Bezbednost ili klimatska neizvesnost? Kako vojni budžeti preusmeravaju klimatske prioritete

foto: Freepik

Rat, i pored uvreženog mišljenja, nije u ljudskoj prirodi. Sedentarni način života i uspostavljane društvene hijerarhije, učinili su da on postane neminovnost. Samim tim, ulaganja u vojsku su obavezan deo državnih budžeta. U vremenima previranja i nesigurnosti, ulaganja naglo rastu. Svetska potrošnja na odbranu porasla je 2024. godine, na čak 2,46 biliona dolara (ako se pitate, hiljadu milijardi). Predsednica Evropske komisije Ursula von der Lajen nije odolela trendovima, pa je najavila finansijski paket od skoro 900 milijardi evra koji će služiti ponovnom naoružavanju Starog kontinenta. Moralni i etički problemi koji mogu da proisteknu iz ove najave su mnogobrojni, a jedan od manje prisutnih u javnom diskursu je uticaj na klimu. Evropska unija, nekadašnji pionir u zelenim politikama, se suočava sa egzistencijalnom dilemom. Kako balansirati između potreba bezbednosti i neophodne klimatske tranzicije?

Prosta matematika

Rat u Ukrajini, koji je ultimativno uticao na promenu politike EU, je pored vidljivih i devastirajućih posledica po ljudski život, izazvao i jednu vrstu mini klimatske katastrofe. Prvih 12 meseci rata doprineo je ukupnom zagađenju planete od čak 120 miliona metričkih tona. To je ekvivalentno godišnjim emisijama u Belgiji. Međutim, ogromne količine emisija povezane sa vojnom industrijom nisu ograničene samo na ratne operacije. U periodu između 2001. i 2018. godine, samo trećina američkih vojnih emisija odnosila se na zone operacija u tzv. „Ratu protiv terorizma“, kao što su Irak i Avganistan. Veći deo emisija je odlazio na održavanje 750 vojnih baza širom sveta, transport i gorivo za tenkove, brodove i mlazne avione. Zbog američkog lobiranja, Pariski sporazum ne prepoznaje vojne emisije. Javno dostupni podaci nam kažu da one iznose oko 5.5% ukupnih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Znajući koliko su vojne glavešine paranoične, ovaj broj je samo donja granica, jer postoji veliki broj emisija iz programa koji se javno ne obznanjuju.

Prosuti ideali

Kada je Tramp prvi put povukao svoju zemlju iz Pariskog sporazuma 2017. godine, Emanuel Makron je uskliknuo Učinimo našu planetu ponovo velikom. Osam godina kasnije, taj vapaj odjekuje kao eho, ali ga više niko ne čuje. Tramp je ponovo pobedio na izborima, a njegov moto buši, draga, buši preti da, na vrlo perfidan način, postane dominantan stav u govoru evropskih lidera. „ReArm Europe“ je plan koji dozvoljava zemljama EU da se zadužuju preko limita koji im je prepisan Paktom o stabilnosti i rastu. Gore pomenuti predsednik SAD insistira na povećanju izdvajanja za vojsku sa trenutnih 2.5% na 5%. Dakle, duplo. Ako bi Evropska unija ispunila njegovu želju, to bi značilo dodatnih 516 milijardi evra godišnje koje moraju odnekle biti izvučene. Pored socijalnih izdavanja, druga najranjivija oblast su klimatski budžeti.

Evropski političari su ponovo u ljubavi sa teškom i hemijskom industrijom. Antverpenska deklaracija je utabala stazu novoj realnosti, omogućavajući velikim zagađivačima da oblikuju zelene politike.

„Clean Industrial Deal“, najavljen od strane zvaničnika kao ključni okvir za dekarbonizaciju industrije, je još jedan primer prljavog kompromisa. Naizgled odgovor na prekomplikovane birokratske procedure, u stvari predstavlja potkopavanje odgovornosti korporacija prema životnoj sredini. Kompanije će moći da razvuku izveštavanje o održivosti poslovanja na čak pet godina, a klimatski planovi za tranziciju mogu biti stavljeni u fioku bez mnogo posledica. Upakovan u poboljšanje konkurentnosti evropskih kompanija, novi dogovor nudi mogućnost da evropske kompanije ulažu u infrastrukturne projekte fosilnih goriva, van granica EU. Možda se i požurilo sa ovim dokumentom jer u njemu nisu navedeni klimatski ciljevi za 2040. godinu. U ovakvim predstavama, predstavnici vojne industrije se ubedljivo najbolje snalaze. Dovoljno je malo uticati na čovekov strah od gubitka sigurnosti i mašinerija smrti se lako pokreće.

Give peace a chance

Ako otvorimo bilo koju knjigu istorije, pročitaćemo da su glavni razlozi nastanka sukoba između velikih sila uzajamno naoružavanje. Od prvog i drugog svetskog rata, preko proksi konflikta u toku hladnog rata, ova mračna trka retko kada izađe na dobro. Neutralnost, takođe, nosi visoku cenu što vidimo po primeru Švajcarske koja je ulaganjem u vojsku, uz mnogo bitnije, izuzetnu poziciju i diplomatiju, održala svoju nezavisnost. Balkanski prostor je uvek nastojao da prati trendove u naoružavanju, a manje trendove u diplomatiji. Ipak, u poslednjih nekoliko meseci, neki mladi ljudi su pokrenuli promene kojima možemo da se ponosimo. Rafali, dronovi, kobre, sve su to termini koji figuriraju u nacionalnom diskursu, a od nedavno očigledno i u evropskom. Možda je vreme da mi postavimo standarde i u ovom novom društvenom poletu zamenimo te termine sa terminima poput klimatske promene, dobrosusedski odnosi i mir.

autor: Marko Pajović, Beogradska otvorena škola