Evropska krajnja desnica i izbori za EP - Jači ili slabiji?

Da li je zaista krajnja desnica doživela neuspeh na ovim izborima? Šta nam govore njihovi rezultati u pojedinačnim državama članicama, šta njihove stranačke politike, a šta odnos tradicionalnih partija prema njihovim politikama?

Izbori za Evropski parlament, održani između 23. i 26. maja ove godine, pokazali su da je građane moguće mobilisati da izađu u većem broju na birališta, da su tradicionalne partije izgubile znatnu podršku u svom biračkom telu, a da su, s druge strane, Zeleni, liberali i krajnja desnica uspeli da uvećaju svoju bazu.

Kada se sve sabere i oduzme, pro-EU partije su pobedile.

Šta u takvoj raspodeli snaga može da uradi krajnja evroskeptična desnica, koja je ostvarila bolji izborni rezultat nego na prethodnim izborima, ali nije dobila trećinu mesta kao što su najavljivali tokom kampanje?

Rezultat evroskeptičnih, desničarskih i populističkih stranaka prihvaćen je sa olakšanjem i ocenjen kao neuspeh ovih partija da dobiju podršku za realizaciju svojih politika, prvenstveno u domenu ilegalnih migracija, borbe protiv terorizma i jače kontrole granica. Odmah su usledili komentari da krajnja desnica neće moći da formira većinu u Evropskom parlamentu, niti će biti pozvana u koaliciju od strane Evropske narodne partije i socijaldemokrata, tako da će njen uticaj na kreiranje budućnosti Evropske unije biti neznatan. Naglašavaju se i politička razmimoilaženja unutar krajnje desnice koja će otežavati formiranje zajedničke platforme, a samim tim i jedinstvene poslaničke grupe.

Međutim, da li je zaista krajnja desnica doživela neuspeh na ovim izborima? Šta nam govore njihovi rezultati u pojedinačnim državama članicama? Šta njihove stranačke politike? A šta odnos tradicionalnih partija prema njihovim politikama?

Brojniji za 58 poslanika

U krajnu desnicu u Evropskom parlamentu ubrajamo sledeće poslaničke grupe – Evropa nacija i slobode (ENF) sa svojih 58 poslanika, Evropa za slobodu i direktnu demokratiju (EFDD) koja će u novom sazivu imati 54 mandata, kao i Evropski konzervativci i reformisti (ECR) sa 64 poslanika.

Dok je broj poslanika iz ovih grupa nakon prošlih izbora za Evropski parlament iznosio 118, sada je taj broj porastao na 176.

I dok se ponavlja da, nakon ovih izbora, populističke stranke nisu uspele da osvoje trećinu mandata, kao što su najavljivale tokom kampanje, zanemaruje se činjenica da će u ovom sazivu biti brojnije za oko 60 poslanika.

Ako pogledamo rezultate krajnje desnice na nacionalnim nivoima, najveću snagu ove partije su pokazale u Italiji, Velikoj Britaniji i Francuskoj.

Severna liga Matea Salvinija je očekivano pobedila na izborima u Italiji osvojivši 34,3% glasova, i ostavivši iza sebe Demokratsku stranku sa 22,7% i koalicionog partnera Pokret pet zvezda sa 17%. Salvinijeva stranka je time ostvarila veliki skok u odnosu na 2014. godinu, kada su osvojili 6,15% glasova.

Partija za Bregzit Najdžela Faraža ubedljivo je pobedila u Velikoj Britaniji osvojivši 30,74% glasova, što je za 4% više nego 2014. kada je nastupala kao UKIP.

Nacionalno okupljanje Marin Le Pen u Francuskoj potvrdilo je svoju snagu osvojivši 23,31%. Iako pobeda Le Penove nije toliko ubedljiva kao u slučaju Italije i Britanije, očigledno je da je kampanja Nacionalnog okupljanja uspela da privuče najveći broj birača.

Finski desničari oličeni u partiji Pravi Finci zadržali su skoro istu poziciju kao pre pet godina sa osvojenih 13,8% glasova, dok su Švedske demokrate napravile veliki skok sa 9,67% na 15,34%.

Ostale evroskeptične krajnje desničarske partije koje su ušle u Evropski parlament nisu bile tako ubedljive na izborima, ali su potvrdile svoju mobilizatorsku snagu i zauzele poziciju u EU, odakle će moći da rade na jačanju svoje političke snage i širenju glasačke baze kroz nametanje svojih ideoloških i političkih prioriteta i ciljeva u javnom i političkom diskursu. 

Jedna od partija koja nije prošla najbolje na izborima je esktremno desničarska Alternativa za Nemačku (AfD), koja je osvojila 11% glasova, što je manje nego na nemačkim parlamentarnim izborima pre dve godine. Iako ovo poređenje ukazuje na pad podrške AfD, stranka je ostvarila bolji rezultat u odnosu na izbore za Evropski parlament 2014, kada je imala 7,10% glasova.  

Pad podrške evidentan je i na primeru austrijske Slobodarske partije (17,2% naspram 19,72% iz 2014. godine), Danske narodne partije (10,76% u poređenju sa 26,6%). Partija slobode Gerta Vildersa u Holandiji koja je izgubila mesta u novom sazivu parlamenta osvojivši 3,53%, što je čak 10% manje nego 2014.

S druge strane, svoju poziciju učvrstio je mađarski premijer Viktor Orban sa Fidešom, koja je ove godine suspendovana iz Evropske narodne partije, osvojivši 52,33%, dok je Jobik doživeo veliki pad sa 14,67% na 6,41%. Poljska stranka Pravo i pravda ostvarila je bolji rezultat nego 2014, pobedivši na izborima u Poljskoj sa 45,38%.

Privlačenje nezadovoljnih

Kranja desnica je očigledno ostvarila bolji rezultat nego pre pet godina, mada ne onaj koji je očekivan, i to igrajući na kartu ugrožene bezbednosti i identiteta, ali i zahvaljujući padu poverenja građana u tradicionalne partije. Treba imati u vidu da je krajnja desnica u kampanji odustala od pozivanja na izlazak iz Evropske unije i ukidanje evrozone i Šengena, čime je znatno ublažila svoje stavove protiv EU, ne bi li se približila nezadovoljnim glasačima tradicionalnih partija koji žele jaču nacionalnu državu.

S druge strane, tradicionalne partije su upozoravale građane da ne podržavaju stranke koje nameravaju da razbiju Evropu.

Međutim, i pored narativa o neprijatelju koji se mora izolovati, političko delovanje desnog centra prethodnih godina u nekim zemljama Evropske unije ukazalo je na njegovo približavanje krajnjoj desnici. Usvajanjem jačih stavova po pitanju migracija, a u cilju suzbijanja rasta stranaka na krajnjoj desnici ili pak formiranjem koalicija sa ekstremno desničarskim partijama, tradicionalne partije su doprinele jačanju legitimiteta krajnje desnice.

Stoga, kada analiziramo rezultate krajnje desnice na ovim izborima za Evropski parlament, mora se imati u vidu ne samo broj osvojenih mandata i mogućnost formiranja vladajuće koalicije u Evropskom parlamentu već i platforma zahvaljujući kojoj su privukli birače, odnos tradicionalnih partija prema politici i delovanju krajnje desnice, kao i planove stranaka na krajnjem desnom spektru.

Ostaje da vidimo ne samo kakav će evroskeptični, nacionalistički, populistički i ekstremno desničarski front biti okupljen u novom sazivu Evropskog parlamenta već i da li će i kako sve krajnje desničarske partije iskoristiti novu raspodelu snaga u EU za jačanje svojih mobilizatorskih kapaciteta i nacionalističkih platformi, a koje su pretnja svakom otvorenom i demokratskom konceptu društva.

I kakav će odnos prema takvim platformama imati tradicionalne partije – hoće li omogućiti učešće krajnje desnice u vladajućim koalicijama, podržati njihovu nacionalističku retoriku, ili će ipak ponuditi biračima progresivnu i emancipatorsku viziju društva, koja u svom fokusu ima pluralizam, toleranciju i solidarnost.

Marija Todorović, Beogradska otvorena škola