foto: Matija / Wikimedia Commons

U prvom članu našeg Ustava stoji da je Republika Srbija „država [...] zasnovana na vladavini prava”. Ustavne proklamacije se, međutim, ne poklapaju nužno sa ustavnom stvarnošću. Da u slučaju Srbije postoji zjap između norme i realnosti svedoči i poslednji izveštaj EU iz 2024. godine, u kojem se kaže da će „ukupan tempo pregovora i dalje zavisiti od reformi vladavine prava”.[1] Napredak reformi u tom domenu se meri u odnosu na nekoliko pokazatelja – efikasan, nezavisan i kvalitetan pravosudni sistem, efikasna borba protiv korupcije, kao i stepen poštovanja osnovnih ljudskih prava, kako na normativnom nivou, tako i u praksi.[2] Nalazi u Izveštaju nisu ohrabrujući, jer se konstatuje da „vladini zvaničnici, uključujući i neke na najvišem nivou, kao i poslanici nastavljaju javno da komentarišu tekuće istrage ili sudske postupke, kao i rad pojedinačnih tužilaca i sudija”.[3] U objedinjenom izveštaju o stanju vladavine prava u EU iz 2024, koje obuhvata i zemlje kandidate za članstvo, navodi se da iako u Srbiji ima pomaka u oblasti borbe protiv visoke korupcije, „potrebna su dalja poboljšanja kako bi se uspostavili solidni rezultati u istragama, optužnicama i pravosnažnim osuđujućim presudama”.[4]

Igrarija ili promena

Imajući sve to u vidu, srpska javnost je bila vidno zatečena jutarnjim vestima 1. avgusta 2025, u kojima je saopšteno da je, po nalogu Javnog tužilaštva za organizovani kriminal (TOK), u toku velika akcija hapšenja zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu. U njoj je – zbog sumnje da su izvršili krivična dela sa koruptivnim elementima – naloženo hapšenje većeg broja lica, uključujući i bivše ministre Vesića i Momirovića. I dok su režimski mediji i tabloidi pohitali da tu akciju nazovu „javnotužilačkim državnim udarom”, dotle je u nemalom delu pobunjenog društva, pa i u ključnim profesionalnim medijima, provejavala ozbiljna rezerva spram te akcije. Tako je advokat Ivan Ninić na televiziji N1 izjavio da „mi nemamo predmete visoke korupcije, mi nemamo presude, mi nemamo nijednog Sanadera osuđenog za visoku korupciju i to je poraz ovog društva, i mi sad treba blanko da verujemo da je ova akcija iskrena i da će ona nešto revolucionarno da napravi. Ja ne mogu da dam podršku Mladenu Nenadiću, mogu da pozdravim ovo što on radi, ali izražavam sumnju u njegove namere i u iskrenost ljudi koji realizuju ovaj predmet”. I pored činjenice da je Vesiću baš noć pred hapšenje pozlilo pa je podvrgnut hirurškoj intervenciji u privatnoj bolnici, optimizam u pobunjenom delu javnosti je, ipak, porastao kada je svim uhapšenima određen i pritvor. Međutim, taj nalet je bio kratkog daha, jer je krivično vanpretresno veće Višeg suda meru pritvora zamenilo kućnim pritvorom i ponovo su krenule priče o „igrariji” režima. Uz to, zasad su izostale i neke nove očekivane akcije TOK-a, prevashodno ona u vezi sa postupkom nezakonitog skidanja oznake kulturnog dobra sa zgrade Generalštaba, u kojem su prema saznanjima javnosti bili uključeni i aktuelni ministri Selaković i Mali. IZ TOK-a je do sada jedino u maju mesecu stigao demanti u kojem se kaže da niko, pa tako ni pomenuta dva ministra, nije bio saslušavan .

Dok se po ulicama Srbije valjaju građanski nemiri i sukobi, teško je odgonetnuti da li je TOK, kao važan deo defektnog tranzicionog modela[5] koji se označava terminom „zarobljenа državа” (state capture),[6] iznenada proradio i pogurao zemlju u pravcu vladavine prava. To pitanje, na kraju krajeva, nema ni mnogo smisla, jer da bi se došlo do prve pravosnažne presude nekom visokom državnom funkcioneru za delo visoke korupcije očito je da svoj deo posla moraju da obave i sudovi. Zato ću se u nastavku ovog kratkog osvrta fokusirati na načelnije pitanje – mogu li delovi pravosudnog aparata koji su do juče smatrani otrovom, jer su podupirali model „zarobljene države” i opstanak autokratskog režima, u kritičnom trenutku postati protivotrov za demontažu tog istog režima i uspostavljanje vladavine prava?

Argentinski primer

Tako formulisano, ovo pitanje odmah zaziva neke komparativne analize, iako je to nezahvalan metodski postupak. To stoga što bi se, parafraziranjem Tolstoja, moglo reći da sve pristojne ustavne demokratije liče jedna na drugu, dok je svaki autokratski režim nedemokratski na svoj način. Ipak, kadgod se potegne priča o diktaturama na optuženičkoj klupi, neizbežna je referenca na argentinsko suđenje vojnoj hunti iz 1985. (Juicio a las Juntas). Neko bi odmah mogao primetiti da su paralele sa današnjom Srbijom neumesne, jer je u Argentini nakon izbora 1983. godine[7] uspostavljena civilna vlast i obrisi ustavne demokratije. Međutim, ta tranzicija ni u kom slučaju nije značila da se okončao uticaj vojske i bivših vođa hunte. Stoga je Vlada predsednika Raula Alfonsina zadatak istrage i gonjenja sopstvenih oružanih snaga za kršenje ljudskih prava „preuzela sa oprezom”. Konkretno, inicijalno je utvrdila „da će sve postupke – one koje pokreću žrtve i njihovi rođaci, kao i vlada – u prvom stepenu saslušavati vojni sud, a ne civilni sud”. Pored toga, dozvolila je oficirima nižeg i srednjeg ranga optuženim za kršenje ljudskih prava odbranu zasnovanu na principu „postupanja po naređenju”.[8] Ipak, kada je vojni sud odbio da sudi bivšim čelnicima hunte, stvorene su pravne pretpostavke da se postupak vodi pred redovnim sudom, a za glavnog tužioca je imenovan Hulio Cezar Strasera (Julio Cesar Strassera).

To je za mnoge moralo biti iznenađenje, jer je Strasera obavljao funkciju Saveznog tužioca na vrhuncu vojne hunte i njenog „prljavog rata” (Guerra sucia). Sada je bio imenovan da krivično goni generala Videlu koji ga je svojevremeno i postavio na to mesto. Kada je u jednom intervjuu bio pritisnut da odgovori na pitanje da li se oseća kao saučesnik, rekao je: „Služio sam zakonu, a ne diktaturi. Zakleo sam se da ću braniti Ustav.” Na prigovor da mnoge slučajeve nije procesuirao, odgovorio je: „Pravda je bila u okovima.”[9] Na suđenju hunti, koje je bilo pod budnim okom kako argentinske, tako i svetske javnosti, Strasera je svoj završni govor okončao čuvenom frazom: Nunca mas (Nikad više). Sud je na kaznu doživotnog zatvora osudio samo dvojicu od devetorice optuženih – generala Videla i admirala Masera – a čak četvorici su izrečene oslobađajuće presude. Iako je takav ishod nesumnjivo predstavljao „još jednu oštru osudu vojne vladavine i podsticaj vladavini prava”, on je sa sobom doneo i „neizbežni osećaj antiklimaksa”.[10] Naprosto, dobar deo argentinske javnosti, a posebno rodbina desaparecidos-a, osoba koje su nasilno nestale tokom diktature, bila je nezadovoljna brojnim političkim kompromisima koje su i tadašnje, a i buduće, vlasti pravile sa još uvek moćnim vojnim strukturama. Stoga se borba za prevladavanje pravnih prepreka i ustanovljenje odgovornosti vojne hunte zbog kršenja ljudskih prava protegla sve do današnjih dana.[11]

Pukotina u kojoj počinje borba

U sjajnoj ekranizaciji ovog suđenja, filmu Argentina, 1985, reditelja Santjaga Mitre iz 2022, Strasera se po saznanju da je imenovan za glavnog tužioca sastaje sa starim prijateljem, advokatom El Rusom, koji je izmišljen lik. Na Straserinu brigu da pravda ne može biti zadovoljena, jer je vlada prinuđena na političke kompromise s moćnim vojnim krugovima, El Ruso primećuje da nešto, ipak, „može poći po zlu, nekoga nešto može omesti, a tada se otvara praznina, tanka pukotina. Brzo se zatvara, ali kada se otvori, moraš biti unutra, i tada, da, tada možeš nešto da uradiš. Na taj način se obavljaju važne stvari i one se obavljaju pameću, hrabrošću i lukavstvom”.

U poslednjih deset meseci neprekidnih studentskih i građanskih protesta, takva pukotina se otvorila i u srpskom pravosudnom sistemu i ona omogućava da neke važne stvari u vezi sa borbom za vladavinu prava budu učinjene. Iako su političke prilike i dalje daleko od povoljnih za takvu borbu, nadajmo se da su glavni javni tužilac za organizovani kriminal i njegov tim dorasli tom izazovu.

Autor: prof. dr Miodrag Jovanović

Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu