Razmišljanja iz Poznanja - O (ne)mogućoj energetskoj politici

Johanes Han je ponovio da je za efikasnije politike zaštite životne sredine neophodno snažnije prisustvo glasova civilnog društva, naglasivši da ih trenutno nema. Na pamet mi padaju svi oni ljudi koji čuvaju reke i koji su zbog toga hapšeni i fizički ugrožavani. Žene i muškarci koji se bore za čistu energiju i zdrav vazduh, zbog čega bivaju proglašeni za protivnike napretka, svi oni koji dane i nedelje posvećuju zaštiti jedinog preostalog gnezda ugrožene vrste ptica. Toliko je onih koji uporno rade da bi građanima približili ove teme i omogućil im da ostvare svoje pravo na zdravu životnu sredinu. Kako je moguće da komesar za susedsku politiku i politiku proširenja smatra da svi ti ljudi – ne postoje?

Jeste li nekad čuli za Poznanj?

Živopisan grad, jedan od najstarijih i najvećih u Poljskoj. Nalazi se na reci Varti i ima preko 500.000 stanovnika koji uživaju u bogatoj istoriji, spomenicima, odličnim restoranima i prostranim parkovima.

A jeste li nekad čuli za Berlinski proces?

Zanimljiv mehanizam, nastao 2014. godine, na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel. Usledio je neposredno nakon uspostavljanja sad već starog sastava Evropske komisije i izjave njenog predsednika Žan Klod Junkera da za vreme njegovog mandata neće biti novog proširenja Unije. Proces je trebalo da ojača ekonomsku, političku i socijalnu saradnju među državama regiona, kao i  da osnaži i podrži proces evropskih integracija zemalja Zapadnog Balkana. U okviru Berlinskog procesa, predstavnici država regiona sreću se svake godine na Samitu Evropska unija ‒ Zapadni Balkan.

Ove godine Poznanj je od 3. do 5. jula bio grad domaćin za brojne predstavnike država Zapadnog Balkana, poslovnog i civilnog sektora.

Međutim, ovde više neće biti reči o Poznanju. Niti će ovo biti tumačenje i značaja Berlinskog procesa za zemlje Zapadnog Balkana u svetlu nove Evropske komisije, neizvesnosti daljeg i skorog proširenja Evropske unije, čvrstog stava francuskog predsednika po tom pitanju i odlaska kancelarke Angele Merkel. O svemu tome, nekom drugom prilikom. Ovoga puta – o utiscima s Foruma civilnog društva koji je, kao deo Samita, održan 4. jula u lepom poljskom gradu.

Zaštita životne sredine

Zelene teme iz oblasti zaštite životne sredine, klimatskih promena, održivog razvoja i energetike dobile su ove godine više prostora na Samitu i Forumu civilnog društva nego što je to inače slučaj.

O čemu se to zelenom govorilo na Samitu?

Panel „Bolja životna sredina za bolji život“ okupio je za istim stolom za ovu temu neuobičajene govornike, poput Johanesa Hana, komesara za susedsku politiku i politiku proširenja i Nikole Dimitrova, ministra spoljnih poslova Severne Makedonije. Bio je prisutan i predstavnik Evropske komisije Davor Percan, iz DG NEAR, zadužen za bilateralnu i regionalnu saradnju u oblasti zaštite životne sredine, dok su iz civilnog društva došli Nataša Kovačević, iz crnogorske organizacije Green Home i Srđan Kukolj, iz evropske mreže organizacija Alijansa za zdravlje i životnu sredinu HEAL.

O čemu su razgovarali?

Ključne teme, od kojih svaka zahteva posebnu pažnju, bile su: posledice zagađenja životne sredine po javno zdravlje zemalja regiona, uticaj energetike na životnu sredinu, pre svega na kvalitet vazduha, zatim investicije u zaštitu životne sredine, održivi mehanizmi finansiranja, kao i potencijali za regionalnu saradnju na ovom polju. Zaključak svih panelista bio je da je neophodna bolja regionalna saradnja, veća podrška Evropske unije i finansijskih institucija, kao i snažnija politička volja da bi se ove teme podigle na listi prioriteta vlada zemalja Zapadnog Balkana.

Glasovi koji se ne čuju

Međutim, ono što mi je ostalo kao najjači utisak panela je – već nekoliko puta u javnosti ponovljen stav Johanesa Hana – da na Zapadnom Balkanu nema civilnog društva koje se bori za zaštitu životne sredine. Han je već na ovaj način govorio o zelenom civilnom društvu kada je u maju predstavljao novi paket izveštaja o napretku zemalja Zapadnog Balkana. I sada u Poznanju, ponovo je naglasio da je za efikasnije politike zaštite životne sredine neophodno snažnije prisustvo glasova iz civilnog društva, jer ih trenutno nema. To govori na Forumu civilnog društva. Dok ga slušam, na pamet mi padaju svi oni ljudi koji čuvaju reke i koji su zbog toga hapšeni i fizički ugrožavani. Žene i muškarci koji se bore za čistu energiju i zdrav vazduh, zbog čega bivaju proglašeni za protivnike napretka. Mislim na sve one koji nedelje posvećuju zaštiti jedinog preostalog gnezda ugrožene vrste ptica. Na ljude koji organizuju proteste zbog zagađenog vazduha, zbog uništavanja šuma i urbanog zelenila. Toliko je onih koji predano rade na tome da životna sredina bude zdrava i bezbedna za građane Zapadnog Balkana. I onih što se uporno trude da građanima približe te teme i omoguće im da ostvare svoja prava na zdravu životnu sredinu.

