Nova metodologija pristupanja EU je dobrodošla, ali politička volja ostaje ključna

Tekst je prvobitno objavljen u nedeljniku NIN 13. februara 2020.

Predlog nove metodologije pristupanja koji je objavila Evropska komisija prošle nedelje adekvatno odgovara na uočene manjkavosti ovog procesa, ali glavno pitanje i dalje ostaje manjak političke volje u regionu i u državama članicama EU.

Kriza u vezi sa otvaranjem pregovora o članstvu u EU sa Severnom Makedonijom i Albanijom dovela je u pitanje celokupan proces proširenja Unije na Zapadni Balkan. Zvaničnici EU nazvali su odluku Saveta „istorijskom greškom“. Naročito je frapantno delovala činjenica da Severna Makedonija nije bila nagrađena otvaranjem pregovora ni nakon uspešno završenog procesa promene imena, koji je za vladu u Skoplju bio naročito mučan i politički skup.

Međutim, pomenuta kriza imala je i svoje pozitivne posledice. Sa jedne strane, kao trgnuti iz zimskog sna mogućnošću da se ceo proces raspadne zbog uzdržanosti svega par država članica, mnogi su izašli sa dosta snažnim izjavama podrške nastavku procesa proširenja i otvaranju pregovora sa dve zemlje, a pre svega sa Severnom Makedonijom, čiji je napredak poslednjih godina predstavljao možda i jedinu svetlu tačku u regionu. Sa druge strane, potreba Francuske i drugih država članica da opravdaju svoje protivljenje otvaranju pregovora sa ove dve države dovela je i do ozbiljne rasprave o promeni metodologije pristupanja.

Francuski non-pejper o reformi procesa proširenja objavljen u novembru 2019. mnogi su videli kao pokušaj Francuske da „spase obraz“ i da odgovori na optužbe da se protivi otvaranju pregovora isključivo zbog nepopularnosti proširenja kod kuće. Francuski predlog je predviđao sedam sukcesivnih faza pristupanja, gde bi svakoj fazi odgovarao jedan klaster, odnosno grupa pregovaračkih poglavlja. Francuska je takođe insistirala i na reverzibilnosti procesa, što je u kombinaciji sa faznim pristupanjem više izgledalo kao pokušaj da se proces dodatno uspori nego da se poboljša.

U decembru 2019. je usledio još jedan non-pejper objavljen od strane devet država članica EU, koji je sadržao ponešto iz francuskog predloga, poput grupisanja pregovora u klastere, ali i ispravio njegove očigledne nedostatke poput sukcesivnih faza pregovora. Ubrzo su različiti think tankovi izašli sa sopstvenim predlozima i preporukama u vezi sa reformom procesa, što je učinila i grupa od sedam vodećih think tankova iz Srbije početkom februara, predlažući, između ostalog, uključivanje Srbije i Crne Gore u novu metodologiju proširenja.

Kada je Komisijin predlog reforme procesa proširenja najzad objavljen 5. februara 2020, bilo je jasno da su mnogi njegovi elementi već viđeni u ranijim non-pejperima i preporukama, i moglo bi se reći da nisu iznenadili nikoga. Dokument pod nazivom „Poboljšanje procesa pristupanja – Kredibilna EU perspektiva za Zapadni Balkan“ sadrži predloge kako da se proces učini kredibilnijim i dinamičnijim, da ima jače političko usmeravanje, kao i da bude predvidljiviji, uz pozitivnu i negativnu kondicionalnost.

Kredibilnost je svakako ključna reč kada je u pitanju ovaj predlog metodologije, kao i celokupno pitanje proširenja EU na Zapadni Balkan. Odsustvo odluke o otvaranju pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom ozbiljno je uzdrmalo njegov kredibilitet, a u iskrene reformske namere većine vlada u regionu više niko odavno ne veruje. Stoga predlog Komisije predviđa čvršće garancije od strane EU da će napredak biti nagrađen, ali i zahteva vidljivu i jasnu posvećenost zemalja Zapadnog Balkana vladavini prava, dobrosusedskim odnosima i usaglašavanju sa spoljnom politikom EU. Takođe predviđa se još veći naglasak na reforme u fundamentalnim oblastima, kao i obavezu usvajanja „mape puta“ kada su u pitanju vladavina prava, demokratsko upravljanje i ekonomske reforme.

Što se tiče dinamičnosti procesa, predlaže se grupisanje pregovaračkih poglavlja u određene klastere, odnosno tematske oblasti, što je bilo i deo francuskog non-pejpera. Prema predlogu, 33 pregovaračka poglavlja bila bi smeštena u ukupno šest klastera, van kojih bi ostala poglavlja 34 (institucije) i 35 (ostala pitanja, u slučaju Srbije normalizacija odnosa sa Kosovom). Umesto otvaranja pojedinačnih poglavlja, otvaranjem klastera bila bi otvorena sva poglavlja unutar njih, ali bi bila zatvarana pojedinačno kao što je i danas slučaj.

Kada je u pitanju jače političko usmeravanje, predlogom se navodi da bi se svake godine organizovali redovni samiti EU – Zapadni Balkan poput onoga koji se očekuje ovog maja u Zagrebu, kao i međuvladine konferencije za pojedinačne države koje bi usledile nakon objavljivanja redovnih izveštaja Evropske komisije. Veću ulogu u monitoringu procesa imale bi i države članice, kao i tela uspostavljena Sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju, koje danas ne igraju toliko značajnu ulogu.

Kada se govori o predvidljivosti i kondicionalnosti, uspešno sprovođenje reformi moglo bi voditi ka uključivanju država kandidata u određene programe Evropske unije, kao i povećan pristup pristupnim fondovima. Sa druge strane, u slučaju nedovoljnog napretka pregovori za zemljom kandidatom bi mogli da se zamrznu, ili čak suspenduju, kao i da se smanje njoj dostupni pristupni fondovi.

Najvažnija dva pitanja koja se postavljaju su sledeća. Prvo, koliko se zaista razlikuje predložena nova metodologija od postojeće metodologije? I drugo, koliko se njome pruža odgovor na najvažnije izazove sa kojima se suočava proces proširenja?

Na prvi pogled je jasno da razlike u odnosu na postojeću metodologiju zaista nisu drastične. Grupisanje poglavlja ne menja suštinu pregovaračkog procesa i države će svakako morati da ispune neophodna merila iz svih pregovaračkih poglavlja. Naglasak na reformama u oblasti vladavine prava jeste centralni deo postojećeg sistema, i u vezi sa time, mehanizam kojim se pregovori mogu usporiti ili čak suspendovati ukoliko u njima nema napretka postoji i danas, iako nije formalno korišćen.

Ipak, može se reći da je Komisijin predlog metodologije pružio odgovore na najvažnije izazove procesa proširenja. Jedan od njih je svakako sporost procesa, budući da Crna Gora i Srbija ni posle osam, odnosno šest godina pregovora još uvek nisu ni blizu članstva. Otvaranje čitavih grupa poglavlja odjednom i postavljanje jasnih ciljeva i rokova kada su u pitanju reforme mogu potencijalno ubrzati komplikovani proces pregovora i učiniti ga jasnijim.

Drugi veliki problem svakako jeste fenomen „zarobljene države“ u regionu, koji je prepoznala i sama Evropska komisija u Strategiji za Zapadni Balkan iz 2018. godine. Ovakve države simuliraju reforme i nemaju iskrenu volju za uspostavljanjem vladavine prava. Najavljene mape puta za ključne reformske oblasti, uključujući i funkcionisanje demokratskih institucija koje se danas ne nalazi ni u jednom pregovaračkom poglavlju, izgledaju kao adekvatan odgovor Komisije na ovaj izazov.

Treći, a možda i najveći problem, jeste manjak političke volje sa obe strane. Niti su zarobljene države u regionu zaista zainteresovane za reforme kojima bi se oslabili temelji na kojima počivaju njihovi režimi, niti su države članice Evropske unije preterano željne da sa takvim državama imaju posla. Nijedna metodologija ne može da reši ovaj problem. Ipak, uzimajući u obzir fokus predloga reforme upravo na problem kredibiliteta i fundamentalne vrednosti, može se reći da se ide u dobrom smeru. Da li hoće to dati rezultate, međutim, zavisiće upravo od političke volje. Jedan od prvih testova biće odluka država članica EU, ali i Srbije i Crne Gore da li da novu metodologiju prihvate.

Izvor: European Western Balkans