zemlju u dva navrata (prvo 2017. pa ponovo 2021. godine). Uprkos savremenoj kakofoniji islandske partijske politike, partije su poprilično čvrste po pitanju njihovih EU stavova.

Veći deo partijskog sistema Islanda zauzimaju evroskeptici. Pomenute partije desnice i levice ujedinjuju se u zajedničkoj koncepciji protiv članstva. Levo-Zeleni su verovali (verovali, s obzirom na poražavajuću činjenicu da je prvi put od 1930ih godina ovakva levica izgubila parlamentarno prisustvo) da bi EU članstvo ugrozilo nezavisnost i položaj Islanda, a Partija nezavisnosti je na sličan način argumentovala napuštanje pregovora 2013. godine. Očekivano, u središtu njenog negodovanja leži pitanje nezavisnosti i suvereniteta, te se čak i agitovanje evropskih čelnika tumači kao mešanje u izbornu volju Islanđana. Na istoj strani stoje agrarne partije Centrista i Progresivaca. Premda su nordijski modeli agrarnih partija znatno drugačiji u odnosu na agrarno-seljačke partije kontinentalne Evrope, lako je pretpostaviti da partije čije se biračko telo koncentriše u okviru poljoprivrednih aktivnosti ispoljavaju stavove protiv integracije. Centristi čak toliko da ne žele ni održavanje referenduma, što ih razlikuje od poslednje evroskeptične partije u trenutnom sazivu Altingija, Narodne partije. Premda članica vlade, narodnjaci ne veruju da bi članstvo u EU bilo dobro po Islanđane, ali su znatno demokratičniji od Centrista, podržavajući održavanje referenduma. Dakle, na strani evroentuzijasta stoje samo Alijansa socijaldemokrata i Liberali-Reformisti (Viðreisn). 

Pomenuta demokratičnost ostrva zabeležena je i prilikom sondaža javnog mnjenja. Ona je ilustrovana u činjenici da 58% islanđana podržava održavanje referenduma povodom ponovnih pregovora, dok 45% podržava ideju otvaranja pregovora o pristupanju. Sa druge strane, konkretni stavovi o članstvu (Da li ste za to da Island postane članica Evropske unije?) variraju drastično. U istom istraživanju, pozitivan odgovor dalo je tek 36% islanđana, a najviši stepen podrške članstvu zabeležen je daleke 2002. (57%) i kasnije 2009. (55%). Ono što jeste znatno stabilno jeste negativna percepcija u sondažama, što govori o tome da birači ostaju snažno vezani za svoje stavove o integraciji. Stoga je ključni deo populacije koji odlučuje, a koji će verovatno odlučiti i 26. avgusta, onaj koji je trenutno neopredeljen.

Postoje dobre šanse da građani Islanda izglasaju “da”. Anti-EU pozicija, odnosno “ne” kampanja, formira narativ oko referenduma kao konačnog pitanja, kao poslednjeg eksera u evropskom kovčegu. Međutim, kampanja koju vodi Evropuhreyfingin usmerava takve glasače ka fiktivnoj “možda” opciji, postavljajući okvire referendumskog pitanja u pravcu prvog koraka u javnoj debati. Njihova pozicija je zbog toga olakšana. Sa jedne strane postoji sasvim solidan broj Islanđana koji će po automatizmu glasati za opciju “da”, dok sa druge strane, dovoljno je naći još par procenata onih koji su spremni da svoj “da” glas opravdaju (sami sebi) kao “možda” glas, što će reći šansu za dalju raspravu i nagodbe.

 Autor: David Tadić,

saradnik u nastavi,

Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu