foto: Fred Guerdin / Evropska komisija

U jeku sve izraženijih trgovinskih tenzija, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik SAD Donald Tramp sastali su se 27. jula, na Trampovom imanju Turnberi u Škotskoj kako bi postigli bilateralni trgovinski sporazum. Pregovori su bili podstaknuti Trampovom pretnjom da će uvesti carine od 30% na širok spektar robe iz EU ukoliko dogovor ne bude postignut do 1. avgusta 2025. godine. Hitnost razgovora bila je pojačana već uvedenim carinama od strane SAD, uključujući opštu carinu od 10% na robu iz EU, 25% na automobile i 50% na čelik i aluminijum – mere koje je Bela kuća opravdala kao neophodne za smanjenje stalnog trgovinskog deficita SAD prema Evropi.

U središtu novog dogovora nalazi se uspostavljanje jedinstvene carinske stope od 15% za širok spektar izvoza iz EU, uključujući sektore visoke vrednosti kao što su automobilska industrija, farmacija i poluprovodnici. Iako je ova stopa od strane SAD predstavljena kao kompromis u odnosu na ranije najavljenih 30%, ona ipak predstavlja značajno povećanje u odnosu na prethodnu prosečnu carinsku stopu od oko 4,8%. Evropski zvaničnici opisali su ovu stopu od 15% kao "gornju granicu", ali i pokušajem da se uspostavi jedinstvena i stabilna carinska politika, za razliku od dosadašnjeg režima koji je bio pun izuzetaka i nesigurnosti.

Sporazum uključuje i "zero for zero" odbredbu, kojom se potpuno ukidaju carine na određenu stratešku robu, naročito u oblasti avijacije, ključnih materijala, opreme za proizvodnju poluprovodnika i izabranih poljoprivrednih i farmaceutskih proizvoda. Ovi izuzeci imaju za cilj očuvanje kontinuiteta lanaca snabdevanja koji se smatraju vitalnim i za Evropsku uniju i za SAD.

U oblasti energetske saradnje, sporazum sadrži nejasnu ali značajnu formulaciju. SAD tvrde da će se EU obavezati da tokom naredne decenije kupi američke energetske proizvode u vrednosti od 750 milijardi dolara – uključujući LNG, naftu i obogaćeni uranijum. Međutim, zvaničnici EU su pojasnili da, iako EU ima za cilj veću diverzifikaciju energetskih izvora i smanjenje oslanjanja na ruske zalihe, nikakva formalna obaveza kupovine nije usvojena. Ovo odražava ponavljajući obrazac u sporazumu: maksimalističke tvrdnje Trampove administracije nasuprot umerenijim tumačenjima iz EU. Ista dinamika važi i za najavu o 600 milijardi dolara evropskih industrijskih i tehnoloških investicija u SAD – dok je američka strana to predstavila kao konkretnu obavezu, Evropljani su naglasili da su takve brojke odraz planova privatnih kompanija, a ne obavezujući akti Komisije ili država članica.

U tehnološkom sektoru, sporazum predviđa izvoz naprednih američkih AI čipova u Evropu, čime se podržava izgradnja novih fabrika velikog kapaciteta i jača zajednička agenda u digitalnoj konkurentnosti. Međutim, dalji koraci ka regulatornom usklađivanju u oblasti veštačke inteligencije ili digitalnih usluga nisu deo trenutnog sporazuma. Kada je reč o osetljivoj oblasti nabavke vojne opreme, i dalje vlada neizvesnost. Trampovo saopštenje tvrdi da se EU složila da kupi značajne količine američkog naoružanja, dok evropski zvaničnici to nisu ni potvrdili ni demantovali, uz podsećanje da vojna potrošnja mora biti u skladu sa strategijom „ReArm Europe“, koja daje prioritet domaćim kapacitetima i strateškoj autonomiji u oblasti bezbednosti.

Sporazum nije pravno obavezujući međunarodni ugovor, već politički okvir visokog nivoa, sa brojnim detaljima prepuštenim budućim sektorskim pregovorima. Zajedničko zvanično saopštenje još uvek nije objavljeno, a komunikacija Komisije opisuje ishod kao prelazni aranžman, a ne trajno rešenje.

Političke reakcije širom Evrope su podeljene, a u pojedinim slučajevima i otvoreno kritične. Nemačka, čiji je izvoz automobila bio direktno ugrožen Trampovim carinama, oprezno je pozdravila sporazum kao nužan kompromis. Ministar finansija Lars Klingbeil priznao je da bi ishod mogao biti bolji, ali je naglasio potrebu da se zaštiti nemački automobilski izvoz u vrednosti od 34 milijarde evra. U Francuskoj, s druge strane, nije izostajala oštrina u komentarima. Predsednik Emanuel Makron izjavio je da je Evropa delovala slabo i da se na politiku sile moralo odgovoriti istom merom.

Irska, koja je posebno izložena američkim carinama zbog izvozne farmaceutske industrije, prihvatila je sporazum sa dozom rezignacije. Njeno ministarstvo spoljnih poslova navelo je da dogovor nije idealan, ali da bi dublji raskol bio gori. Ekonomski gledano, Italija je među najteže pogođenim zemljama. Prognoze pokazuju mogući pad BDP-a od 0,2%, a italijanski poljoprivredni sektor već je izrazio ogorčenje, nazvavši sporazum kapitulacijom i zahtevajući hitne kompenzacione mehanizme EU.

Iz geopolitičke perspektive, sporazum se uglavnom vidi kao privremeno primirje, a ne trajno rešenje trgovinskih nesuglasica. Unutrašnje nezadovoljstvo u Evropi verovatno će pojačati zahteve za većom autonomijom u trgovini, odbrani i digitalnoj regulativi, naročito među državama koje strahuju od zavisnosti od nestabilne američke administracije.

Komisija će uskoro pokrenuti konsultacije sa članicama o narednoj fazi pregovora, fokusirajući se na primenu tarifnog okvira, praćenje energetskih kupovina i ravnopravne uslove za industriju. Ostaje otvoreno da li će sporazum prerasti u formalni ugovor ili se raspasti pod političkim pritiscima. Jedno je sigurno – transatlantski odnosi su ušli u novu fazu, u kojoj dominiraju pragmatična taktika i asimetrična raspodela moći, dok zajedničke vrednosti sve više ustupaju mesto strateškim interesima.

Autorka: Sara Mijačić