Kako je moguće da se njihov glas ne čuje? Kako je moguće da komesar za susedsku politiku i politiku proširenja smatra da svi ti ljudi – ne postoje?

Zašto se zeleno civilno društvo ne čuje i ne vidi u procesu evropskih integracija zemalja Zapadnog Balkana? Šta radimo pogrešno? Šta bismo mogli bolje, da nam glas bude snažniji, a uticaj efikasniji? Da li je ključ u snažnijoj regionalnoj saradnji zelenog civilnog društva? Odgovore na ova pitanja moraćemo da potražimo zajedno.

Skupa cena samozavaravanja

Drugi panel bio je posvećen energetici, energetskom tržištu i energetskoj tranziciji. Za većinu nas koji živimo u zemljama Zapadnog Balkana, energetska tranzicija je i dalje daleka i neodređena floskula koja dolazi iz Evropske unije. Kako zapravo s tim stojimo i možemo li da pratimo EU?

Ovaj razgovor vodio je Aleksandar Kovačević sa Oksfordskog instituta za studije energetike, a sagovornici su mu bili: Janez Kopač, direktor Energetske zajednice; Krešnik Bekteši, ministar ekonomije Severne Makedonije i Valdrin Ljuka, Ministar ekonomskog razvoja Kosova*. U razgovoru su učestvovali i predstavnici Evropske komisije iz DG NEAR, zatim predstavnici Evropske investicione banke i biznis zajednice. Teme o kojima su razgovarali bile su: dekarbonizacija energetskog sektora u EU i zemljama Zapadnog Balkana; kapacitet i potreba zemalja regiona da primene mehanizama naplate taksi za emisije ugljenika; uticaj izgradnje nekoliko projekata termoelektrana na Balkanu na proces EU integracija i mogućnost zemalja regiona da usvoje i primene standarde zaštite životne sredine Evropske unije. Zatim, govorilo se i o neophodnim reformama tržišta energije kako bi se omogućilo veće učešće obnovljivih izvora, preprekama koje trenutno na tom putu stoje, načinima finansiranja obnovljivih izvora energije u odnosu na finansiranje za fosilna goriva, i subvencijama koje zemlje Zapadnog Balkana za to izdvajaju. Svi govornici su se složili da je neophodan regionalni pristup ovim temama, a da je osnovni preduslov za to snažna i jasna politička volja da se energetske politike zemalja regiona okrenu dekarbonizaciji.

Ali da li je to uopšte moguće? Većina zemalja Zapadnog Balkana se i dalje u svojim energetskim potrebama oslanja na fosilna goriva, pre svega ugalj. I trenutno se gradi ili se planira najmanje pet novih termoenergetskih postrojenja koja će ovu zavisnost od fosilnih goriva produžiti za najmanje narednih 40 godina. Za to vreme EU planira dekarbonizaciju do 2050. godine, a sve veći broj članica pravi vremenski oročene planove za napuštanje fosilnih goriva. Najsnažniji utisak za mene bio je zaključak Janeza Kopača: „To je samozavaravanje. Ukoliko zemlje Zapadnog Balkana žele u Evropsku uniju, ovakva energetska politika je nemoguća. EU to neće tolerisati. Energetska tranzicija u svetu i EU je uveliko u toku i više nema povratka.“ Sa ovim zaključkom ostaje nam još jedna upitanost ‒ da li su zemlje Zapadnog Balkana već uveliko izgubljene za EU u pogledu energetskog tržišta? I koliko će nas dugoročno koštati odluke koje u pogledu energetske politike donosimo danas? O ovim pitanjima moraćemo da mislimo zajedno, jer nas neumitno čekaju ‒ bilo da nastavimo putem EU integracija ili ne.

Na kraju dana, u Poznanju su zelene teme postavljene među prioritete daljeg procesa evrointegracija regiona. Predstavnici Evropske unije, Energetske zajednice, država Zapadnog Balkana, kao i mediji, predstavnici poslovne zajednice i civilnog društva su kroz nekoliko panela poručili ‒ zaštita životne sredine, klimatske promene i energetska tranzicija zahtevaju regionalni pristup i snažnu političku volju, kao i učešće svih strana: od javnih vlasti, preko EU, poslovne zajednice do civilnog društva. Zaštita životne sredine našla se i u zaključcima Samita, iako na neobavezujući i diplomatski način. To zelenom civilnom društvu ostavlja prostor za dalji rad, saradnju i zagovaranje principa održivog razvoja u javnim politikama Zapadnog Balkana. Ali to postavlja i ozbiljan izazov ‒ kako zaštitu životne sredine i energetsku tranziciju sa stranica zaključaka Samita preseliti u konkretne javne politike i njihovu realnu primenu?

Mirjana Jovanović, Beogradska otvorena škola